Sara Dž. Mas odgovara na pitanja fanova serijala „Stakleni presto“

Da li ste planirali da se Selena upusti u više romansi pre početka pisanja „Staklenog prestola“ ili je to nešto što se usput dogodilo tokom razvijanja priče?

Ne znam koliko ste upoznati sa istorijom mog pisanja ove priče, ali počela sam da je stvaram kada sam imala šesnaest godina. I tokom puta kraj se zamotao (kada sam knjigu okačila na internet) tako da je Selena na neki način ostala sa jednim tipom, ali je usput imala sitne romanse. U trenutku kada sam se približavala samom kraju serijala, shvatila sam: 1) ko je taj sa kim želim da na kraju bude i 2) da sam tokom celog rukopisa tražila način da je po svaku cenu zadržim uz tog lika kog sam i planirala, ali ona nije želela da ide u tom pravcu.

Tako da, kada sam završila prve tri knjige serijala (od rukopisa koje sam napisala kada sam bila tinejdžerka), odlučila sam da sve prepravim od reči do reči. Ne bih čak ni pogledala prve rukopise, tako da je na kraju nastao serijal koji sada imate pred sobom, u kome sam želela da ona vodi priču u pravcu u kom bi trebalo da ide.

Želela sam da se oseća stvarno i mislim da ponekad možete doživeti takve ljubavi gde prvi momak koga poljubite i u koga se zaljubite bude ono što vas ispunjava i sve to bude veoma romantično. Moj suprug je moj prvi dečko ikada i na kraju smo se venčali, tako da sam ja iz te priče, ali verujem (i nikada ne želim da moje knjige drže nekom pridike) da je okej da devojka bude u vezi sa kim god želi i sa koliko god ljudi želi. Na kraju je sve to postalo deo Selenine priče.

Ali takođe nisam želela da romansa bude ono što će obeležiti njenu priču. Kada je reč o poslednjoj knjizi, nisam želela da ona bude o tome sa kim će Selena na kraju završiti već o tome šta će uraditi za svoje kraljevstvo, i svoje ljude, i svoj svet.

Romansa je za mene uvek bila veoma zabavna za pisanje, ali stavljena na drugo mesto iza onoga što je stvaran razvoj njenog lika. Želela sam da Selena bude u vezi i zaljubi se, da joj to nešto znači i da ih oboje promeni, ali i da se razvija van svega toga i bude sposobna da se udalji od svega i shvati šta joj je potrebno i šta želi.

Znala sam sa kim na kraju želim da završi i ostavljala sam sitne tragove o tome čak i u „The Assassin’s Blade“ (zbirci priča koja prethodi dešavanju u serijalu) gde su postojali detalji poput „Terasenovog mirisa“ koji je takođe i Rovanov miris, a u „The Assassin’s Blade“ je pomenuto kakav je to miris. Sa svim tim, želela sam da njena putanja bude nekako prirodna. I verujem Seleni da će me odvesti tamo gde želi. Zabavno je posmatrati je kako se zaljubljuje i odljubljuje, i kako odlučuje da nastavi potragu za onim što želi kada joj veza u kojoj je ne odgovara.

Sa druge strane, potpuno je u redu i da muški likovi iz serijala takođe nastave dalje i imaju svoje priče koje su drugačije od njene. Ne određuje ih njihov odnos prema njoj, već ono što rade u vezama sa drugim likovima. Tako da na kraju – nešto od toga jesam isplanirala, ali na neke stvari sam i naišla, pretpostavljam.

Bilo je mnogo strastvenih reakcija fanova na veze i raskide koji su se dešavali u romanima, posebno u „Kraljici senki“. Da li ste bili šokirani količinom različitih reakcija i kako ste se zbog toga osećali?

Nisam od onih koji čitaju takve stvari. Jedini način da se sretnem sa reakcijama je ukoliko mi se neko direktno obrati. Ali čak i tada, svako ima pravo na svoje mišljenje.

Sebe smatram, pre svega, obožavateljkom tako da potpuno razumem kako je to kada se strasno vežeš za neku priču. Veliki sam fan crtane serije „Avatar: The Last Airbender“. Zuko i Katara? Još uvek sam veoma ogorčena zbog toga, tako da potpuno razumem ostrašćenost.

Na kraju dana, koliko god da je divna podrška koju vam daju vaši čitaoci, moram da održim taj mehur udaljenosti kako bih sačuvala sopstvenu kreativnost. Ponekad kada pišem, jednostavno se isključim sa interneta koliko god volela da sa svima vama razgovaram, kako bih mogla da čujem glasove svoj junaka, a to mogu samo ako ne čujem tuđe.

Mislim da je bez obzira na to šta govore, sjajno to što ljudi uopšte razgovaraju o knjigama. Bilo bi veoma loše da ljudi uopšte ne pričaju o njima, zapravo to je verovatno i najgora stvar koju bi mogli da urade – da ne doslovno ništa ne kažu. A tek strastveni čitaoci? Oni su ti koji šire priču o knjigama. Ljudi raspravljaju o tome sa kim bi želeli da određeni lik na kraju završi dok drugi govore: „Ali želim da čitam za sebe!“

Sa „Kraljicom senki“ sam nekako znala i pre objavljivanja da će neki čitaoci biti veoma uzbuđeni, dok će drugi biti iznervirani, ali, opet, na kraju sam jednostavno morala da pustim likove da rade ono što su želeli.

Što se Kejola tiče, želela sam da sve vreme bude nekako na dnu. Strašno je ono što se desilo u „Naslednici vatre“. On je neko ko je posvetio ceo svoj život Dorijanu, služio ga je i štitio, i bio besprekoran sluga svom kraljevstvu. Na kraju „Naslednice vatre“ on je primoran da pobegne i prepusti Dorijana jednoj od najgorih sudbina koje nekoga mogu zadesiti. I to ga je slomilo; emotivno ga je slomilo i mislim da, opet, svako ima pravo na svoje mišljenje, ali ja sam smatrala da ne mora uvek biti savršen i da je to u redu. U redu je za njega, za sve nas, da postoje trenuci velikog loma u životu, i da tada jednostavno nismo najbolja verzija sebe.

Na neki način može biti i veoma teško kada neko od vas očekuje da budete savršeni, ali kada se sve oko vas ruši, to vaš pad može učiniti još težim. Tako je sa Kejolom – želela sam da bude slomljen, ali isto tako i da nauči (kao što je sam rekao Seleni u „Staklenom prestolu“ da se „ponovo podigne“) i zato u „Kraljici senki“, na početku knjige on definitivno nije svoj jer pokušava da reorganizuje sopstveni svet i shvatanje ko je i šta je i kako da se za to izbori. I dozvoljeno mu je da bude i zao i grozan jer da se to dogodilo mom najboljem prijatelju, i ja bih bila u rasulu. Bila bih najodvratnija i najužasnija osoba. Zato je njemu dozvoljeno da ima takav trenutak.

Takođe, on duguje sebi da pronađe način da se vrati na mesto na kom je bio pre svega, i to ne samo na to mesto, već na bolje. Za mene je to jedno od najznačajnijih puteva koje sam napisala u „Kraljici senki“ i znam da je neke čitaoce iznerviralo to sa kim  je Selena/Elin završila na kraju.

(Uvek menjam to kako je zovem zavisno od knjiga na kojima radim. Od „Assassin’s Blade“ do „Naslednice vatre“ uvek je nazivam Selena, ali od „Kraljice senki“ ona je Elin. Problem je kada se obraćam grupi ljudi koja možda nije pročitala sve knjige, i tada je moram zvati Selena jer ne želim da im pokvarim čitanje. Tako da uvek žongliram imenima!)

Kejol je, pre svega, vezan za Dorijana. Sviđa mi se to što Dorijan i Kejol mogu da postoje i van Seleninog sveta. Mogu biti sa Selenom, ali onda mogu i otići i imati sopstvene priče i doprineti svetu i njegovom spasenju. Veoma sam uzbuđena zbog avantura koje im predstoje!

U poslednje vreme, različitost je veoma važna tema. Posebno u fantastici gde često manjka različitosti. Kada pišete, da li ste svesni toga i koliko se trudite da je unesete u priču?

O, apsolutno. Želim da svet koji sam stvorila bude zanimljiv i raznovrstan koliko god je to moguće i ne samo kroz to kako ljudi izgledaju, već i kroz način na koji se žene i muškarci odnose jedni prema drugima. Često sam bila u situaciji da pišem o nekom potpuno epizodnom liku (poput vlasnika prodavnice) i po ustaljenim kalupima bih tu osobu koja ima neku moć stavila da bude muškarac. Tada bih se zaustavila i rekla sebi: „Znaš šta? Ova osoba će ipak biti žena!“ Žena koja vodi sopstveni posao i ženski član straže. Tako da se uvek trudim da dodajem drugačije oblike različitosti u svojim knjigama.

Ima i novih likova koji tek dolaze i želim da odražavaju naš svet koji je toliko raznolik, iako je ovde reč o izmišljenom svetu. Veoma je dosadno kada svi izgledaju i ponašaju se na isti način. Sjajna stvar kod pisanja o ovako velikom, prostranom svetu je što mogu da stvorim toliko različitih kultura i pružim čitaocima mogućnost da se povežu sa drugačijim ljudima i mestima.

Sve to mi je veoma važno. Reč je o nečemu zbog čega mi je veoma, veoma drago što je u centru pažnje i ljudi o tome pričaju i podržavaju. Stvari se menjaju u ovom poslu. Sjajno je biti prisutan dok se promene odigravaju i videti kako mnogi autori čine hrabre i predivne stvari u ime različitosti. Veoma je inspirativno sve to i veoma se divim takvim ljudima.

„A Court of Thorns and Roses“ je delimično zasnovana na knjizi „Lepotica i zver“ i norveškoj bajci „Istočno od sunca, zapadno od meseca“. Planirate li da još neku buduću knjigu zasnujete na nečemu? Kako to birate?

Ne radim to namerno da sad sednem i izaberem, reč je o tome da ponekad priče koje imam u glavi podsećaju na neku narodnu legendu ili bajku koju sam volela. Što se tiče „A Court of Mist and Fury“, ona je blago inspirisana pričom o Hadu i Persefoni.

Imate zrnce toga na početku „A Court of Thorns and Roses“ u prepirci Risa i Fejre. Neću ništa otkriti ovim jer se svakako nalazi u opisu knjige, Persefona je bila Demetrina kćerka (proleće i plodnost su ukradeni i odneti u podzemni „Noćni sud“) tako da je to blago pozivanje na priču, ali kao što vidite veoma je rašireno.

Ima i mnogo likova koji se pojavljuju, a ne potiču ni iz jedne bajke, pre su samo „dobro, veoma mi se dopadaš i ubaciću te u knjigu“, ali se taj osećaj bajke nekako uvuče u sve.

U drugoj knjizi ima mnogo novih zastrašujućih bića. Postoji trenutak u kome se Fejra nađe u situaciji poput Ivice i Marice – to mi je jedna od omiljenih scena ikada. Neću nikome pokvariti užitak, samo ću reći da se biće zove „Tkač drveta“. Bila sam veoma uzbuđena kada sam napisala tu scenu, ali istovremeno i veoma uplašena. Tako da zaista postoje ti elementi bajki koji nađu svoj način da se uvuku u priču.
 
Izvor: nicegirlsreadbooks.com
Prevod: Dragan Matković