Roman „Zagrli mesec“ Danice Bogojević: Atipična borba protiv stigmatizacije

Iako nam se često čini kao spasonosni izlaz iz životnih problema, novi početak nije uvek izvor optimizma, a najmanje ga tako doživljava Luna, glavna junakinja romana „Zagrli mesec“ Danice Bogojević. Promena mesta, škole i prijatelja ne pada lako ovoj devojčici u starijim razredima osnovne škole u kojoj je vršnjačko nasilje nad svima koji su drugačiji stvar svakodnevice. Zbog straha od nepripadanja, Luna će zapostaviti i povrediti sebi najbližu osobu, a kojoj je u takvoj atmosferi potrebna najveća zaštita. Roman „Zagrli mesec“ govori o tome koliko je važno biti dobar prema drugima i štititi one koji ne mogu uvek sami da se odbrane, ali i da je za takve postupke potrebna naročita hrabrost koju uvek lakše stičemo uz podršku zajednice.

Radnja romana prati Lunu, njenog brata Juga i njihovu porodicu nakon selidbe iz Beograda u jedan manji grad u Srbiji. Svesna prethodnog iskustva i čestih reakcija ljudi iz okoline, Luna ostaje rastrzana između želje da bude popularna i uklopi se u društvo u školi, i potrebe da od istih vršnjaka i diskriminacije zaštiti svog mlađeg brata sa Daunovim sindromom. Sa mišlju da bira lakši put, Luna odlučuje da bar neko vreme nikome ne govori da je novi učenik u mlađim razredima o kom svi pričaju i sa kojim se niko ne druži njen mlađi brat. Njen vršnjak i prijatelj Dario neće odati tajnu, ali će biti jedini koji će se, iako u starijim razredima, družiti sa Jugom uprkos uvredama koje obojica trpe. Za to vreme, Luna će pokušavati da pridobije naklonost popularne klike – Igora, Maje i Ivane, među kojima su i školske siledžije.

U romanu su prisutni različiti žanrovi i narativni postupci i mogu se izdvojiti tri elementa strukture. Glavni tok čini pripovedanje u trećem licu koje se najčešće približava perspektivama Lune i povremeno Juga. Drugi čine transkripti videa koje Luna snima kao tutorijale za super devojke i koristi ovaj medij kao ventil za svoje brige i frustracije, ali i priliku za sticanje popularnosti na društvenim mrežama. Ovi kratki segmenti prate glavni pripovedni tok i često pokazuju disproporciju između samouverene i u raznim oblastima života iskusne Lune na videima, i nesigurne i brigama opterećene Jugove sestre u stvarnom životu. Na kraju, u roman su uključene i priče koje je Luna smislila za svog brata i koje su posebno simbolične za njihov odnos, a nekada služe i kao tajni jezik kojim se ovo dvoje likova sporazumevaju uprkos nerazumevanju okoline. Ovakvo prisustvo različitih žanrova i postupaka doprinosi dinamičnosti pripovedanja i kompleksnosti romana, mada se stilovi pripovedanja iz trećeg lica i Luninog video-obraćanja na pojedinim mestima mešaju i ne mogu jasno razlikovati.

Lunina perspektiva, njen glas u tekstu, kao i lik na ilustracijama daleko su prisutniji, ali Jug ima ključnu ulogu u kompoziciji romana, tim pre što su događaji poput pokretanja Luninog video-kanala, njeno suočavanje sa socijalnim pritiscima, preuzimanje odgovornosti za sopstvene postupke i angažman u zajednici, događaji do kojih je došlo zbog Juga. Odnos između Lune i Juga je vrlo upečatljiv, dirljiv i pun međusobnog razumevanja i kreativnog potencijala. Paralela između Luninog izbegavanja svog brata u javnosti i Dariovog otvorenog prijateljstva sa njim u romanu potcrtava da je isključivo na okruženju da doprinese ili odbrani Juga od stigmatizacije i diskriminacije. U tom smislu se ni dobrota i optimizam, neiskvarenost i plemenitost ne predstavljaju stereotipno kao karakterne osobine ovog dečaka uzrokovane pojednostavljenim pogledom na svet, imajući u vidu da Dario, prikazan kao budući intelektualac, ima iste osobine. Konačno, sam Jug se u jednom od ključnih razgovora suprotstavlja pretpostavci njegove porodice da nije u stanju da razlikuje stvarnost od fikcije Luninih priča. Iako Jugovo prisustvo obeležava sve elemente romana, može se reći da je u prvom delu više akcentovan potencijal za ljubavne zaplete u Luninom školskom okruženju, dok se u drugom delu posebno naglašava Lunino posvećivanje odnosu sa bratom i ispravljanje učinjenih greški.

Roman se dosta uspešno poigrava sa očekivanim romantičnim matricama, poput pretpostavke da će Luna u toku radnje morati da bira između dve simpatije ‒ Igora i Darija. Iako je ovaj aspekt obrađen na inventivan način, ljubavni zapleti i odnosi između dečaka i devojčica zauzimaju priličan prostor u radnji romana, ostavljajući neke druge odnose, poput prijateljskih, ili likove, poput roditelja, manje ili više svedenim. Dario, i sam žrtva vršnjačkog nasilja zbog svog fizičkog izgleda i teatralnog i neuobičajenog ponašanja poput kakve loše imitacije srednjovekovnog viteza, povremeno čak naginje ka karikaturi. Međutim, njegov lik je daleko od jednodimenzionalnog, a uloga koju igra u pomaganju Luni i Jugu da nađu svoje mesto u novom okruženju biće izuzetno važna.

Sa druge strane, dosta svedeno i stereotipno prikazani su likovi Igora i Maje, kao negativaca koji, osim što se spajaju po sličnosti, ne prolaze ni kroz kakvu promenu. Prijatnog izgleda, plave kose, skladne građe i velike popularnosti, Igor je veliki zaljubljenik u popularnu kulturu, pre svega stripove o superherojima. Dok Dario poseduje ista znanja o ovoj temi, ali i znanja iz mnogih drugih društvenih oblasti, Igor se prikazuje kao neko koga ne interesuje ništa van lakih i čisto zabavnih sadržaja, a na Lunino zgražavanje, pokazuje i apsolutno nerazumevanje tragike Šekspirovog dela. Ovakva vrsta kontrastiranja između Darija i Igora na problematičan način pravi analogije između pozitivnog-negativnog i visoke-niske kulture.

Odnos prema vrednosti sadržaja posebno je komplikovan u slučaju Luninih vlogova. Ohrabrivanje i osnaživanje vršnjakinja u mnogim aspektima života konstantno je, a čest savet pratiteljkama da ne ignorišu, već naglas govore o društvenim problemima (poput porodičnog nasilja) na koje odrasli često ne reaguju, u ovaj aspekt romana uključuje i bitne društvene teme. Ipak, češće su zastupljene ženska moda, popularna kultura, muško-ženski odnosi, filozofija, Šekspir i romantične drame. Lunin vlog ima ključnu ulogu u njenom sazrevanju i postaće glavni medij uz koji uspeva da ispolji i prihvati svoje nesigurnosti i mane. Kroz njega se izražava na autentičan, nekada društveno progresivan i osvešćen način, a njegovu autonomiju čuvaće uprkos kritikama koje njen prjiatelj Dario upućuje na račun sadržaja ovih videa i karaktera njegove publike. Progresivnost ovog vloga ipak je ograničena. Kako se Dariova kritika najčešće odnosi na nevažnost i površnost tema poput mode, izgleda, lepote i zdravlja, kao stereotipno ženskih, a Luna baš u tim argumentima nalazi najviše smisla, imperativ lepote ostaje nejasno određena tema u romanu ‒ ili se odbacuje kao nebitna ili se na njoj nekritički insistira. Nijedna opcija ne doprinosi uspešnoj problematizaciji odnosa društva prema ženskoj lepoti.

Iako se može očekivati da ovakve aktivnosti na socijalnim mrežama češće odmažu u oslobađanju od različitih društvenih pritisaka, u romanu se ove aktivnosti mladih ne otpisuju kao isključivo štetne, već junakinja upravo taj medij koristi na putu ka prevazilaženju svojih strahova i nesigurnosti. Pored toga, Luna se suočava sa svojim greškama i uz pomoć prijatelja i porodice, ali i kroz angažman u zajednici i njenu podršku, menja svoje okruženje za dobrobit svog brata.

Pored određenih formalnih i idejnih nedostataka, roman „Zagrli mesec“ uspešno progovara o potrebi za razumevanjem i podrškom svake osobe u najrazličitijim zajednicama ‒ porodičnoj, školskoj, komšijskoj, gradskoj i svakoj drugoj. Mnogostruki društveni pritisci koji opterećuju mlađe uzraste danas, a posebno strah od vršnjačkog nasilja, socijalne stigme i osećaja nepripadanja dominiraju atmosferom ovog romana i obeshrabruju likove da se zauzmu za sebe, ali i druge. Ovom aspektu uspešno su suprotstavljene prakse udruživanja i sposobnost likova za empatiju i podršku, pre svega za one za koje društvo često ima najmanje razumevanja.

Autor: Irena Jovanović
Preuzeto sa: mini.bookvica.net