Autorka trilera „Čila Gliša“ koji je munjevito osvojio pažnju ljubitelja ovog žanra govori u ovom intervjuu o svojim počecima i opisuje svoj prvenac.
Ako bi trebalo da opišete svoju knjigu sa tri prideva, koje biste odabrali?
Jeziv, jeziv, jeziv! Ne, ne bih koristila tri puta jeziv! Jeziv, uvrnut i... koji je već naziv za priču o odrastanju?
Ovo je vaš debitantski roman – čestitamo! Da li ste dugo sanjali da postanete pisac? Kako je uopšte došlo do toga?
Znate, mislim da sam kao i mnogi drugi autori koji su čekali desetak godina, i imam puno propalih projekata. Bila sam blizu objavljivanja, a takođe sam prošla i kroz puno odbijanja. Ali sa ovim se sve odigralo prilično brzo! Imala sam ideju, počela sam da pišem i sve je došlo na svoje mesto.
Dakle, ovo nije vaša prva ideja za priču? Imali ste i druge pre ove?
Da! Tako da sam zapravo knjigu koja će biti moj drugi roman, počela da pišem pre „Čiča Gliše“. U to vreme nisam imala jasnu predstavu kojim pravcem želim da krenem, a onda sam došla do ideje od koje će nastati „Čiča Gliša“, koji mi se pojavio gotovo potpuno uobličen, tako da sam pomislila: „U redu, hajde prvo da napišem ovaj. Uvek mogu da se vratim na prethodni, a sada da vidim kako će ovaj da ispadne“. Tako da je ideja za „Čiča Glišu“ došla veoma brzo, ali tek posle nekoliko godina u kojima sam razmatrala neke druge zamisli. Ali i one su sve tu!
Mislite li da ćete se na kraju vratiti na sve te prethodne zamisli?
Da! Nisu sve išle u pravcu u kojem sam želela, ali i dalje u njima ima delova kojima ću se vratiti. Sklona sam čuvanju, ne volim ništa da bacam. Čak ni jedan jedini pasus ako mi se zaista dopada! Ne želim ništa da propadne.
Jedna od mojih omiljenih stvari u vezi sa ovom knjigom jeste taj specifičan osećaj „urbane legende“ koji priča sadrži. Odakle se ideja za tog „Čiča Glišu“ pojavila? Da li je crtanje Čiča Gliše bilo nešto što ste sa društvom radili u detinjstvu?
Ideja se javila kada je prijatelj kupio kutiju kreda mojoj kćerki za drugi rođendan. Narednog dana smo otišli u šetnju i ona je htela nešto da nacrta na betonu ispred kuće, i to su bili nekakvi tanki likovi u različitim bojama koji rade svakakve stvari. Prekrili smo prilaz kući tim tankim figurama i uvrnutim malim znakovima, i uveče ušli unutra. Kasnije te večeri, otvorila sam vrata da pustim psa napolje, i bezbednosna svetla su se upalila a ti čudni mali likovi su bili svuda ispred kuće. Pozvala sam svog dečka i rekla mu: „Nile, ove Čiča Gliše izgledaju stvarno jezivo u mraku!“. Jer zaista su delovali zloslutno. Istovremeno tako nevini a ipak zloslutni. Tako se javila ideja i počela sam da pišem knjigu već narednog dana.
Čini se da ima puno priča strave i užasa povezanih sa uobičajenim dečjim stvarima...
Da, ponekad tu ima neka tanka linija, kao na primer kod lutaka. Stvari koje su nevine i trebalo da budu ljupke... ali to nisu. Igrališta, klovnovi, lutke... postoji tanka linija između stvari koje su s jedne strane nevine i zabavne, a sa druge mogu biti uistinu jezive.
Već ste pomenuli element priče o odrastanju. U središtu „Čiča Gliše“ nalazi se grupa dece. Da li ste se sa nekim od njih naročito poistovetili? Da li je njihov razvoj ka svetu odraslih bio inspirisan nekim vašim ličnim iskustvom, ili je reč o potpunoj fikciji?
Iako je svaki lik kao celina izmišljen, mislim da u njima ima ponešto od onoga što sam zapamtila iz svog detinjstva: reči i rečenice, šale... I njihov odnos je veoma sličan onome kakav je vladao u mom društvu. Kada imate malu „bandu“ sa kojom odrastate, uvek postoje neki sa kojima ste bliži, kao i oni sa kojima imate nesuglasice. Takav odnos je prisutan bez obzira na to da li se društvo sastoji od dečaka ili devojčica ili je pomešano, i to je nešto čega se jasno sećam iz svog detinjstva. Pretpostavljam da se pomalo poistovećujem sa Edijem, jer sam poput njega i ja bila donekle opsesivno dete. I ja volim da skupljam predmete, uvrnute stvari koje nađem kada sam napolju.
Takođe sam volela da sa prijateljima odem biciklom u šumu i tamo smo plašili jedni druge. Uvek je bilo priča o „čoveku koji je viđen kako vreba u šumi“ ili tako nešto, pričice kojima smo plašili jedni druge. Zapamtila sam ove detalje iz tog doba kada više nismo baš mali, ali nam i odgovara ponekad da nas odrasli tako vide. To je ničija zemlja – doba između detinjstva i adolescencije - kada takođe dolazi i do laganog iščezavanja nevinosti.
Dopalo mi se to što ste rekli o dobu života kada dođe do „iščezavanja nevinosti“ – i u tom smislu, vaša priča je prilično mračna! Moram reći da sam se iznenadila kada sam naletela na to – vi pravom tamom pogodite čitaoca odmah, bukvalno na početku. Možete li nam reći nešto o svojoj odluci da mračnu temu spojite sa pričom koja se bavi detinjstvom?
Znate, zanimljivo je da sam o tome već razmišljala ranije. Mislim da je detinj stvo ozbiljan period jer se tada dešava mnogo toga. Prvo, mislim da deca mogu biti veoma mračna bića, u to doba još uvek tražimo svoj moralni kompas. Kad samo pomislimo na sve one stvari koje se dešavaju u školi, to je čitav jeda svet koji u potpunosti pripada deci. Mnogi se sećaju da je uvek postojao neki siledžija koga su se plašili. I deca često rade užasne stvari, stvari za koje bi, ako bi vam se desile kao odrasloj osobi, otišli u policiju. Klinci znaju da budu neverovatno okrutni. Tako da detinjstvo ume da bude zastrašujuće.
Takođe, dok smo deca, privlače nas mračne i strašne stvari. Klinci vole da plaše jedni druge. Vole da nađu nešto loše, žele da odu i vide nešto jezivo u šumi. Mračne stvari poseduju izvesnu privlačnost za decu. Jednostavno ih uvuku u sebe.
Ako bi trebalo da opišete Edija kao što biste opisali prijatelja, šta biste rekli o njemu?
Rekla bih da je na svoj način dobronameran. On želi da postupi ispravno, ali je pun mana i ponekad želja da se postupi ispravno nije isto što i zaista to uraditi. Tako da puno toga što radi nije baš najbolje. Ima mane ali nije rđav. Srce mu je dobro.
Znači, prava osoba!
Tačno tako! Svi imamo mane. I ko bi želeo da čita o likovima koji su divni, savršeni i ljupki?
Tačno. To nije zanimljivo.
I to nisu stvarni ljudi. Svi smo mešavina dobrog i lošeg, puni sivih zona, takvi su ljudi. I mislim da čitaoce ne zanimaju mnogo likovi koji sve rade ispravno. Želimo da čitamo o stvarnim osobama koja greše.
Da li čitate trilere kada ih sami ne pišete?
Da! Čitam puno trilera, to me jako zanima! Čitam i spekulativnu fikciju i naučnu fantastiku. Horore isto! Istina je da ne čitam puno ljubavnih romana, ništa što je veselo i razdragano. Veliki sam obožavatelj Stivena Kinga. Mislim da ga čitam još od svoje devete godine. Malo sam poranila sa njim. Trebalo je da čitam Džudi Blum, ali sam umesto toga čitala „Groblje kućnih ljubimaca“! Ta knjiga je imala veliki uticaj na mene. Mislim i da je Džilijen Flin sjajna. Val Mekdermid takođe, kao i Majkl Maršal. Poslednji piše stvarno mračne priče sa crnim humorom, i vrlo dobro opisuje ljudsku prirodu. Veliki sam njegov obožavatelj. U suštini volim sve što je mračno i strašno!
Šta planirate dalje? Da li ćete objaviti sledeći triler?
U suštini sam završila drugi roman, ostalo je samo da se još malo doradi. To je knjiga koju sam započela pre „Čiča Gliše“, i sada sam je završila. Ako ste uživali u prvom romanu, i ovaj ćete doživeti slično, mada je u mnogim stvarima drugačiji. Ima isti DNK. Ali je priča različita. Još je jeziviji – ovde sam stravu pojačala do kraja!
Izvor: crimebythebook.com
Prevod: Vladimir Martinović