Rej Bredberi o pisanju, odnosu između emocija i inteligencije i onome što čini srž kreativnosti: „U životu su samo ljubavi važne“

U periodu od 1973. do 1974. novinar Džejms Dej je vodio izvanrednu seriju intervjua na državnoj televiziji „Day at Night“ („Dej noću“), koja je, na žalost, bila kratkog veka. Među njegovim gostima bio je i jedinstveni Rej Bredberi, voljeni pisac, čovek navike, neumorni prvak u istraživanju svemira, zaštitnik javnih biblioteka, strastveni zagovornik toga da svako radi ono što voli, i pisanja sa uživanjem. Najbolji delovi intervjua, koji je zahvaljujući CUNY TV digitalizovan, transkribovani su u nastavku.



O neshvaćenim i veoma često nepriznatim vrednostima fantastike kao žanra:

Sposobnost fantaziranja je sposobnost preživljavanja, a sposobnost fantaziranja je i sposobnost napredovanja.

Naučna fantastika omogućava širenje vidika, što je i Isak Asimov tvrdio:

Najbolja stvar kod odrastanja sa naučnom fantastikom je to što postajete zainteresovani za sve.

O uticaju koji su na njegov razvoj imale bajke i grčki mitovi:

Moje tetka i majka su mi od moje treće godine, pa kako sam rastao čitale Grimove bajke, Andersenove bajke, zatim sve knjige o Ozu... Tako da sam do svoje desete, jedanaeste godine bio zadojen time i grčkim i rimskim mitovima. A onda sam, naravno, krenuo u školu veronauke, a tamo se uči hrišćanska mitologija, koja je takođe fascinantna na svoj način... pretpostavljam da sam oduvek bio vizuelna osoba, a mitovi su veoma vizuelni, pa sam počeo da crtam, zatim sam osetio potrebu da se nadovežem na ove mitove.

Ako je neophodno da se nekako odredim, ja u stvari nisam pisac naučne fantastike – ja pišem bajke i moderne mitove o tehnologiji.

Prisećajući se kako se probio na lokalnoj radio stanici zahvaljujući čistoj upornosti, Bredberi razmatra koliko je upornost inače presudna za uspeh:

Veoma rano sam shvatio da ako nešto želiš, moraš da pokušaš – i to ćeš i dobiti. Većina ljudi nikad ništa ne pokušava, niti šta želi – zato nikad ništa i ne dobija.

O superiornosti intuicije u odnosu na racionalizaciju i o predispoziciji intelekta na besmrtnost:

Nikad nisam išao na koledž – ne verujem u koledž za pisce. To je veoma opasna stvar. Smatram da ima mnogo zadrtih profesora, preveliki su snobovi i previše razumni, a razum je veoma opasan za kreativnost... jer počinjete da racionalizujete i izmišljate razloge za stvari, umesto da ostanete pri svojoj osnovnoj istini – onome ko ste, šta ste, šta želite da budete. Ja već 25 godina iznad svoje mašine za kucanje držim natpis „Ne razmišljaj!“  Za mašinom ne smete da razmišljate – morate da osećate. Vaš intelekt je i tako uvek zatrpan osećanjima.



O tome kako izvitoperenost te dinamike razotkriva vezu između kreativnosti i neiskrenosti, i zašto je emocionalna neumerenost ključna za kreativni proces:

Najgora stvar koju možete da uradite kada razmišljate je da lažete – vi možete da izmišljate razloge koji nisu istiniti za nešto što ste uradili, ali ono što pokušavate da uradite kao kreativna osoba je da iznenadite sami sebe – otkrijte ko ste zaista, i pokušajte da ne lažete, pokušajte da uvek govorite istinu. A jedini način da to postignete je tako što ćete biti veoma aktivni i veoma emocionalni, i tako što ćete sve izbaciti iz sebe – pišite intenzivno o stvarima koje mrzite i stvarima koje volite. Kada je sve završeno, onda možete da razmišljate o tome; onda možete da proverite da li to funkcioniše ili ne, da li nešto nedostaje. A ako nešto stvarno nedostaje, onda se vratite i ponovo osetite taj deo, tako da sve opet postane deo celine.

Razmišljanje treba da popravi naše živote – ali ne i da bude centar naših života. Življenje treba da bude centar našeg života, bivstvovanje treba da bude centar – sa različitim pomagalima oko nas koji nas drže na način na koji koža drži našu krv i meso. Ali naša koža nije naš način života – način života je krv koja teče našim venama, sposobnost da čulno doživimo, osećamo i znamo. Intelekt vam u tome ne pomaže mnogo – trebalo bi da se pozabavite samim življenjem.

O tome kako su intuicija i ljubav, a ne intelektualno razumevanje i racionalizacija, oblikovale njegovu poeziju i prozu - najlepša definicija umetnosti u istoriji:

Ako nema osećanja, ne može biti ni velike umetnosti.

O neverovatnom značaju biblioteka za otkrivanje ideja u koje ćete se zaljubiti, što je istovremeno gorki podsetnik da smo u današnjoj kulturi pretraživanja izgubili osećaj za slučajna sudbinska otkrića:

Biblioteku koristim na isti način na koji sam opisao svoj kreativni proces ‒  ne idem u biblioteku sa spiskom knjiga koje treba da pročitam, idem na slepo, uzmem knjigu sa police, otvorim je i zaljubim se istog trenutka. A ako se brzo ne zaljubim, zatvorim knjigu, vratim je na policu, nađem drugu knjigu i zaljubim se u nju. U životu su samo ljubavi važne.

Zbog čega se u potrazi za inspiracijom za svoj „ozbiljan“ literarni rad okreće knjigama za decu, što nam je zajedničko:

Trudim se da budem u toku sa onim što je novo na svim poljima, a većina knjiga za decu je  deset puta bolja od prosečnog američkog romana, trenutno.

Vraćanje na ulogu emocionalnog u uspostavljanju istinske umetnosti:

Vidite, to je stvar emocija – morate prodrmati ljude, tako da požele da se osete potpuno živima i da požele da žive zauvek – ili makar nešto što je blizu toga. I onda iz toga dolazi umetnost i preživljavanje kroz emociju.

O tome da ne vidi konflikt između religije i nauke, jer obe u osnovi imaju misteriju, „neznanje“ je to što ih pokreće – Bredberi se ovom temom bavio u svojoj neobjavljenoj poeziji:

Procesi kroz koje prolazimo su isti kao kad posmatramo dve strane istog novčića jer se sve završava misterijom – naučnici imaju teorije, teolozi imaju mitove, i sve je to ista stvar, jer na kraju završavamo u neznanju... Mi moramo da razmišljamo o nezamislivom, što rade i nauka i religija.

O pronalaženju sopstvene svrhe i izbegavanju „posla“ radeći ono što volite:

Ja silno volim svoj posao – ne bih ga radio ako bih prestao da ga volim, prebacio bih se na nešto drugo... Mislim da život nije vredan življenja ukoliko ne radite nešto što volite svim srcem, tako da kada ustanete ujutru iz kreveta, pojurite da radite. Ako radite nešto površno, ako radite nešto da popunite vreme, život zaista nije vredan življenja... Ne mogu da razumem ljude koji ne žive uvek u skladu sa svojim emocijama, koji nemaju entuzijazma, koji ne žive sa nekim osećanjem uživanja, nekim osećajem za kreativnost – bez obzira na kom je to nivou... bez obzira o kojoj oblasti je reč, a na kraju krajeva, za svakog mora postojati neka oblast, zar ne?

Aspolutno se slažemo, gospodine Bredberi, i hvala vam na svemu!
 
Autor: Marija Popova
Izvor: brainpickings.org