Roba koja govori

Vlada Arsić, novinar, pisac i dugogodišnji saradnik brojnih listova i časopisa, rođen je u Beogradu, 1963 godine. U svom novom romanu „Izgubljene u magli“, uhvatio se u koštac sa vrućom temom – trgovinom ljudima i prinudnom prostitucijom.

Dok se o narkomaniji otvoreno govori, trgovina ljudima je i dalje tabu tema. Zašto?
O narkomaniji se otvoreno govori zato što se, jednostavno, više i ne može da prećuti. Srbiju je zahvatila pandemija ove pošasti, imamo 150 hiljada registrovanih zavisnika i najmanje tri do pet puta više onih koji još nisu registrovani. Kada tome dodamo i članove najuže porodice, roditelje, bračne drugove, decu, sestre i braću, sve one koji trpe direktne posledice ove strašne zavisnosti, shvatamo da smo kao društvo potpuno razoreni. S druge strane, državu kao da sve ovo uopšte ne zanima. Zadovoljava se povremenim jalovim akcijama, deli flajere i hapsi sitnu buraniju dok šleperi najopojnijih droga nesmetano krstare. I varate se ako mislite da je sve ovo moguće bez direktne podrške države ili barem nekog iz samog državnog vrha. E sad, ako nas ne zanima sudbina ogromnog dela naše populacije, zašto bi se potresali i tragedijom nekoliko desetina nesrećnica koje svake godine završe u kandžama trgovaca ljudi?

Da li je razlog i taj što mislimo da se to događa drugima?
Naravno! Sve dok se i sami ne suočimo sa nestankom voljene osobe, ova tema nas zanima kao i cunami u Indoneziji ili zemljotres u Istočnoj Samoi. Najgore u svemu, skloni smo i da same žrtve unapred optužujemo, da dovodimo u sumnju njihove moralne vrednosti, da olako izričemo presude da su, možda, na neki način i same doprinele svojoj sudbini. A upravo je to, nažalost, i najveća zabluda i stereotip. Većina devojaka koje se bave prinudnom prostitucijom imale su iste želje i životne nade kao i većina njihovih vršnjakinja: da se zaposle, udaju, stvaraju porodicu i svoj dom. Nažalost, samo jedna greška ih je odvela na put bez povratka. 

Koliko vam je u pisanju pomogla vaša bogata novinarska dokumentacija?
Kao novinar, trudim se da baratam isključivo sa činjenicama. Međutim, književni rad mi omogućava i da se razmahnem, da razvijem radnju i stvorim zaplete i rasplete, ali se trudim da sačuvam osnovnu nit, pre svega autentičnost priče. Ako pročitano štivo nema poruku, ako niste saznali ništa novo, samo ste izgubili vreme. Nažalost, sve je više knjiga koje su same sebi svrha.

Trgovina ljudima (seks-trafiking) je, uz trgovinu oružjem i narkoticima, jedna od najprofitabilnijih kriminalnih delatnosti u svetu. Da li je to slučaj i sa Srbijom?
Prema podacima Ujedinjenih nacija, više od 700 hiljada ljudi svake godine dospe u neku vrstu ropskog odnosa, dok rezultati istraživanja Stejt Demparmenta govore da ih je i više od jednog miliona. Prema nekim procenama, na trgovini ljudima godišnje se ostvaruje profit od 60 do neverovatnih 500 milijardi dolara.  Zemlje Balkana su posebno ugrožene, kako zbog geografskog položaja i ratnih dešavanja tokom proteklih decenija, još više, možda, zbog izuzetno teške ekonomske situacije. Doskora je Srbija bila krajnja destinacija devojaka koje su dolazile iz istočne Evrope, ali je u međuvremenu postala ne samo zemlja tranzita, kroz koju žrtve prolaze na putu ka bogatijim delovima kontinenta, već često i zemlja porekla. Nažalost, plašim se da nikada nećemo saznati koliko se naših devojaka definitivno na ovaj način „izgubilo u magli“.

Da li glavni krijumčarski putevi vode preko Kosova?
Sve kriminalne grupe govore istim jezikom, jezikom novca i zarade, pa se brzo i lako o svemu mogu sporazumeti. Ljudska bića tretiraju isključivo kao robu, oruđe koje govori, nacionalnost im ništa ne znači, a još manje državne granice ili međe. Kosovo je svakako zanimljiva destinacija, pre svega zbog velikog broja pripadnika stranih armija koji su smešteni na ovoj teritoriji. Za potrebe usamljenih i dobro plaćenih klijenata uvek treba obezbediti sveže „meso“, a potpuno je nevažno da li će to obaviti Srbi, Albanci, Rusi ili Kinezi. U svakom slučaju, reč je o ljudima iz kriminalnog miljea.

Ko su, najčešće, žrtve?
Mlade, lepe i lakomislene devojke - bio bi najlakši, ali ne i najprecizniji odgovor. Štaviše, trgovina ljudima je tako dobro organizovana da u njihove kandže neretko uleću i obrazovane osobe. Po pravilu, najčešće počinje sa oglasom za posao u inostranstvu, koji se po malo čemu razlikuje od bilo koje druge ponude. Poslodavci su fini, odmereni ljudi, ulivaju poverenje i na vreme upozoravaju da će put da radnih dozvola biti težak i mukotrpan. Praktično, govore im sve ono što devojke i same znaju, što im uliva dodatno poverenje. Iz zemlje izlaze regularno, sa svojim pasošima, a suočavanje sa istinom započinje na krajnjem odredištu, kada im oduzimaju dokumenta i podvrgavaju najbestijalnijem mučenju. Drže ih zatvorene, bez hrane i vode, često ih drogiraju ili prete da će u slučaju odbijanja saradnje dovesti i njima bliske osobe, recimo mlađu sestru ili da će nauditi nekom od njenih članova porodice. Da ne prete praznom puškom dokazuju i fotogarijama članova porodice, ali i tačnim saznanjem gde žive, rade i kuda se kreću. Kada devojke pokleknu i uđu u posao, sreću se sa velikim brojem klijenata, ali nikada ne znaju s kim su u krevetu. Neretko poslodavci podmeću i svoje ljude, a svaki pokušaj bekstva ili molba za pomoć trećim licima, završava se sa još bestijalnijim zlostavljanjem. Sve dok ih potpuno ne slome.

Da li ste, kao novinar, imali priliku da se sretnetne sa nekom od žrtava seks-trafinga?
Nažalost, da. Tek kada sam ih sreo i upoznao shvatio sam da ovaj udes ostavlja doživotne posledice. Fizičke povrede će vremenom sanirati, ali većina njih će zauvek imati psihičke traume, malo će koja uspeti da se u potpunosti vrati normalnom, porodičnom životu.

Da li ste vi kao otac zabrinuti za bezbednost svojih kćerki?
Kao i svaki roditelj, možda još i više, jer dobro znam kakve ih sve opasnosti vrebaju na životnom putu.

Kakva je uloga medija u rasvetljavanju puteva seks – trafikinga?
Velika, kao i u mnogo čemu drugom. Nažalost, naši mediji su prepuni najstrašnijih užasa na planeti, a naša javnost, možda baš zbog te ogromne količine zla o kojem svakodnevno sluša, vremenom postaje sve ravnodušnija. Ne znam, možda je to zavlačenje glave u pesak zaista i jedini način da ostanemo mentalno uravnoteženi, ali znam da se sve to dramatično menja kada se i sami nađemo u središtu zla, kada ga osetimo na sopstvenoj koži i kada shvatimo da smo u takvoj situaciji beznadežno sami i potpuno bespomoćni.

Autor ste emisije “Od zlata jabuka” koja se emituje na RTRS. Da li su putopisi još jedna vaša strast ili pokušaj da gledaoce barem na trenutak, odvojite od svakodnevnog sivila, ispraznih tema, rijaliti programa?
Ne postoji država ili državni aparat koji žudi za razumnim, promišljenim i dobro obaveštenim podanicima. Sa takvima ljudima nije lako vladati, pa su i svi ti programi koje pominjete i koji se bezobzirno nameće građanstvu, prevashodno imaju za cilj da se narod do kraja zatupi, da se priveže za fotelju i potpuno osami, te da rešava i razmišlja o problemima kojekakvih Sulejmana, a ne o onome što će direktno uticati ili već utiče na kvalitet njihovog života. Najgore u svemu što se taj najgori treš, te vrišteće pevačice, bezvredne, nemoralne i anti-porodične serije pravdaju upravo zahtevima tržišta, ukusom i željama gledalaca, istih onih koje većina naših TV kanala već dovoljno ubila u pojam i pretvorila ih u proste upijače najgoreg šunda i kiča. Emisija „Od zlata jabuka“ čiji sam autor i urednik, nema pretenzija da menja svet oko sebe, već predstavlja skromni pokušaj da se gledalištu ponudi i nešto novo i drugačije. Da ih barem na trenutak izvede iz tog začaranog kruga, da pokažemo Srbiju i najbolje što ona ima, a svojim ličnim uspehom smatraću ako bilo ko od naših gledalaca poželi da zajedno sa porodicom krene na put i poželi da sve to i lično sagleda. E sad, potpuno je drugo pitanje zašto se ova emisija emituje samo u Republici Srpskoj, odnosno zašto je nema na domaćim kanalima.

Prepešačili ste Srbiju uzduž i popreko, zabeležili najlepše što ona ima. Krije li se u srpskim zabitima, među ljudima koji žive daleko od gradske vreve, tema za neki novi roman?
Sve moje priče i književne teme proističu iz naroda ili iz onoga što se u njemu dešava. Po ko zna koji put sam se uverio da najzanimljivije i najmaštovitije priče ispisuje sam život. Recimo, u manastiru Kumanica kod Prijepolja, zabeležio sam neverovatnu priču o čudotvornom svecu Grigoriju Kumaničkom kojeg podjednako slave pripadnici svih verskih konfesija. Zanimljivo je, međutim, da o njemu istorija skoro da ništa nije zabeležila, osim da je bio srpski arhiepiskop, narodni prosvetitelj i da je poticao iz loze Nemanjića. E sad, kada to povežete sa narodnim predanjem koje se u ovim krajevima vekovima prenosi sa kolena na koleno, po kojem mošti svetog Save nikada nisu spaljene na Vračaru, odnosno da su u poslednji tren sklonjene ispred Turaka i negde sakrivene, i kada povežete te dve priče, razumljivo je što mašta dobija krila i i što poželite da takvu priču pretočite u knjigu. I roman koji upravo završavam rezultat je novinarskog istraživanja. Pre tačno 60 godina, 9. septembra 1952. godine, u centru Beograda dogodila se jedna od najvećih rečnih tragedija na Balkanu, nesreća koja je za manje od tri minuta odnela 126 života. Zanimalo me je zašto se i pored brojnih propusta i grešaka posade, kapetana, pa i samog vlasnika broda, tadašnjeg Jugoslovenskog rečnog brodarstva, dogodilo da nikada niko nije odgovarao, a još više zašto se vest o ovoj katastrofi nikada nije našla na naslovnim stranama tadašnjih novina. Kao rezultat toga je i roman „Brodolom“, koji bi tokom naredne godine trebalo da izađe iz štampe.