Romanopisac Robert Heris oseća mešavinu olakšanja i tuge, kaže, pred skorim rastankom sa junakom koji je bio u njegovom životu poslednjih 12 godina. Njegov cenjeni serijal o životu rimskog oratora Cicerona, koji je počeo sa „Imperijumom“ (2006) završen je romanom „Diktator“.
„Imperijum“ i potom „Lustrum“ ispričani su kao biografija koju piše Ciceronov sekretar Tiro i pokazuju Ciceronov uspon uz političku lestvicu (bez porodičnih veza ili podrške vojske) i izbor za rimskog konzula 63. p. n. e, kada je imao 42 godine.
„Diktator“ prati poslednjih 15 godina Ciceronovog života, počev od bekstva u egzil 58. p. n. e. jer se bezuspešno usprotivio trijumviratu Cezara, Pompeja i Krasusa. Bio je to mračan period sa tri političke zveri koje su se borile za kontrolu nad Rimom i koje su uspele samo da razore demokratsku vladavinu grada da bi Cezar konačno vladao kao diktator. U međuvremenu, Ciceron koji se zalagao za republiku, pao je kao žrtva mahinacija Cezarovog naslednika Oktavijana: njegova glava i šake izloženi su na rimskom forumu kao spektakularno upozorenje drugima na opasnosti pogrešnih političkih izbora.
Iz svog doma u Berkpiru, gde Ciceronova bista ima počasno mesto u radnoj sobi, Heris primećuje da je imao 46 godina kada je počeo da piše trilogiju a sada 58 – mlađi je od Cicerona koji je ubijen kada je imao 63, ali opet dovoljno star da bude svestan protoka vremena.
„Deca su mi odrasla dok sam pisao ove knjige“, kaže.
Uvek je naglašavao da je za roman izuzetno važno da bude referentan i u sadašnjem vremenu. „Nikada se ne bih vratio u taj period da nisam verovao da možemo nešto da naučimo“, objašnjava. „Imate dvostruku dobit dok pišete istorijski roman: ponovo stvarate svet za čitaoca a istovremeno pišete komentar našeg vremena: šta god da izaberete kao temu, to neizbežno, svesno ili nesvesno, odražava vaše doba. Osećam da postoje određeni politički zakoni koji su bili na snazi 1000 godina: sve se završava neuspehom; kvaliteti koji su vam pomogli da dođete do vrha će vas i srušiti; izborno telo je nestalno i okrenuće se protiv vas.“
Stari Rim ukazuje na ta pravila na naročito sirov i otvoren način, kaže, citirajuči opis Šekltona Bejlija da su Rimljani „očajni gospodari većeg sveta“. Heris kaže: „Živeli su na ivici, bez savesti. Mogli su da pokore svet, podignu vojsku, savladaju reke. To je zapravo zapanjujuće.“
Haris je pronašao moderne paralele za sve vodeće ličnosti romana: Pompej, vojnik političar je poput Kolina Pauela; Krasus – multimilijarder koji je kupio mesto na vrhu; a patricij Klodijus „figura poput Osvalda Moslija, aristokrate koji voli da siđe u masu“. Ali Cezar, kaže, ne liči ni na koga drugog: „Očigledno je bio genijalan čovek ali ekstremno hladan i destruktivan, pravi masovni ubica – ali zato što je uspeo, kao i njegova porodica, nama je predstavljen kao herojska figura. Ne možete da mu se ne divite ali se nadam da sam uspeo da opišem onu ambivalentnost koju je i Ciceron osećao – Ciceron je imao dobre odnose sa Cezarom ali je bio apsolutno oduševljen što je ovaj ubijen na njegove oči.“
Heris misli da je Ciceron nepravedno manje cenjen; podseća da je Šekspir pisao o jednom a ignorisao drugog. „Od svih figura antičkog sveta, najviše znamo o Ciceronu – ostavio je sedamsto ili osamsto pisama, knjiga, govora, neverovatan podatak koji pokazuje da je bio veoma moderan, human čovek, nesklon nasilju, nije bio psihopata kao Cezar. Pravio je greške; ta činjenica da je bio sjajan ali i da je grešio čini ga primamljivim. Bio je i kukavica i hrabar, pompezan ali i pun nestašluka – veoma interesantna mešavina kvaliteta koji su mi veoma ljudski i privlačni.“
Pisati o Ciceronovoj smrti bio je veliki izazov, kaže Heris. Odgovor je pronašao u filozofskim knjigama koje je Ciceron pisao pred kraj života. „Mislim da ne izvrćem istorijske činjenice ako kažem da je jedini razlog Ciceronove smrti bio taj što je odlučio da se suprotstavi, umesto da se povuče i tiho živi u Atini, naoružavši se filozofijom da se više ne plaši smrti. Tako da je na neki način dobra smrt bila ono čemu je težio; tu postoji neka vrsta trijumfa, koliko god on bio sumoran. Bio je odlučan da se založi za nešto i to je uradio i izgubio, i verovatno je znao kakav će biti ishod. Izdao ga je Oktavijan koji ga je ne trepnuvši žrtvovao.“
„Lustrum“ je posvećen Piteru Mendelsonu; Heris, nekadašnji politički novinar, bio je blizak Novim laburistima pre javnog sukoba sa Blerom oko Iraka, ali je ostao prijatelj sa Mendelsonom. (Nasuprot tome, „Diktator“ je posvećen ćerki Holi, pomoćniku urednika u Headline-u, koja je studirala klasične nauke).
Autor: Benedikt Pejdž
Izvor: thebookseller.com