Sajmon Sibag Montefjore – čovek koji je napisao „Svet“

Proslavljeni istoričar uz čaj sa našom kolumnistkinjom nazdravlja svom novom, kapitalnom delu koje govori baš o... svemu. Prenosimo vam deo razgovora.



Sastajem se sa Sajmonom Sibagom Montefjoreom u restoranu „Ajvi“ u Kensingtonu. Brzim korakom ulazi u restoran, u jakni s kačketom na glavi (stil oblačenja mu je napola zemljoposednički, napola radikalan), jer zna se da on nikada nema mira.

Smatram izuzetno šarmantnim to što je stalno u pokretu i što je nepristrasan. Njegove izuzetne knjige „Staljin: Dvor crvenog cara“, „Jerusalim“ i „Katarina Velika i Potemkin“ tako su živopisne, napete i neverovatno pitke. (Ono zbog čega obično kritikuju Montefjorea ujedno je i razlog zbog kog volim njegove knjige – piše poput novinara.) Sada je otišao korak dalje. Tokom pandemije napisao je knjigu „Svet: Porodična istorija“, koju opisuje kao istoriju koja se proteže „od kamenog doba pa sve do doba dronova“.

Knjiga kroz istoriju prati porodice i carstva, ali se naglasak ne stavlja isključivo na Evropu i Severnu Ameriku kao što je to uobičajeno, uz osvrt i na Jevreje, kao još jedan narod dijaspore i ambicioznu naciju, jer je autor i sam potomak poznate jevrejske porodice – Ser Mozes Montefjore (nalik Zeligu iz istoimenog filma Vudija Alena) osnovao je novi grad Jerusalim, a njegovi preci, među kojima je bilo Meksikanaca, Marokanaca i Litvanaca, pojavljuju se u fusnotama.

Postoji nešto umirujuće u globalnoj istoriji – koliko god stvari bile loše, makar ne živimo u 14. veku.

Ova knjiga je nalik narkotiku – uvid u istoriju celokupnog sveta tera vas da razmišljate u sekvencama, u šarenolikim obrascima.

Kao što je pokojna Hilari Mantel (spisateljica koju Montefjore, pored Džona le Karea, mnogo voli) napisala: „Ispod svake istorije, nalazi se druga istorija“. Na primer, ne bismo se našli u restoranu „Ajvi“ da mu otac nije dao da čita dvanaestotomno „Istraživanje istorije“ Arnolda Džozefa Tojnbija i da se Sovjetski Savez nije raspao.

Pijemo čaj za stolom u ćošku – on poznaje osoblje restorana – i govori mi da je kao dete bio „vragolasti štreber, i to veoma čudan“. On je „čitao bukvalno sve“.

Kada je imao sedam godina, otac mu je dao Tojnbija i rekao: „Možda ćeš jednog dana napisati nešto ovakvo.“



Školovao se u Harou i Kembridžu i mislio je da će biti političar.

„Intervjuisao sam Margaret Tačer kada sam bio školarac“, kaže. „Bio sam veoma skeptičan, tako da sam je prilično namučio. Rekla je svojoj sekretarici: ’Neću više davati intervjue buntovnim školarcima’, pa sam tako onemogućio drugima da urade isto što i ja.“

Ne deluje mi kao da mu je krivo zbog toga. Istoričari se prema svima isto ophode, bez obzira na to ko ste i šta ste.

Umesto toga, postao je bankar u Njujorku. Naravno, taj posao mu je bio previše dosadan. „Nisam u potpunosti pripadao tom svetu“, kaže, a ja sam fascinirana time što je naglasio to „u potpunosti“.

Montefjore je Jevrejin u kulturološkom smislu te reči, ali nije baš religiozan. „Nisam ljubitelj organizovane religije“, kaže – iako redovno izgovara reči Kol Nidre – i dodaje da „Jevreji često razmišljaju o vremenu i mestu u kome žive“.

Tipičan je britanski Jevrejin, koji se oženio članicom stare engleske porodice; njegova supruga je autorka romana Santa Palmer-Tomkinson, a prijatelj je kralja Čarlsa III.

„Uvek sam bio opsednut Rusijom i Sovjetskim Savezom i kada je počeo da se raspada, pomislio sam: ’Moram tome da prisustvujem’, tako da sam se prosto tamo i uputio“, kaže. „Na mene je to delovalo veoma oslobađajuće, jer sam pre toga vodio prilično konvencionalan način života.“

„Istoričari bi morali uživo da vide kako carstva propadaju, a to se ne dešava baš često. I tada sam nešto bitno shvatio: shvatio sam kakav život želim da živim, a to je život pun avantura.“

Svidelo mu se to što je „video kako ruske trupe odlaze a lokalne uzimaju njihovo oružje i vozaju se naokolo sa vojskovođama u svojim konvojima“.

To je, verujem, razlog zašto, uprkos svom šarmu (jer uistinu je brbljiv i zabavan), deluje kao da je pomalo odsutan – on je još jedan u nizu Montefjorea koji su poput Zeliga.

Nemoguće je osvrnuti se na „Svet“ onako kako mu i doliči – to je knjiga o svemu, a imamo samo sat vremena na raspolaganju.

Pozabavili smo se dinastijom Kromvel jer je interesantnija od Tjudora („Engleska nije bila mnogo važna u periodu Tjudora, i dosadili su mi“), i jer je Kromvel taj koji je dozvolio Jevrejima da se vrate. Montefjore takođe voli i vojvodu od Naksosa, jevrejskog savetnika Sulejmana Veličanstvenog.

„On je sam po sebi bio svetska sila“, kaže pisac. „To je lik kakvog zaista volim. Prošao je kroz mnoge različite zemlje.“ Čini mi se da se poistovećuje sa njim.

Utvrđujemo da je knjiga „Jerusalim“ poslužila kao uvertira za „Svet“. „’Jerusalim’ je slojevit“, kaže, dok mu misli pomalo lutaju, „i upravo je to bitno. Taj sloj ispod sloja. I ne samo to što ih ima puno, već i to što se prožimaju.“



„Ljudi su uzimali delove različitih građevina, koristili ih za podizanje novih zgrada, novih zidova, novih lukova, a ponekad su ti delovi ubačeni naopačke: nečiji natpis je naopako ugrađen u tuđi zid. I to nije puka metafora. To je tema.

U Jerusalimu ljudi kradu jedni drugima priče. Religioznost je zarazna. Ljudi nastoje da je oponašaju, da je pobede, da je poseduju. To deluje pomalo pohlepno, ali je takođe ono što je oblikovalo ovo čudno mesto.“

Priču o Jerusalimu ispričao je putem različitih porodica, i shvatio da bi to moglo da reši i problem „Sveta“: kako da ga ne svede na „niz bitaka i ekonomskih trendova“.

Montefjore tečno pripoveda istoriju i u jednom pasusu prolazi kroz više vekova. „To što sam se poslužio porodicama daje osećaj istrajnosti u životu“, kaže, „generacije se kreću unapred, tako da se istorija sastoji od života mnogih ljudi koji se venčavaju, jedu, pevaju na ulici, umiru.“

Takav postupak mu, takođe, omogućava da „prati nastanak država, sudbine nacija, od feudalnih baronija i carstava do ranih modernih država, sve do industrijalizovanih hibridnih i demokratskih država. Porodica“ – čime se ovaj pasus savršeno završava – „ostaje stalna tema knjige“.

Pitam ga i za njegovu porodicu, jer je svaka svetska istorija – istorija okrutnosti (Montefjore citira Hegela: „Istorija je sto za klanje“), ali i ljubavi. Kaže da mu je Santa, za koju tvrdi da je „veoma razdragana“, posle nekih godinu dana zabavljanja rekla da će, ako je ikada zaprosi, preći u judaizam.

„To mi je bilo zaista važno“, kaže pisac, „važnije nego što sam možda pokazivao, a ona je svejedno sama to shvatila. Nikada nisam tražio od nje da pređe u judaizam, ali kada je to sama ponudila, bio sam oduševljen jer je to onda sve ostalo učinilo ostvarljivim. Pretvarao sam se da na to ne obraćam puno pažnje“ – pretpostavljam da je to tipično – „a zatim pozvao majku da bih joj ispričao: ’Nećeš verovati šta je rekla.’ Baš kao što bi učinio svaki jevrejski dečak.“

Venčali su se u liberalnoj jevrejskoj sinagogi u Sent Džouns Vudu. Nosio je cilindar.

Sat vremena je skoro pa prošlo, stoga ga pitam koga bi voleo da upozna od svih onih o kojima je pisao.

„Želim da ih upoznam sve“, kaže kao iz topa, a ja se osećam glupo što sam ga to uopšte i pitala. Međutim, saznajem da postoji jedno mesto u kome bi se ovaj Zelig nastanio: u kraljevskom krugu u Bagdadu, u periodu između – i tu je vrlo precizan – 750. i 900. godine n.e.

„Voleo bih da sam u to vreme bio pisac“, kaže. „To je doba hiljadu i jedne noći." Na momenat deluje veoma zamišljeno. „Mislim da bih se tamo dobro uklopio.“

Autor: Tanja Gold
Izvor: thejc.com
Prevod: Kristijan Vekonj