„Rebeka“: roman koji je inspirisao Hičkoka

Kada je tridesetih godina prošlog veka objavljena „Rebeka“, najuspeliji i najčuveniji roman Dafne di Morije, publika je reagovala jednoglasnim oduševljenjem. Svoj književni život „Rebeka“ je otpočela na listama bestselera – pa ipak, popularnost ne samo da nije bila zaštita od osporavanja i omalovažavanja nego se pre čini da je sputavala roman.

Kritika je „Rebeku“ doživela kao laku, trivijalnu literaturu i potcenjivački je označila kao književnost „za žene“. Gotička romansa Dafne di Morije bila je i na udaru nepovoljnih poređenja sa remek-delom ovog žanra, romanom „Džejn Ejr“, pri čemu je doživljavana kao inferiorna obrada već potrošenih motiva.

Danas, međutim, „Rebeka“ uživa neporeciv književni ugled i kultni status, kome je nesumnjivo doprinela i filmska adaptacija u režiji Alfreda Hičkoka. Stoga moramo da se zapitamo – kako je ovo delo uspelo da se izdvoji iz mase romansi i pređe put od „ženskog“ bestselera do književnog klasika?

Gotika iz pera Dafne di Morije

U vreme kada je pisala Dafne di Morije, zlatno doba gotike koje je obeležilo 19. vek već je bilo deo prošlosti. Karakteristične odlike ovog žanra odzvanjaju, međutim, kako u radnji, tako i u atmosferi „Rebeke“.

Nesporni su pomenuti odjeci „Džejn Ejr“, klasika gotičke romanse: u oba romana se usamljena heroina, siroče, zaljubljuje u starijeg muškarca, misterioznog bajronovskog junaka, da bi ta veza naišla na prepreku u vidu njegove prve žene. Postavljen na ovakve stubove, zaplet „Rebeke“ gusto je protkan tipičnim gotičkim motivima – od velelepne ali zlokobne porodične kuće, preko jezive kućepaziteljke, pa do nerazjašnjenih smrti i tajni iz prošlosti.

Uz nagoveštaje prisustva pretećih sila, događaji stalno balansiraju na ivici natprirodnog, nikada je sasvim ne prelazeći.

Čini se, ipak, da je prisustvo dvojnika gotički motiv kome Rebeka najviše duguje. Književne dvojnike, od kojih su možda najpoznatiji Džekil i Hajd Roberta Luisa Stivensona, gotika često koristi kao mračna ogledala svojih junaka, ispitujući granice identiteta, dualitet ljudske prirode i rastrzanost između dobra i zla.

Za Dafne di Morije, međutim, fenomen dvojnika morao je imati i duboko lični značaj. Ona ne samo da je živela podvojena između uloga slavne književnice i uzorne žene uglednog oficira nego i između tradicionalnih predstava o ženstvenosti i sopstvene seksualnosti – poznato je, naime, da je imala i veze sa ženama. U mladosti je za sebe stvorila muški alter-ego, dečaka Erika, a kasnije je u pismima mužu zabeležila:

„Oboje smo dvostruke ličnosti. Tako je sa svakim. Svi imamo svoju mračnu stranu. Koja će nadvladati onu drugu?“

Gospođe de Vinter kao gotičke dvojnice

Čuvene dvojnice Dafne di Morije su naslovna junakinja, Rebeka, i neimenovana naratorka koja zauzima Rebekino mesto i postaje supruga zagonetnog Maksima de Vintera.

Iako se dve žene nikada ne sreću – na početku romana Rebeka je odavno mrtva – dinamika njihovog odnosa služi kao pokretačka snaga dela. Njihova priča počinje kada naratorka, služeći kao pratnja okrutnoj starijoj dami, sreće gospodina De Vintera, udovca dvostruko starijeg od sebe, i udaje se za njega nakon samo nekoliko nedelja poznanstva.

Po dolasku u Menderlej, njegovo čuveno imanje, postaje opsednuta pokojnom Rebekom, nekadašnjom gospođom De Vinter. Ne usuđujući se da o njoj progovori sa svojim ćutljivim mužem, sliku o Rebeki bojažljivo sklapa od usputnih komentara i nagoveštaja.

Mozaik koji se u njenoj svesti formira je predstava idealne žene – prelepe, neodoljive i omiljene, savršene supruge i dostojne gospodarice raskošnog Menderleja. Bolno progonjena svešću da nije dorasla Rebekinoj nekadašnjoj ulozi, nesigurna junakinja vidi sebe kao uljeza u sopstvenom domu i braku, dok nevidljivo prisustvo druge žene sve snažnije mrvi njen identitet.

Preokret, međutim, nastaje kada De Vinter konačno istupa pred svoju suprugu sa neočekivanom i zastrašujućom ispovešću – Rebeka ne samo da nije bila idealna žena nego je bila i manipulativna preljubnica, sa mračnim tajnama koje je vešto prekrivala šarmom i ljubaznošću. Priznaje joj i da je u poslednjim okrutnim pretnjama Rebeka najavljivala da će svoje dete sa drugim muškarcem podmetnuti kao njegovo – i time ga navela da je ubije.

Sa odlukom naratorke da, uprkos njegovom zločinu, ostane uz muža, roman se pretvara u napeti triler u kome supružnici pokušavaju da prikriju istinu i izbegnu kaznu za Maksima. Nakon pronalaska dokaza koji Rebeki daju motiv za samoubistvo, to im i uspeva – ali tragedija koja se od prvih stranica nadvija nad junacima ih ne zaobilazi sasvim.

Cenu zastrašujućih porodičnih tajni plaćaju slavnim Menderlejem, koji nestaje u plamenu. Još jednom prizivajući uspomenu na svoju literarnu prethodnicu, poludelu ženu zatočenu na tavanu koja u Džejn Ejr spaljuje Ročesterovu kuću, Rebekina nevidljiva utvara kao da se ovim požarom sveti svome ubici.

Ostavši bez porodičnog doma i progonjeni mučnim uspomenama, supružnici De Vinter ostatak života provode u izgnanstvu, ali drže se zajedno – daleko od Menderleja i tragova Rebekinog prisustva, naratorka konačno dobija Maksima samo za sebe.

Preispitivanje romanse: kako tumačiti Rebeku

Nema sumnje da opisanu završnicu „Rebeke“ možemo čitati kao tipičan romantični, gotovo bajkoviti rasplet u kome dobra i smerna žena, nakon niza iskušenja i stradanja, pobeđuje zlu suparnicu i kao nagradu dobija srećan brak i voljenog muškarca. Vrlo je verovatno i da je upravo ovakvo čitanje romanu omogućilo instant popularnost među konzervativnom publikom tridesetih godina prošlog veka.

Ali da ovde prestaju mogućnosti tumačenja, možda bismo „Rebeku“ zaista mogli da odbacimo kao laku literaturu koja zabavlja čitaoca nudeći mu vešto upakovane stare šablone. Tekst Dafne di Morije, međutim, ostavlja dovoljno prostora i za drugačije interpretacije, koje bacaju nesvakidašnje svetlo na konvencionalne koncepcije heroja, zlikovaca, pobednika i pobeđenih.

Ključ za tumačenje „Rebeke“ sakriven je, čini se, u ambivalentnom odgovoru naratorke na istinu o svojoj suparnici: reakcija koju pokazuje je zgražavanje nad ličnošću preljubnice, što bi se od svake ugledne dame i očekivalo. Ispod površine, međutim, i dalje tinja njeno divljenje prema Rebeki, potreba da je oponaša, pa čak i da bude ona.

Kulminacija ove tihe, potisnute čežnje dolazi joj u snu, kada umesto odraza u ogledalu vidi Rebekino lice i kosu koja se poput omče obavija oko Maksimovog vrata. Jer, koliko god da njena svest to ne vidi, ili ne želi da vidi, nova gospođa De Vinter zna da Rebeka nije samo njena suparnica nego i dvojnica.

Nije previše različita sudbina dve žene, obe dovedene u Menderlej da bi bile potčinjene volji svoga muža i čuvale ugled njegove moćne porodice. Razlikuju se, međutim, njihove reakcije – dok naratorka stidljivo bira pokornost, potčinjenost i divljenje mužu, Rebekina snažna ličnost polazi putem buntovništva i otpora prema društvenim normama.

I premda je roman priča o njenoj smrti, Rebeka, paradoksalno, nastavlja da živi – ona opstaje kao neuništiva rušilačka snaga koja se nadvija nad Menderlejem, ali traje i kroz opsesiju svoje naslednice. Kao njen odraz u ogledalu, anonimna naratorka živi, ali lišena ikakve moći, poput bledunjave senke čiji je identitet tako slab da ne zavređuje ni ime.

Tako je „Rebeka“ priča o smrti dve žene – jedne koja fizički umire zbog pobune protiv tradicionalnih vrednosti, i druge čiji se identitet gasi zbog pristajanja na njih.

Viđen iz ovog ugla, roman naglavačke okreće postulate gotičke romanse i uloge tipičnih romantičnih junaka. Čitanja „Rebeke“ razlikovaće se, svakako, od epohe do epohe, i od čitaoca do čitaoca. Ali nema sumnje da je ona daleko više od površnog romana sputanog granicama svog žanra – „Rebeka“ je delo koje te granice pomera i tera nas da preispitujemo ulogu žene, romantične vrednosti i srećne završetke.

Piše: Aleksandra Vukelić
Izvor: kultivisise.rs