Roman Džona Stajnbeka „Plodovi gneva“ nabijen je besom i sažaljenjem

Malo je pisaca koji pišu tako dobro kao Stajnbek a još manje onih koji to rade bolje od njega, ali je zanimljivo primetiti koliko su svi oni slični: Hemingvej, Kaldvel, Fokner, Dos Pasos u svojim romanima, Makliš u svojoj  poeziji, poseduju sličnosti u temama i stilu. Svi pišu o Americi sa radoznalošću i neočekivanom napetošću, gotovo kao da je nikada nisu videli niti razumeli ranije. Gledaju je očima revolucionara. Uzdrmani, kao i bilo koji drugi čovek kada vidi vesti o proganjanjima u inostranstvu, oni se okreću svojoj zemlji ne bi li u njoj našli začetke te iste destruktivne mržnje. Njihove teme besa i sažaljenja, njihov stil sentimentalne elegičnosti i zastrašujuće osude, mogu delovati kao odraz našeg doba. A Stajnbekov roman „Plodovi gneva“ pun je besa i sažaljenja više nego bilo koji roman napisan o Americi.

To je veoma duga knjiga, najduža koju je Stajnbek napisao, a opet čita se kao da je stvorena munjevito, istrgnuta iz pisaće mašine i predata publici kao ultimatum. To je dug i misaon roman, kada o njemu razmislite. A kratak i živopisan kada ga osetite.

Uvodna scena odigrava se u Oklahomi, na zemlji na kojoj se dešavaju promene koje niko ne razume ‒ ni porodice koje je obrađuju ni krupni vlasnici koji su je otkupili preko svojih banki i advokata. Stajnbek je prikazao stvari najjednostavnije moguće. Čovek želi da izgradi zid, kuću, branu i unutar toga izvesnu sigurnost u kojoj će oformiti porodicu da nastavi njegov rad. Ali za obične porodice nema sigurnosti. Usevi pamuka su iscrpli zemlju i prašina ju je pokrila. Ljudi iz banaka i kompanija, sedeći u kolima zatvorenih prozora, pokušavaju da objasne zemljoradnicima nešto što jedva da i sami razumeju – da oni čiji su dedovi naselili zemlju više nemaju pravo na nju, da traktor više uradi nego čovek, njegova žena i deca zajedno, da će im zemlja biti mehanički preorana, a kuće, koje su podigli sopstvenim rukama, sravnjene sa zemljom.

Ova se knjiga može čitati kao rasprava; romanopisac se smenjuje sa esejistom. Moralista je važan koliko i pripovedač, možda će ga i nadživeti, ali trenutno je sama priča važna.

Najinteresantnija ličnost u ovoj porodici iz Oklahome, jeste sin koji je upravo pušten iz zatvora. Na putu je kući, autostopira preko države u svom jeftinom novom odelu, sreće usput sveštenika koji ga je krstio kada je bio mlad, i na kraju dolazi da vidi kako se porodica sprema za selidbu u Kaliforniju. Banka je došla da ih traktorima otera sa zemlje. Kuća je traktorom srušena da bi se izorale brazde za pamuk. Porodica Džoud je pročitale oglase u kojima se posao berača pomorandži nudi hiljadama ljudi u Kaliforniji. Kupili su staro vozilo i spremaju se za odlazak, kada se sa sveštenikom pojavljuje Tom koji se vratio iz zatvora. Jedva čekaju da pođu u obećanu zemlju bajnih pomorandži, grožđa i breskvi. Samo jedan tvrdoglavi tip odbija da napusti zemlju gde je njegov pradeda upucao Indijance i izgradio kuću. Ostali, sa Tomom i sveštenikom, spakovali su svoje stvari u polovni kamion, i uputili se u Kaliforniju da započnu život iz početka.

Njihovo putovanje je opisano sjajnim stilom, u čudesnim pričama koje se ređaju jedna za drugom, a sve stapaju u ovaj dugi roman o velikoj seobi. Na tom putu umire deda, a zatim i baba. Jedan od sinova, Noa, zastaje kraj reke i odlučuje tu da ostane. I ne znajući, on je Henri Toro te porodice. Prijatna reka sa ribama u njoj za jelo, dan i noć za sanjarenje – njemu ne treba ništa više. Mala deca nalaze zabavu tokom puta; mudra mala derišta odrastaju, puna tajni i znanja. Tom i njegov brat vode računa o kamionu. Oni su mehaničari u porodici. Sestra, Ruža Saronska, očekuje bebu. Njen muž je nestao, sebično tražeći sopstveni put ka boljem životu. Porodica Džoud, na svom putu u Kaliforniju opskrbljena nadom i oglasom za branje pomorandži, u svom 75 dolara vrednom kršu od vozila, sreće razne ljude koji odatle dolaze, ogorčeni i švorc, i pričaju mračne priče o policiji, prevarama, nadnici od 20 centi po satu i teškom poslu. Oni se vraćaju u svoju rodnu Oklahomu, Teksas ili Arkanzas, da umru gladujući u onome što je ostalo od njihovih domova, umesto da umru gladujući u tuđoj zemlji.

Lepota i plodnost Kalifornije skrivaju ljudski strah, mržnju i nasilje. „Prestrašenim“, nazivaju doseljenici starosedeoce, uplašene prilivom radnika željnih posla, a kada su preplašeni postaju okrutni i zli. Ovaj deo priče deluje kao vest iz nacističke Nemačke. Porodice iz Oklahome su poznate kao „Okiji“. Dok rade, žive u nečemu što bi se slobodno moglo nazvati koncentracionim logorom. Posao je dobilo svega nekoliko stotina od hiljada njih koji su doputovali na zapad pročitavši oglase. Plata im je srezana sa 30 na 25, pa 20 centi po satu. Ako se neko buni, on je komunista, agitator, izazivač nevolja kome je bolje da ode. Zamenici šerifa su svuda unaokolo, nose pištolje i prebijaju ili pucaju u svakoga ko dovodi u pitanje zakone Kalifornije. Porodica Džoud u ovoj zemlji straha i nasilja, pronalazi samo jedno mesto u kome su red i pristojnost, vladin kamp, i pravi je užitak gledati ih kada dobiju priliku da se istuširaju i odu na igranku. Ali čak i tu, zamenici šerifa, unajmljeni od banaka koje vode udruženja farmera, mašu svojim pištoljima, pod izgovorom sprečavanja nemira i zaštite imovine. Porodica Džoud se seljaka po Kaliforniji, gonjena anonimnim revolverašima dok beru breskve za 2,5 centa po sanduku, nadajući se zemlji bez pištolja i prašine na kojoj bi se smestili i radili na način na koji su navikli. Obećani plodovi Kalifornije su se pretvorili u plodove gneva koji bi svakog trenutka mogli roditi.

Koliko je sve ovo istinito, kritičar nikada ne može presuditi. Neko bi lako mogao istaći da su sličnu poruku već izrekli gore pomenuti pisci, a i da je Stajnbek već ranije radio slične stvari. Lako je dodati da roman ne daje nikakav zaključak, da je sveštenik ubijen jer je štrajkbreher, da Tom iščezava kao begunac od kalifornijske pravde, da se roman završava u sentimentalnom duhu lišenom snage, da priča staje posle 600 stranica samo zato što se negde mora završiti. Sve je to donekle tačno ali prava istina je ta da je Stajnbek napisao roman iz dubine srca sa iskrenošću kojoj gotovo nema ravne. Možda u njemu ima preterivanja, ali to je preterivanje iskrenog i vrsnog pisca.

Napomena: ovaj prikaz je originalno objavljen u „Njujork Tajmsu“ aprila 1939. godine. Autor je Piter Monro Džek.

Izvor: archive.nytimes.com
Prevod: Vladimir Martinović