„Kraljica senki“ Sare Dž. Mas je četvrta knjiga iz serijala „Stakleni presto“ i jedan od najiščekivanijih naslova ove godine. Obožavaoci su komentarisali na internetu da nisu bili ovako uzbuđeni još od Harija Potera. U ovom intervjuu Sara govori o tome šta se dešava kad Selena dođe u Rifthold sa vatrom u očima, odlučna da spasi svog rođaka i vrati magiju u Adarlan. Saznaćete koje su epizode iz knjige rasplakale Saru, za čijom smrću (svojih junaka) ne žali, i o inspiraciji za ovu knjigu koju je krila 14 godina.
ČITAOCI PAZITE: Veliki spojleri slede. Čitate na sopstvenu odgovornost!
Koje su tri reči koje bi opisale kako se osećate nakon što je „Kraljica senki“ izašla?
Uzbuđena je vrlo blaga reč. Osećam takođe olakšanje, opuštenost... Uzbuđena sam što ljudi mogu da pročitaju knjigu i opuštenija sam sada kada je dostupna svuda. Više nema bojazni od spojlera.
Veoma sam fokusirana na ono što sledi i izdavanje knjiga iz oba serijala na vreme, kako ne bih razočarala obožavaoce. To je beskrajni krug krajnjih rokova, truda da dam svoj maksimum i da napredujem sa svakom sledećom knjigom. Upravo sam predala petu knjigu iz serijala „Stakleni presto“ i završavam prepravke na drugoj iz serijala „A Court of Thorns and Roses,“ tako da... da, naporno radim.
Treća reč bi bila zen. U ovom trenutku sam vrlo ponosna na to kako je knjiga ispala. Naravno, uvek brinem kako će čitaoci reagovati, ali sam sad mirna. Nadam se da će se dopasti čitaocima kao što se meni dopada.
Koju si to tajnu u vezi sa knjigom dugo čuvala?
Lisandra se pretvara u leopardov duh. To mi je najdraža scena koju sam ikada napisala. Nisam mogla mirno da sedim dok sam radila na njoj. Slušala sam muziku iz filma „E.T.“ – posebno deo gde E.T. i ekipa beže na biciklima. To je najbolja filmska muzika. Prosto je magična. To sam slušala dok sam pisala i scenu u kojoj se Lisandra pretvara u leoparda. Sve vreme sam osećala istovremeno promenu i nekontrolisanu bujicu emocija. Dugo sam sejala seme u knjizi i sada je konačno počelo da klija. Danas mi je neko rekao da je Lisandra njegov Patronus. Moja reakcija je bila: „Tako je!“. Čitaoci već duže vreme pitaju sa kojim sam se likom najbolje povezala ili koji mi je najdraži. Najviše volim Lisandru.
Kejol je jedan od mojih omiljenijih likova – iako su mi bile potrebne četiri knjige da naučim kako mu se pravilno izgovara ime. U ovoj knjizi on se muči da pomiri svoje viđenje Selene sa tim što ona jeste. Možete li nam reći kako vi doživljavate Seleninu evoluciju od ubice do kraljice?
Sad žalim što nisam promenila Kejolovo ime u neko poput Klark (smeh). Ljudima stalno govorim da sam inspiraciju za ovaj serijal dobila iz muzike za Pepeljugu. Nisam im rekla da postoji drugi muzički komad koji je oblikovao ostatak serijala, a to je finale „Labudovog jezera“. Veliki sam ljubitelj baleta i dok sam slušala finale pred očima mi se ukazala scena u kojoj Elin i Dorijan lome stakleni dvorac. Bila je to veoma snažna slika sa neverovatnom muzikom, i u tom trenutku sam znala kako će se serijal nastaviti. To je bilo pre 14 godina i to je cilj koji želim da postignem ovim serijalom. U tom trenutku sam znala da je Selena više od ubice i da je čeka veličanstvena sudbina. Od prvih trenutaka u rudnicima soli do lomljenja zamka, svaki Selenin korak vodio je putem do kraljevskog prestola.
Selena je rođena iz muzike o Pepeljugi, ali Elin je nastala iz „Labudovog jezera.“ Upoznala sam je dok sam pisala prve romane. Kada sam konačno počela da tražim izdavača, sve sam prepravila. Čvrsto verujem u svoj instinkt i u ono što moji likovi žele da rade. Iako sam imala sve ove planove za nju, pustila sam je da vodi priču gde je trebalo – sejala sam seme i dovela nju i Dorijana do tačke gde lome zamak.
Selena je na ovo putovanje krenula kao mlada, razmažena, sebična i nezrela tinejdžerka, a izrasla je u ženu spremnu da se bori za nešto što je veće i od nje same. Dok sam pisala o njoj i sama sam sazrela. Počela sam da pišem kao tinejdžerka, i u međuvremenu sam odrasla. Danas mi je čudno kad se vratim na scene iz „Staklenog prestola“ i prisećam se gde sam bila u životu kada sam ih pisala. Moje putovanje van ovih knjiga je, na neki način, između reči.
Bilo je vrlo zabavno gledati Selenu kako raste kroz serijal. Uvek me iznenadi to što je puštam da ona vodi priču. Kad kažem sebi: „Sada ću napisati ovu neverovatnu scenu koju sam gradila tokom dve knjige“, čujem njenu reakciju: „Mhmm, ne, nećeš“. Kad god pratim svoj instinkt, nikad ne pogrešim. Onda kad nateram likove da rade nešto što sam isplanirala, tada sve pođe naopako.
Prošlo je četrnaest godina i još uvek mi nisu dosadili ni likovi ni svet. Kada sam predala petu knjigu, bila sam vrlo nervozna kada sam napisala „kraj.“ Pomislila sam: „Bože, ostala je još samo jedna knjiga!“ Onda sam odlučila da će biti 20 knjiga i da se serijal nikada neće završiti. Nikada ga neću napustiti. Neću biti poput Rouz u „Titaniku“.
Mi ćemo ih čitati ako vi nastavite da ih pišete.
Možda ćete na kraju ostati samo vi (smeh).
Selena se u ovoj knjizi zove Elin, što je znak da je konačno prihvatila sudbinu i titulu. Da li je i vi još uvek zovete Selena ili je sada Elin?
I u mojoj mašti ona ima dva imena zato što smatram da su to dve različite osobe. Od „Assassin’s Blade“ do „Naslednice vatre“ zovem je Selena. U „Naslednici vatre“ postoji scena gde se ona okreće prema maloj Elin i one se stapaju u jednu Super Elin. Nakon toga za mene postoji samo kao Elin. Teško je pričati sa novim čitaocima o tome, pa je zato obazrivo pred njima zovem Selena ukoliko nisu stigli do kraja „Krune ponoći.“ Ona je oduvek bila Elin, ali je bila i Selena ubica, a sada je kraljica-kučka koja bljuje vatru.
Drago mi je što ste to pomenuli. Reč „kučka“ je omiljena uvreda neprijatelja za Selenu/Elin. To je jedna od najstarijih uvreda za ženu, datira još iz osamnaestog veka, a čak i Selena kaže kako misli da bi ljudi trebalo da budu kreativniji. I dok su neke žene počele da prihvataju taj naziv, poput Niki Minaž, koja sebe naziva „šeficom-kučkom“, to je još uvek reč koja većinu žena vređa. Šta vas je nateralo da je toliko koristite u knjizi?
Moj urednik mi je prvi ukazao na upotrebu reči „kučka“ i njen istorijat. To me je navelo na razmišljanje. U pitanju je jedna od reči koja pokreće Selenu. U prvoj knjizi serijala, ko god joj se tako obrati, ona ga prebije i kaže: „Nema nikakve razlike da li se zovem Selena, Lilijan ili Kučka, jer ću te, bez obzira na to kako me nazoveš, prebiti.“
Lorkan je koristi u ovoj knjizi, i uživala sam dok sam pisala Seleninu reakciju na to. Jedna od mojih omiljenih scena je kada ona kaže da bi za pet vekova ljudi mogli da smisle i nešto kreativnije.
„Kučka“ je stvarno jedina psovka o kojoj sam razmišljala. Koristim „teranje“ umesto reči na j. Čak i kad likovi kažu „teraj se“, u mojoj glavi to zvuči kao „*ebi se“.
Upravo sam je i ja tako čitala.
Moj urednik je ukazao na to da je u prošlosti – što ne znači da je ova knjiga zasnovana na bilo kojoj verziji istorije – reč na j korišćena da ukaže na sam čin, a ne kao što je mi danas koristimo za uvredu. Ta reč je prikladna u nekim svetovima fantastike, ali mi se činilo da ne pripada mom. Junaci u knjigama često psuju.
Ponekad mi se čini da su izmišljene psovke neprirodne. Likovi bukvalno seku jedni drugima vratove, a vi koristite neke izmišljene alternativne psovke. Ne slaže se.
Pišete o ženama koje iskreno cene jedna drugu. Dok sam čitala knjigu, u jednom trenutku sam pomislila da ćete dati opis neke lezbijske veze. Da li ste možda razmišljali o tome?
U Manonovoj grupi se usput opisuje jedna takva veza. Ako bih htela da je uključim morala bih da se uverim da ću je predstaviti kako treba jer mi je važno da to bude verodostojno. Želim da predstavim različite vrste veza. U petoj knjizi postoji gej veza između dva muškarca. Želim da uključim sve te stvari, ali ne želim da budu tamo samo da bi postojale. Ne želim da ih silim. Ako bi mi se rodila u glavi slika nekog gej junaka, onda bi to bilo prirodno.
Da li će se isceliteljka (Iren Tauers) iz „The Assassin’s Blade“ ikada vratiti?
Sve što se desilo u toj maloj priči – Selena koja ljubazno daje broš Ireni – pravi puni krug. Iskreno verujem da je svaki čin uzajaman. Nije slučajno što Kejol ide na južni kontinent, mesto gde je Iren Taures možda bila... a možda će se vratiti ako on dođe... sa vojskom. Možda.
Ta tematika je prisutna i u knjizi. Više od jednom smo videli u „Kraljici senki“ kako su dugovi otplaćeni Elinom ljubaznošću?
To me uvek dirne ‒ čin ljubaznosti koji može spasiti život. Posebno sa Manon – ona je spasilac u knjizi. Scena u kojoj ona piše poruku na zidu je veoma snažna, i zbog nje sam dosta proplakala. Kada Elin vidi natpis „UBICA VEŠTICA – JOŠ UVEK POSTOJI LJUDSKOSTI U NJEMU“, pomislila sam da ih zamalo sprijateljila…
Danas je veštičarenje često povezano s ženskim nasiljem. Da li je istorija imala ulogu u oblikovanju gvozdenozubih veštica?
O da. Scena u „Naslednici vatre“ gde Manon sedi u maloj kolibi, a farmeri ulaze – zasnovana je na tome kako se muškarci odnose prema ženama i ženskom nasilju. Sviđa mi se ideja da čitaoci pomisle da će ona možda biti žrtva. Onda zatvara vrata i shvatate da je ona, u stvari, lovac. Dopada mi se ideja da veštice budu glavni predatori, da love ljude i vide muškarce kao hranu i sredstvo za razmnožavanje. One ne jedu meso. Ispijanje krvi je više dokaz moći. Za njih to nije ukusna hrana, već snishodljiv odnos prema čoveku uopšte. Njihova kultura je čudna kombinacija različitih elemenata. Oduvek mi se dopadala Baba Jaga iz ruskog folklora, a ona u nekim verzijama ima gvozdene zube. Imala sam divnu slikovnicu koja se zvala „Vasalisa Odvažna“, sa zastrašujućim ilustracijama Baba Jage sa gvozdenim zubima. To mi se urezalo u pamćenje.
Ne znam kako sam dobila ideju o zubima koji mogu da se povlače. Želela sam da veštice budu lepe a ne da stalno zastrašuju ljude, pa sam im podarila sposobnost da pomeranjem zglobova izbacuju gvozdenu vilicu.
Veštice žive u matrijarhatu. Sviđa mi se ideja da žene budu glavne, ali njihovo društvo nije idealno. To što su žene na vlasti, ne mora da znači da je sve savršeno. Znala sam da će se Manon pojaviti mnogo kasnije u serijalu, pa mi je tada pala na pamet i ta scena u kolibi. Od tog trenutka je krenula njena priča. Do kraja „Kraljice senki“, i njenog susreta sa Dorijanom, čitalac može da nasluti kakva će biti njena sudbina.
Trinaestoro je poput bande motociklista. Volim ih, ali su takođe zastrašujući. Ne bih mogla da preživim sa njima. Bila bih poput sirote Elide, koja se krije, hramljući kroz dvorane u lancima – i to ne kul lancima koji bi se slagali sa gvozdenom vilicom, već u lancima roba. Izabrala sam broj 13 zato što veštičja društva uglavnom imaju trinaest članova, a i zato što sam poprilično sujeverna. Kada sam kreirala Trinaestoro htela sam da to bude nešto što me plaši. Ali od kako sam pisala o njima, na neki način sam zavolela taj broj.
Možete li nam reći nešto o temi iskupljenja?
Kejol ga najviše zaslužuje. On je poprilično slomljen na početku ove knjige. Mora da shvati ko je i šta želi, kako vidi svet i svoje mesto u njemu. Nikada ne pišem da bih propovedala, ali mislim da sudbine junaka mogu poći u različitim pravcima, bilo da kreću sa dna ili vrha.
U „Staklenom prestolu“ Perington žestoko napada Selenu pred Kejolom i on uopšte na to ne reaguje. On i Dorijan ni ne primećuju masovne grobnice u Endoviru, sve dok se ona ne pojavi u njihovim životima. Zato Kejol i Dorijan kreću na putovanje tokom koga će sazreti i postati muškarci. Obojica su na početku dečaci, kao što je Elin devojka.
Pa ipak, neki ljudi se ne mogu iskupiti; prosto su zli. Možda iz mene progovara Stari Zavet kada kažem da iz toga nema povratka, ali likovi koji se nalaze u sivoj zoni mogu poći u bilo kom pravcu. A ponekad ne dobiju šansu da se ponovo dokažu, poput kralja. To je još jedna scena zbog koje sam plakala dok sam je pisala. Kralj šapuće: „Moj dečače“, ali sam ja bila odlučna u tome da ga ubijem. To će proganjati Dorijana. Teški trenuci moraju imati posledice.
Arobin nije mogao da se iskupi. On je odvratna osoba. Bio je grozan prema Seleni, ali ono što je uradio Lisandri je neoprostivo. Zato je bilo važno da ona zada smrtonosni udarac. Jedan čitalac me je pitao da li je bilo teško pustiti da Lisandra ubije Arobina: nije. Nisam to planirala u početku, ali sam onda shvatila da bi to mogao da bude Elin poklon prijateljici. Elin je dugo želela da ga povredi i ubije. Lisandra je morala to da uradi, da bi znala da je mrtav i da bi mogla da nastavi sa životom. To je još jedna scena koje me je rasplakala, jer je Lisandra, koja je preživela zastrašujuće stvari, u tom trenutku odlučila da nastavi sa boljim životom.
Izvor: bookish.com