Razgovor sa Si Džej Tjudor

Davne 1986. godine, Edi i njegovi prijatelji su samo deca. Dane provode vozeći bicikle po svom mirnom, engleskom selu, tražeći bilo koju vrstu uzbuđenja. Čiča Gliše su njihove tajne šifre: mali crteži nacrtani kredom, koje ostavljaju jedni drugima i koje samo oni mogu da razumeju. Ali tajanstveni Čiča Gliša ih vodi pravo do raskomadanog tela, i od tog trenutka ništa više nije isto.



Edi je 2016. godine odrastao mladić i misli da je prošlost ostavio iza sebe. Ali potom dobija pismo koje sadrži komadić krede. Kad se ispostavi da su i njegovi prijatelji dobili istu poruku, misle da bi to mogla biti šala... sve dok jedan od njih ne umre. Tada Edi shvata da mora da otkrije šta se dogodilo pre toliko godina kako bi mogao da se spasi.

Vešto opisane scene prošlosti i sadašnjosti, triler „Čiča Gliša“ pun je napetosti, a svaki junak je uverljiv, svaka misterija je zadovoljavajuća, a zapleti će šokirati i najsmjelijeg čitaoca.

Razgovarali smo sa Si Džej Tjudor o inspiraciji za ovaj roman, o tome šta znači kada ne osmislite dobro plan, kao i o klasičnim pričama i filmovima koji su podstakli njen rad.

Možete li da nam kažete o čemu se radi u knjizi „Čiča Gliša“?

To je vrlo mračan, jezivi triler čija se radnja odvija 2016. i 1986. Godine kada prvi put upoznajemo dvanaestogodišnjeg Edija i njegovu bandu prijatelja. Oni žive u malom selu u Velikoj Britaniji i provode dane u šumi. Smislili su igru u kojoj crtaju na betonu Čiča Gliše, kao način da između sebe prenose tajne poruke. To je sasvim nevina igra, sve dok Čiča Gliše ne počnu da se pojavljuju same, pre nego što se u ovom malom gradu dogode neke užasne stvari. Vrhunac je kada ovi crteži prijatelje odvedu do tela ubijene devojke. Trideset godina kasnije, Edi misli da je prošlost iza njega, ali jednog dana u pošti dobija pismo koje sadrži samo dve stvari: crtež Čiča Gliše i komad krede.

Odakle vam ta ideja?

Za drugi rođendan moje ćerke, njena drugarica Kler joj je poklonila kutiju raznobojnih kreda. Sledećeg dana smo izašli na trotoar. Želela je da nacrta Čiča Glišu, pa smo ove figurice crtale svuda po trotoaru, sa puno različitih boja, kako rade različite stvari, kako skaču i plešu. Trotoar smo prekrile ovim crtežima, a zatim smo ušle u kuću i ja sam zaboravila na njih.

Kasnije sam otvorila stražnja vrata od kuće kako bih našeg psa pustila unutra, zbog čega se upalila lampica za bezbednost, pa sam na trotoaru videla sve te Čiča Gliše. U mraku je, ono što je danju izgledalo nevino, odjednom izgledalo neverovatno zlokobno. Okrenula sam se ka svojoj partnerki i rekla: „Ove Čiča Gliše izgledaju jezivo u mraku.“ A onda, u glavi mi se upalila lampica: „Hm. Sinula mi je ideja“. Sledećeg dana sam počela sa pisanjem.

Vau!

Dakle, puno hvala Kler što je kupila krede.

Edija upoznajemo kada je imao dvanaest godina, a njegova prijateljstva se prekidaju i menjaju tokom trideset godina, postavljajući pitanja da li mogu da veruju jedni drugima. Šta se dešava sa prijateljstvima dok sazrevamo?

Mislim da je to čudno, jer sam ja, u stvari, još uvek u kontaktu sa mnogim mojim prijateljima koje poznajem još iz jaslica. Ne viđamo se često, ali svi smo opet u istom gradu, zato se trudimo da se sastajemo nekoliko puta godišnje. Ono što je zanimljivo jeste to kako se na neki način i ne promenimo toliko, ili se možda ne promenimo toliko kada smo okruženi ljudima koje poznajemo još od kad smo bili veoma mladi. Skoro kao da se vraćate u one uloge koje ste imali u detinjstvu.

Edi, Gav i Harpo nikada se nisu odselili iz grada u kojem su odrasli. Na neki način, još uvek se ponašaju onako kako su se ponašali kao kada su bili deca. Iako su se fizički i na druge načine promenili, među njima i dalje postoji ta dinamika. Mislim da ćete otkriti da, kada se prijatelji iz detinjstva okupe, duhovito dete u društvu će često pokušati da ostane duhovito dete u društvu. Ili kao Miki, koji u Edijevoj grupi često uzrokuje nemir.

Prikazala sam promenljivu dinamiku prijateljstava. Oni su svi bliski prijatelji, ali postoji izvesna  napetost jer pojedinačno ne dele svi istu bliskost. A tu je i jedna devojčica, što unosi dodatnu dinamiku. Knjiga se bavi prijateljstvom između dece, a onda i odraslih i pokazuje kako stvari koje radimo kao deca mogu imati posledice u odraslom dobu. Čak i mala dela stvaraju talase koji mogu da utiču na nas mnogo godina kasnije.

Edi je dvanaestogodišnjak, a vi ste ga savršeno prikazali. Pomislila sam da možda imate mlađeg brata. Kakvo je bilo iskustvo pisati o mnogo mlađem, muškom liku?

Nemam brata; ja sam jedinica. Ali mi se ponekad dešava da u glavi čujem tuđ glas. To je skoro kao da ga sami kreirate, kao da ga jednostavno pronađete, i počnete da pišete, a to jednostavno izlazi na stranicama. Bilo je prirodno, kao da čujem tinejdžera Edija i starijeg Edija, mogla sam da čujem njegov glas u glavi. Možda je to delimično zato što smo ja i moje drugarice bile prilično muškobanjaste kad smo bile deca. Mnoge stvari koje je Edi radio kao dečak, moje prijateljice i ja smo radile. Nismo baš bile klasične devojčice, tako da rod nije baš imao veliku ulogu. Jednostavno sam razumela Edija. Pa, većinu stvari koje Edi radi.

Kao odrasla osoba Edi puno pije, a i plaši se da ne dobije Alchajmerovu bolest, poput svog oca. Mislite li da alkohol igra ulogu u njegovoj nesposobnosti da se seti nekih stvari, ili je to znak da gubi pamćenje?

Mislim da je alkohol koristan izgovor za mnoge stvari. Kao i mnogi ljudi, on „pije da zaboravi“. Rekla bih da to mnogo ljudi koristi kao izgovor. On zapravo ne vidi kontrast između toga što se brine da ne završi poput svog oca, koji boluje od Alchajmerove bolesti, ili toga što će zbog opijanja da izgubi pamćenje. Ali kako kaže, sebe vidi kao alkoholičara. Svakako ponekad pije previše i dobro zna šta će da radi. Zapravo, on mnoge stvari kontroliše, pa je opijanje samo izgovor da ne razmišlja o stvarima. A Edi izbegava da razmišlja o nekoliko stvari...

Tačno - to je zgodno. Svaki junak u ovoj knjizi ima tajnu koju pokušava da sakrije. Kako ste gradili neizvesnost u radnji?

Stvaranje neizvesnosti? Pa ako razmišljate o tome, verovatno to nećete uraditi kako treba.  Svesna sam bila da želim da ljudi čitaju knjigu, ali ubacivanje nekog novog otkrića, na kraju svakog poglavlja mi deluje preterano, mislim da to ljude odbija od knjige. Neizvesnot treba da potiče od samih likova i njihovih postupaka. Zbog toga je dobro pisati o dva vremenska razdoblja, jer možete da uvećate neizvesnost. Sasvim je dobro pisati o jednom poglavlju iz 1986. godine, a zatim o jednom iz 2016. godine, jer tako odmah ne otkrivate šta se desilo u poglavlju iz 1986. Zanimljivo je da sam ta dva dela pisala odvojeno, prvo delove iz 1986. godine, a zatim sam, u skladu sa tim, počela da pišem i ubacujem delove iz sadašnjosti. Zato ne volim previše da planiram, jer imam slobodu da menjam stvari.

Da li ste znali ko je počinio ubistvo kada ste počeli da pišete?

Znala sam. Iako ne planiram, uvek imam ideju do koje moram da dođem. Ali će možda biti dosta izmena na putu do toga.

„Čiča Gliša“ je sjajna priča o odrastanju, ali je, takođe, i jezivi triler. Kako ste odlučili da spojite ova dva žanra? Da li postoji nešto jezivo u vezi sa odrastanjem i decom?

Svodi se na deo odrastanja. Deca su poprilično mračna, a ljudi često zaboravljaju da deca mogu biti prilično mračna stvorenja. Oni vole mrak, jezive stvari koje ih plaše, a to je doba kada još uvek tražite moralni kompas. Svakako da se u školama događaju i neke neprijatne stvari, kao što su nasilje, na primer, a deca teže da to zadrže u svom svetu. Dečji svet u tim godinama može biti prilično mračno, zastrašujuće mesto, jer o nekim stvarima ne želite da razgovarate sa odraslima, a sama škola i grupe prijatelja mogu biti prilično zastrašujuće.

Mislim da većina ljudi može da se seti deteta koga su se plašili u školi ili u gradu, koga su pokušavali da izbegnu. To nije poput sveta odraslih, gde je sve malo civilizovanije, već je malo brutalnije u tom uzrastu. Postoje stvari koje deca rade drugoj deci zbog kojih bi se odrasli obratili odmah policiji. Postoji ta mračna strana detinjstva, i sva deca, na neki način vole da se plaše. To je, zapravo, dobra kombinacija.

Autor: Ebe Rajt
Izvor: readitforward.com
Prevod: Lidija Janjić