Romanom „Marsova soba“, Rejčel Kušner smešta velike misli u skučene prostore

Naslov romana Rejčel Kušner „Marsova soba“ odnosi se na naziv striptiz kluba u San Francisku. To zapravo nije bilo koji striptiz klub. Marsova soba je „najgore i najozloglašenije, najpoganije i najlucidnije mesto koje postoji“.

Glavni narator romana, Romi, radi u tom klubu kao lap dens igračica. Ima smisao za humor što se tiče svog radnog mesta. „Ako si se istuširala, u Marsovoj sobi zadobijaš nijansu prednosti nad konkurencijom. Ako su ti tetovaže bez pravopisnih grešaka, tad si vrhunski poželjna imovina. Ako nisi u petom ili šestom mesecu trudnoće, onda si glavna riba u klubu te noći.“

Još na uvodnim stranicama romana osećate da ulazite na teritoriju Meri Gejtskil, Denisa Džonsona i Čarlsa Bukovskog. Seksualne i moralne granice biće prekoračene; svaki rukav na majici će biti štrokav rukav na majici, svaka pobožnost biće bezbožnost, svaki anđeo biće pali anđeo.

„Marsova soba“ govori o životnim stegama. Kao što je i Alfred Hičkok činio u dosta svojih najboljih filmova, Kušnerova radnju smešta u skučene prostore. Roman premešta radnju iz striptiz kluba u još klaustrofobičniji prostor: kalifornijski centralni ženski zatvor, gde je Romi premeštena – da služi dve uzastopne doživotne robije – zbog ubistva bolesnika koji ju je proganjao.

Roman nam pruža različite uglove posmatranja i različite naravi. Svedoci smo Rominog anarhičnog detinjstva provedenog u San Francisku, narušenog drogom i bez nadzora roditelja. Kušnerova nam prikazuje fenomenalan, subverzivan portret tog grada.

Romin San Franacisko „nisu tu bile fora zastave s bojama duge, niti bitnička poezija, niti strme, krivudave ulice, nego magla, irski barovi i prodavnice pića sve do Velikog auto-puta, gde je duž beskrajnog parking-pojasa Okeanske plaže svetlucalo more slomljenog stakla.“

Romi je dobar poznavalac automobila. Pre nego što je pošalju u zatvor, ona vozi ševrolet impalu iz 1963. godine, veličanstvenu stvar koju je bog upakovao na četiri točka.

Nedugo zatim, jedan emotivni krah sledi za drugim. U trenutku kada završava u zatvoru, Romi je samohrana majka malog dečaka po imenu Džekson. Njena majka se stara o njemu dok ne pogine u saobraćajnoj nesreći. Nakon toga Romi ne zna šta se zbiva sa njenim sinom, a ne znamo ni mi. Ona gubi svoja roditeljska prava; Džeksonu se gubi trag u hraniteljskim porodicama.

Drugi likovi stupaju na scenu. Glavni među njima je Gordon, uštogljeni mladi akademik koji u zatvoru podučava Romi. On joj donosi knjige; počinje da razvija osećanja prema njoj. Tu je i Dok, policajac koji je završio sa druge strane zakona i time iza rešetaka. Scene iz njegovog pređašnjeg života su toliko uznemiravajuće da počinjete da mislite da je Kušnerova zakuvala tvrdokorni triler u stilu Čarlsa Vilforda.

Autorkin prikaz života u ženskom zatvoru je sočan i ubedljiv. Sve je tu: tretmani protiv vaši, krijumčarenje zabranjene robe u rektumu i vagini, zabadanja noževima, bande, dosada, ogavna hrana. Kada govorimo na tu temu, evo kako jedna od zatvorenica komentariše gnusno parče mesa koje su dobile za Dan zahvalnosti: „Priča se da je to emu.“

Kušnerova vešto uspeva da umigolji humor u ovakve scene. Kao u Denis Džonsonovom „Isusovom sinu“, na koji se ovaj roman poziva, autorka je u potrazi za iskrivljenim momentima komične draži.

U jednoj od scena, zatvorenice odlučuju da naprave žurku i počinju krišom da sakupljaju svoje lekove kako bi ih umešale u punč. Romi ovom koktelu daje naziv „Short island iced tea“. Još jedan od nezaboravnih likova u romanu je muškobanjasta lezbejka po imenu Konan, koja kreće u luckastu tiradu o tome kako su krave pravedna i moralna stvorenja jer ne nose ništa osim kože.

Ako scene u zatvoru imaju ikakvu manu, možda je to što je Kušnerova obavila toliko dobro istraživanje da to pomalo počinje da je opterećuje. Kao da se oseća obaveznom da nas obavesti o svemu što je saznala.

„Marsova soba“ je veliki roman, onaj koji će se dugo pamtiti jer promišlja nekoliko krucijalnih problema. Osećaj teskobe se ispoljava na mnogo načina. Skoro svaki lik u romanu ima radikalno ograničeno pravo na izbor još od samog rođenja.

Romi se nadala da će ostvariti akademsku karijeru, ali je svaka šansa da ode na koledž propala. Nakon završetka srednje škole počinje da konobariše. Kada ode u „Volmart“ da kupi obuću za posao ne može a da temeljno ne oplete po klasnim razlikama i obući koja se tamo prodaje za ljude koji rade beznadežne poslove i koja je za nijansu bolja od obuće koja je u upotrebi u ustanovama poput zatvora. Razmišlja kako je ta obuća kao obuća za pripremu za zatočeništvo.

U prozi Kušnerove se oduvek osećao prizvuk jezgrovitih ali zvučnih pisaca poput Roberta Stouna i Dona DeLila. U „Marsovoj sobi“ se takođe pozabavila predstavom zla u maniru Dostojevskog. Toliko ima vrsta; teško ih je prepoznati.

„Postojali su njeni goli činovi: prebijanje nekog nasmrt“, pomislio je Gordon, akademik. „I postojale su apstraktnije forme, lišavanje ljudi posla, bezbednog krova nad glavom, adekvatnih škola.“ U „Golom ručku“, Vilijam S. Barouz ovu ideju oblikuje malo drugačijim rečima: „Lice 'zla' je uvek lice krajnje potrebe.“

Radnja u „Marsovoj sobi“ se odvija oprezno i polako. Pre tumara nego što hita. Kao da sportski auto krstari stranputicama vašeg uma. Ima momenata kada poželite da da gas, da ima više obrtaja, ali ipak postoje razlozi zašto vas oprezno navodi.
Romi kaže, iz predostrožnosti kao neko nakon teške nesreće, „Nisam opažala da mi se bliži nikakav usud.“

Autor: Dvajt Garner
Izvor: nytimes.com
Prevod: Aleksandra Branković