Robert Hodel o Bori Stankoviću: Švajcarac o Vranjancu

Robert Hodel, rođeni Švajcarac, autor zapažene knjige o Bori Stankoviću „Ranjav i željan“, imao je drugu beogradsku promociju knjige, na kojoj je lično učestvovao. To je bio povod za pregršt pitanja.

Šta Vas je navelo, motivisalo i podstaklo da uradite knjigu o životu Bore Stankovića, pisca iz Srbije, Vranja?

Stanković mi je emocionalno, možda zajedno sa Dragoslavom Mihailovićem, najbliži južnoslovenski pisac, a treba dugo da razmišljam s kojim delom bih ga u svetskoj književnosti još uporedio, pre sa nekim pripovetkama Čehova, Hemingveja i Andrića, pa i s Andrejem Platonovom. Ne verujem da je to samo moje mišljenje. Prošle nedelje sam razgovarao sa poznatim nemačkim kritičarom, koji je oduševljeno govorio o Stankoviću (na osnovu prevoda pripovedaka), divio se njegovim „neposrednim, nebaroknim“ jezikom i „modernošću“. Rekao je da je Stanković za njega pravo otkriće. A budući da su na nemački prevedeni bili samo „Nečista krv“ i „Koštana“, činilo mi se da treba prevoditi i pripovetke. A za to nemačko izdanje sam napisao opširan uvod u život i stvaralaštvo koje sam za srpsko izdanje proširio.

Koje je delo i koji lik iz opusa Borisava Stankovića su na Vas ostavili najdublji i najtrajniji utisak, kao profesionalca i čoveka?

Kao književni istoričar jasno mi je da je „Nečista krv“ u svojoj „modernosti“ istaknuto delo početka 20. veka. Retko ko ulazi u takvoj meri u svoje likove, a glavni lik je pri tome žena, Sofka. Retko ko opisuje emocionalnu stvarnost čoveka sa takvom senzualnošću – nije slučajno da su mu prebacili da piše „pornografiju“, jer u ono vreme čulni opisi takvog intenziteta nisu još postojali u beletristici, niti u srpskoj niti u drugim evropskim književnostima; a retko ko se služio „doživljenim govorom“, toliko konzekventno da se i sama rečenica poljulja između govora pripovedača i govora lika. A kao čoveku su mi najbliže pripovetke poput „U noći“, „Oni“, „Uvela ruža“, „U vinogradima“. Stanković opisuje ljudske emocije ne toliko koliko ih neposredno izaziva. Čitalac, zajedno sa književnim likom, takoreći sam doživljava ljubav, žalost, strah. Ne poznajem književno delo u kojem imate toliko saosećanja sa čovekom koji je osuđen na smrt kao u „Jedan poremećen dan“. A pri tome nisam siguran kakav je autor imao stav prema smrtnoj kazni. Nije ni jasno kakav je imao stav u „Uveloj ruži“, prema patrijarhalnim strukturama. A možda je baš u tome suština tih pripovedaka: umesto da autor zauzima ideološku poziciju, on ulazi u svoje likove, ne osuđujući ih. Na to misli Dučić kad kaže: „Nema ni jednog nevaljanog čoveka... nema ni jedne pokvarene žene.“

Koji od junaka i junakinja iz dela Bore Stankovića Vam se čini najpovezaniji sa današnjim vremenom?

Ukoliko su ljudska osećanja u toku vekova skoro nepromenljiva, Stanković će ostati i u budućnosti aktuelan pisac. U to sam se uverio na jednom seminaru u Hamburgu u kojem su učestvovali i germanisti i anglisti, koji nisu znali jezik originala. Da se radi o arhaičnoj sredini – Vranje za vreme Osmanske imperije – nije izazvalo utisak o zastareloj književnosti, naprotiv, uživali su u njegovim pripovetkama u takvoj meri da nisu verovali da postoji takav pisac o kome nisu ništa čuli. Što je prolazno u književnosti, čini mi se, to su ideološki stavovi.

Koji period, koji događaj iz života Bore Stankovića je ključan za razumevanje i shvatanje dela i ličnosti pisca?

Stanković je najznačajniji deo svoga opusa napisao (ili počeo da piše) pre 1902/1903. godine. Može se reći da je ostao pisac lirske faze svoga života. Mladost i žal za mladošću u mladim godinama ključ je za njegovo stvaralaštvo. U tome se on može uporediti sa Crnjanskim („Dnevnik o Čarnojeviću“) i prvom knjigom „Seoba“. Stanković je živeo u tim svojim mladim godinama najmanje četiri života: stvaralački, boemski, univerzitetski (diplomirao je 1901. godine) i život za materijalni opstanak (zarada). Meni nije jasno kako je uspeo da sve to spoji. Ali i u kasnijoj fazi njegova književnost je neposredno povezana sa životnom situacijom. Samo su se njegovi dert i karasevdah za vreme okupacije pretvorili u jetku ironiju, čak i sarkazam. A opet, nije ni tada izgubio svoj humor, koji mu je u mladim godinama u Vranju doneo nadimak „kožder“ (šaljivčina). U feljtonu „Nove crkve“, u Beogradskim novinama, on citira svoju ženu koja se žali da muž malo zarađuje: „I gledaj da ti tvoji feljtoni što duži budu. Meći što više dijaloga, crtice, usklike, prekide, da bi što duže ispalo i što veći honorar dobio. Jer prošlog meseca krasno si mnogo zaradio: osamdeset kruna.“ Zamislite, to piše autor u okupatorskom listu 19. juna 1917. godine!

Da li biste mogli i koliko da lobirate i pomognete da se u Nemačkoj, Švajcarskoj ili nekoj koprodukciji snimi film ili TV serija o životopisu Bore Stankovića?

Ideja je zavodljiva, zaista. I nešto se u tom smeru i radi. Ali prerano je o tome govoriti.

Stankoviću su, pre svega na početku njegove karijere, ali i kasnije, prebacili da ne vlada književnim jezikom, da nije pravi književnik. O čemu se tu radilo?

Stanković zaista u neku ruku prenebregava tradicionalnu formu, stil, jezik, tako da su se mnogi redaktori mučili sa rukopisima. O tome govori i Stanislav Vinaver koji je svoga prijatelja posmatrao kao genijalnog pisca. Za Stankovićevu nesreću njegovo stvaralaštvo se pojavilo u vreme kad se obrazovao takozvani beogradski stil – uglavnom se radilo o kanonizovanju moderne srpske sintakse. A Stankovićeva rečenica, razume se, nije baš ličila na te nove, gramatički stroge zahteve, tako da su ga čak i deklarisali kao „nepismen“. Ali brzo se shvatilo da je njegova rečenica osnova njegove senzitivnosti i neposrednosti. U tome on ima dosta sličnosti sa Dostojevskim. A ima tu još jedan momenat. Umetnost ne ide obavezno sa istančanim jezičkim obrazovanjem (u tradicionalnom smislu te reči), sa lepim stilom, sa gramatičkom korektnošću, nego neretko nađe otelotvorenje kod ljudi koji više intuitivno i neposredno doživljavaju stvarnost. Nije slučajno da su slične prekore morali čuti Nikolaj Gogolj, Robert Valzer ili Andrej Platonov. Stanković se sasvim lepo uklopa u plejadu.

Autor: Slobodan Stojanović
Izvor: vranjenews.rs