Rej Bredberi: Zašto je književnost sigurnosni ventil civilizacije

Iza očaravajućih dela naučne fantastike Rej Bredberi nam je suptilno pokazao i svoje teorije o važnosti književnosti. U razgovoru iz sedamdesetih godina Bredberi nam predstavlja svoje intrigantno viđenje uloge koju imaju književnost i umetnost. Za autora kultnog dela „Farenhajt 451“ književnost ima daleko veću ulogu od estetske – ona igra značajnu sociološku i psihoanalitičku ulogu. Priče su naš sigurnosni ventil, čuvaju društvo i pojedince od potpunog rasipanja. Ako pratite vesti poslednjih godina, jasno vam je da nam je potrebno više književnosti. I više Reja Bredberija. Pogledajmo šta nam je čuveni pisac poručio pre pola veka:

Foto: MDCarchives / Miami Book Fair International, 1990 / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia Commons
 

Bez obzira na to kojom se profesijom bavite, držite se za delić realnosti, interpretirate ga i pomažete sebi i drugima da preživite. Ali u najboljem smislu reči preživeti. Drugim rečima, mi smo životinje koje sakupljaju tenziju ovog sveta, mi smo bića koja odlučuju da veći deo vremena ne pribegnu nasilju. Bića smo koja odbacuju razna nasilna ponašanja kojima bismo se inače služili da ne živimo u gradu. A da bismo živeli u gradu, odbacujemo određena delovanja, spašavamo stvari, mi smo jedina bića na svetu koja to rade. Svaka druga životinja reaguje u trenutku – uništava ili beži od uništenja.

Mi biramo da to ne radimo. Dižemo zidove, gradimo gradove. A unutar tih zidova su nam potrebni umetnici, poput mene, koji uzimaju deo realnosti i kažu: „To je što je.“ Jer mi se suzdržavamo od suza i ja kao pisac dolazim i pokušavam da vas rasplačem, u pravom trenutku. Suzdržavamo se od smeha i čuvamo ga za, na primer, naše lude političare, a ja dolazim kao pisac i pomažem vam da se smejete. Suzdržavamo se od ubijanja i lepo je što većina ljudi ne ubija, većina nas voli mir, a onda dolazim ja sa pričom i dozvoljavam vam na sat vremena da budete ubica. Sledećeg dana nemate potrebu da to uradite u stvarnosti.

Niče je prelepo rekao da imamo umetnost kako ne bismo umrli od stvarnosti. Realnost je svuda oko nas. Mislim da svako zna osnovne činjenice života. Znamo previše o smrti, znamo previše o starenju, znamo previše o ljubavi koja nas ponekad izneveri. Ljudi odlaze od nas, prijatelji se sele na drugi kraj sveta, deca odlaze i na kraju mi napuštamo ovo postojanje. To stvara razne vrste tenzija u nama.

Pokušavam da sednem za pisaću mašinu i danima eksperimentišem sa rečima, pokušavam da otkrijem šta je moja tenzija. Da li mi je potrebno da se smejem ili plačem tog dana, nekada ni sam ne znam. Zato kucam bilo koju reč koja mi padne na pamet. Patuljak. Noć. Jezero. Vetar. Vremenska mašina. A onda se zapitam zašto sam otkucao tu reč.

Zašto si, na primer, napisao reč „jaslice“? Kakve su to jaslice? Iz prošlosti? Ne. Iz sadašnjosti? Ne. Kakve će biti jaslice u budućnosti? Da li će biti automatizovane? Da li će neko moći da uđe u njih i naredi im da ga odvedu u Južnu Ameriku ili Afriku i odjednom ćete trodimenzionalno biti u tom okruženju? Dobro, hajde da to pokažemo roditeljima i deci da vidimo kako će reagovati.

Odjednom se pokrećete i letite. A sve to samo zato što ste se usudili da reč stavite na papir. Niste ni znali da je ta priča u vama, ali je pratite.

Autor: Rej Bredberi
Izvor: openculture.com
Prevod: Dragan Matković