Sajmon Sibag Montefjore o Katarini Velikoj i Potemkinu

Čuveni istoričar Sajmon Sibag Montefjore govori o svom književnom prvencu – hvaljenoj biografiji carskih partnera „Katarina Velika i Potemkin: Moć, ljubav i rusko carstvo“.

Foto: DepositPhoto
 

U knjizi „Katarina Velika i Potemkin“ pisali ste o moći, strasti i politici, o ljubavnim i vojnim osvajanjima. Šta Vas je podstaklo da pišete o ovo dvoje slavnih ljubavnika i državnika?

Mislim da je deo odgovora u Vašem pitanju: inspirisalo me je partnerstvo dvoje neverovatnih pojedinaca čiji državnički talenat je bio uistinu fascinantan. Njihova ljubavna veza bila je strasna i burna, ali u isti mah i romantična i puna poverenja. Ona u svakom pogledu nadmašuje daleko poznatije partnerstvo Marka Antonija i Kleopatre. Ili Evite i Perona. Ili Napoleona i Žozefine. A najbolje u celoj priči je što danas na raspolaganju imamo gotovo celu njihovu korespondenciju. Sačuvane su hiljade njihovih pisama: veličanstvena arhiva u kojoj možete pronaći apsolutno sve – od kratkih poruka lascivne prirode do rasprava o političkim pitanjima, dugih i po četrdeset strana. Njihovo političko partnerstvo je jedno od najvažnijih u istoriji; slično onom Avgusta i Agripe, Henrija VIII i Vulzija ili Kromvela, Vilhelma i Bizmarka, Franca i Meterniha, Luja i Rišeljea. Ali u većini tih čuvenih istorijskih partnerstava gotovo da nije bilo žena, a jedan partner je obično bio daleko sposobniji od drugog. Katarina i Potemkin su bili podjednako nadareni za politiku, briljantni i međusobno odani saradnici.

Kada sam na Kembridžu slušao predavanja o prosvećenom apsolutizmu, naši profesori su daleko više pažnje posvećivali Fridrihu Velikom i Jozefu II i pokazivali mnogo više razumevanja za njihove nego za Katarinine postupke. To me je pomalo iznenadilo pa sam odlučio da više informacija o Katarini potražim u izvanrednim knjigama profesorke Izabel de Madarijage. Tu sam otkrio da je Potemkinova uloga bila neuporedivo važnija od one koju su u vođenju svojih država imali moćni ministri poput, recimo, austrijskog kancelara Kaunica. Fridrih i Jozef su bili opsednuti kontrolom i uglavnom su sve radili sami. Katarina i Potemkin su bili potpuno drugačiji, ali niko se nije bavio ozbiljnom analizom njihove saradnje. Moj plan je prvobitno bio da završim Staljinovu biografiju, a da se zatim posvetim pisanju Potemkinove, ali stvari su u jednom trenutku krenule nešto drugačijim tokom.

Posle raspada Sovjetskog Saveza dosta sam vremena provodio u Ukrajini i na Kavkazu, a kada sam shvatio da su upravo to bile teritorije koje je osvojio Potemkin, moje interesovanje za njegovu karijeru se znatno povećalo. Na moju sreću, niko drugi se nije interesovao za tu temu. Dokumente u arhivima niko nije otvarao decenijama, u nekim slučajevima – vekovima. Iako je tu bilo svega, mene su posebno oduševila pisma. Znao sam da je 18. vek bio neverovatno ekstravagantan, ali ovi ljudi su živeli kao sultani!

Kada sam završio rukopis, poslao sam ga profesorki De Madarijagi, koja je, očekivano, važila za najvećeg britanskog stručnjaka za Katarinu Veliku. Ona ga je velikodušno pročitala, a zatim, kada na papiru više nije bilo mesta za njene primedbe i komentare, odlučila da me pozove u posetu ne bi li me naučila kako se u stvari pišu knjige iz istorije. Posle toga smo se sprijateljili i uvek ću joj biti zahvalan na onome što je učinila za mene. Kada danas revidiram i korigujem svoje knjige, u glavi uvek čujem njen glas. Bila je prava čast poznavati je. Bez nje ne bih bio ono što jesam.

Katarina i Potemkin su, čini se, bili veoma slični. Oboje su bili ambiciozni, seksualno promiskuitetni, načitani, željni da upoznaju druge kulture i prošire uticaj i teritoriju Rusije. Šta ih je konkretno privuklo jedno drugom?

Ključne su bile njihove ambicije, interesovanja i politički talenat. Jedan njihov savremenik je izjavio: „Nimalo me ne čudi što su se zaljubili, potpuno su isti.“ Međusobno su se nazivali „dušom bliznakinjom“, ali među njima je postojalo i ono što danas nazivamo „seksualnom hemijom“, a oboje su bili seksualno nezasiti. Bilo je tu, naravno, i dosta razlika: ona je bila uredna, organizovana, pažljiva, odmerena i ozbiljna; dok je on bio duhovit, neustrašiv, energičan, razmetljiv i ekscentričan.

Nju je verovatno privuklo i to što je u njemu prepoznala čoveka od akcije koji će biti u stanju da rešava probleme i ostvari njenu viziju o ekspanziji Rusije. U to vreme je bilo stvari – poput zapovedanja vojskom na bojnom polju – koje žene nisu mogle da rade. Ona je pritom bila svesna da ima posla sa nekim ko će zahtevati da učestvuje u donošenju važnih odluka i zato je odlagala da se upusti u romantičnu vezu sve dok to nije bilo neizbežno. Ta veza nije bila bez svojih problema: ona je dugo živela u braku bez dece i ljubavi i tražila je nekog ko će stalno biti uz nju, a on je sanjao o moći i osvajačkoj slavi. I više je nego pohvalno što su se potrudili da uspostave ravnotežu i pronađu način da oboje dobiju ono što su želeli.

Možete li nam nešto reći o tadašnjim odnosima između Rusije i Velike Britanije? Stiče se utisak da je Katarina želela da dve države ostvare bliže veze, ali da je ipak držala Britance na distanci, plašeći se prevelike bliskosti.

Katarina i Potemkin su bili fanatični anglofili: verovali su da je Engleska najcivilizovanija zemlja na svetu i trudili se da saznaju sve što se o njoj moglo saznati. Želeli su da upoznaju britansko plemstvo – i englesko i škotsko. Želeli su englesku flotu. Želeli su engleske baštovane za svoje engleske vrtove. Želeli su engleske savetnike, admirale, generale, čak i filozofe. Engleske slikare, juvelire, arhitekte. Voleli su da se druže sa Englezima, čak i kada se radilo o varalicama, šarlatanima i avanturistima.

Ali kada je u pitanju politika, bili su veoma obazrivi, jer su njihove ambicije bile okrenute prema Poljskoj, a samim tim i prema Baltiku, gde je Britanija imala ugovore o snabdevanju mornarice. Na jugu se pak nalazilo Osmansko carstvo, sa kojim je Britanija bila u dobrim odnosima iz više razloga. Saosećali su, ali i potajno likovali zbog britanskog poniženja u američkim kolonijama: u jednom trenutku su čak ponudili Džordžu III da ruska vojska pregazi američke pobunjenike. Iskoristivši britansku zauzetost u Americi, prigrabili su Krim. Kada su zauzeli Očakov i oteli od Turaka teritoriju oko Crnog mora, Vilijam Pit Mlađi je odlučio da im se suprotstavi i time izazvao napetosti koje su zamalo dovele do rata. Bila je to prva kriza u odnosima između Britanije i Rusije, tako da niko nije ni pomišljao na građenje savezništva.



Ova knjiga je doživela veliki uspeh i kod kritike i kod publike. Moglo bi se reći da Vam je promenila život.

Da, u tom trenuku se mnogo toga promenilo. Sećam se kada sam dobio svoju prvu pozitivnu kritiku u Sandej tajmsu koju je napisao Entoni Bivor – to je nešto što ću uvek pamtiti. Ali zanimljivo je i da je knjiga objavljena u vreme kada je Vladimir Putin došao na vlast, i da se njemu i njegovoj kamarili u Kremlju veoma dopala. Smatrali su je proruskom jer, za promenu, nije tretirala Katarinu i Potemkina kao nimfomanku i klovna. Njih dvoje su za Britance i Amerikance uvek bili laka meta, predmet podsmeha. Pogledajte samo najnoviju Huluovu seriju o Katarini.

Rusi su me pitali da li bih bio zainteresovan da proučim Staljinovu arhivu, koju su u to vreme planirali da otvore. Naravno da sam bio zainteresovan! Zahvaljujući tome nastala je moja sledeća knjiga „Staljin: Dvor crvenog cara“.

Verovatno nikada nećemo sa sigurnošću znati da li su se Katarina i Potemkin zaista potajno venčali, ali možete li nam reći kako se okončala njihova veza i kako je posle toga izgledao njihov odnos?

Ljubavna veza se raspala zato što je Katarini bilo potrebno više pažnje nego što je Potemkin bio u stanju da joj pruži, ali ona ga je i dalje cenila kao političara i savetnika. On nije želeo da bude običan dvorjanin već veliki državnik, a ta uloga je od njega zahtevala česta putovanja i odsustva. Zbog toga su između njih stalno izbijale užasne svađe. Na kraju su shvatili da će morati da pronađu način da prekinu intimnu vezu a da se njihova saradnja i prijateljstvo nastave. To im je oboma odgovaralo, jer su i jedno i drugo bili seksualni entuzijasti i preferirali mlađe partnere. Sasvim je moguće da su ovaj aranžman potvrdili nekom vrstom ceremonije koja je trebalo da uveri Potemkina da njegov položaj neće biti ugrožen. Iako se to trenutno ne može dokazati, verujem da su se venčali. Posle toga je on praktično postao njen suvladar i imao neograničen pristup državnoj kasi.

Kada bi Vam se pružila prilika da ponovo napišete istu knjigu, da li biste nešto dodali ili promenili?

Nijedna knjiga nije savršena i svaki pisac ponekad zažali što nešto nije uradio drugačije, ali bio sam prilično zadovoljan ovom knjigom. Jedino mi je bilo žao što nisam mogao da je ažuriram analizom paralela između Katarininih osvajanja i nove ekspanzionističke politike predsednika Putina. Zato mi je veoma drago što mi je omogućeno da u najnovije izdanje ubacim i taj materijal.

Imajući u vidu veliki uspeh knjige i Vaše interesovanje za važne istorijske ličnosti, postoji li još neki par o kome biste rado pisali?

Uvek su me privlačili Ana od Austrije i Mazaren... ali u njihovom slučaju ne raspolažemo dovoljnim brojem pisama. U „Romanovima“ sam pisao o ruskom caru Aleksandru II i njegovoj ljubavnici Kaći. Njihova pisma su takođe sjajna.

Izvor: aspectsofhistory.com
Prevod: Jelena Tanasković