Razgovor sa Robertom Herisom

Robert Heris je priznati britanski autor među čijim bestselerima se nalaze trilogija „Ciceron“ („Imperijum“, „Lustrum“ i „Diktator“), „Otadžbina“, „Enigma“, „Arhangelsk“, „Pompeja“, „Duh“, „Oficir i špijun“ (ovenčan sa četiri književne nagrade, među kojima i nagradom „Valter Skot“ za istorijsku fikciju) i „Konklava“.

Njegovi romani doživeli su nekoliko filmskih adaptacija, a knjigu „Duh“ na veliki ekran preneo je Roman Polanski. Njegova dela prevedena su na 37 svetskih jezika. Član je Kraljevskog književnog društva.

O knjizi „Minhen“ – koja se bavi istorijskim samitom Hitlera i Čemberlena 1938. godine – razgovarali smo sa Herisom, ali i činjenici da se mnoge kroz istoriju naučene lekcije sve češće ignorišu.
 
Bez naročitog ustezanja bi se moglo reći da naša nacija nije poznata ni po neodlučnosti, ni po suptilnom pristupu istorijskom pamćenju. Britanska kolektivna psiha poznata je po tome da događaje tumači isključivo u kontekstu podele na heroje i zlikovce. Sa tim pod ruku ide i čitav niz tradicionalno prihvaćenih stavova o svetu, prigodno upakovanih u državnu zastavu i bogato obasutih cvetovima maka.

Možda je to jedan od razloga zašto je Robert Heris, birajući temu za novi roman, pogled usmerio ka minhenskom samitu 1938. Ova knjiga će nas bez sumnje podstaći na dugo izbegavano preispitivanje uloge i motiva Nevila Čemberlena tokom jednog od najkontroverznijih trenutaka u britanskoj istoriji, za koji sve do današnjih dana nije dato neproblematično tumačenje.

„To je jedna od onih retkih situacija kada se ispostavi da je tumačenje potpuno suprotno pravom stanju stvari“, ističe autor. „Upravo to me je navelo da se pozabavim ovom temom. Naša predstava o tom periodu je toliko apstraktna da sam smatrao da bi bilo zanimljivo vratiti se ovom poznatom istorijskom događaju i, ako je moguće, reći o njemu nešto novo.“

„Ne verujem da bi mi bilo naročito interesantno da pišem o veličanstvenom letu 1940“, nastavlja pisac. „Ne zato što smatram da nije bilo veličanstveno, već zato što su o tome svi pisali i svi već dobro znaju šta se desilo. Smatrao sam da bi bilo originalnije uzeti za temu nešto poput sastanka u Minhenu, koji svi smatraju katastrofalnim i velikom pobedom Hitlera, ponuditi protivargumente i ukazati da se zapravo nije radilo o katastrofi i da je Hitler bio ubeđen da je izvukao deblji kraj. Moja fascinacija Minhenskim sporazumom traje duže od trideset godina i decenijama sam u glavi nosio jednu polovinu priče. To je deo koji se tiče lika jednog od Čemberlenovih ličnih sekretara, čoveka čiji su problemi u braku odraz širih političkih dešavanja. Ono što nisam imao, bila je nemačka polovina. Prošlog leta sam konačno rešio taj problem i odlučio da napišem knjigu.“

Postavljam pitanje Herisu u kojoj meri je način na koji je istorija protumačila Čemberlenovu ulogu u ovim događajima uticao ne samo na političarevu ličnu zaostavštinu, već i na živote njegovih potomaka.

„Da, verujem da se radilo o velikom teretu. Njegov sin je umro relativno mlad, tokom šezdesetih. Problem je bio u tome što je Čemberlen trpeo pritiske sa obe strane političkog spektra. Konzervativci su želeli da ga se otarase iz očiglednih razloga, a laburistička stranka se protivila svakoj meri modernizacije vojske, kao i regrutaciji 1939. Stoga je svima išlo na ruku kada je 1940. Čemberlen umro i postao podesan žrtveni jarac, neko na koga su mogli da svale krivicu. Postoji, međutim, mnoštvo pokazatelja da je vremenski period između 1938. i 1940. pravilno iskorišćen za razvoj spitfajera i radarske tehnologije, ali prvenstveno za neophodno jačanje nacionalnog jedinstva. Nacija je bila svesna da smo učinili sve što smo mogli da izbegnemo rat i da mira sa Hitlerom jednostavno nije moglo biti, da mu se nije moglo verovati – to nam je dalo preko potrebnu rešenost da se borimo, kakve u drugačijim okolnostima ne bi bilo.“

Ne može biti sumnje da trenutno živimo u problematičnom istorijskom trenutku i čini se da „Minhen“, nažalost, izlazi u trenutku kada je svet u stanju haosa i opšte pometnje. Tu otrežnjujuću činjenicu je na umu očigledno prilikom pisanja knjige imao i sam autor: „Nemoguće je ne razmišljati o tome. Godinama sam planirao da počnem sa pisanjem o ovoj temi, ali izgleda da knjige nekako uspevaju da same izaberu svoj trenutak, vreme kada su spremne da se pojave, i tako je moj roman iznenada postao relevantan. U svetu trenutno vlada atmosfera koja podseća na tridesete godine 20. veka, osećanje da su se pokrenule nezaustavljive sile, pred kojima su pojedinci nemoćni. Ovo je vreme krajnosti, doba nacionalizma. Zaprepašćuje me činjenica da je dovoljno da uključimo televizor i vidimo kako ulicama Amerike paradiraju nacističke zastave, a da američki predsednik to ne osuđuje.“

Može se, takođe, primetiti i sve češća upotreba reči „fašizam“, što me je navelo da se zapitam da li redovna upotreba ovog pojma otupljuje naše poimanje užasa koji su se odigrali u prošlosti.

„Smatram da se suočavamo sa jednim oblikom fašizma“, tvrdi Heris. „Pred nama je forma nacionalizma, koja ima jasno izraženu rasističku pozadinu. Suočavamo se sa ozbiljnim lomovima u Evropi. U slučaju Bregzita me je posebno uznemirilo to što se prilikom referenduma niko nije ozbiljno potrudio da predoči pozitivne aspekte članstva u Evropskoj uniji. Sve se svelo na neozbiljnu kampanju zastrašivanja i pozivanje ljudi kao što je Obama da nam drže predavanja o troškovima. Pravi argument u prilog ostanka u Evropi je to da je ona izrasla na ruševinama Drugog svetskog rata, da je nastala iz snažne potrebe za međusobnom saradnjom. Trebalo je naglasiti da niko ne bi smeo da beži, bez obzira na to koliko je situacija postala komplikovana.“

„Naše viđenje Evrope razlikuje se od predstava drugih naroda,“ nastavlja on. „Mi na rat gledamo kao na slavni period u istoriji kraljevstva, dok ga veći deo Evrope smatra zastrašujućom, sramnom i krajnje žalosnom epizodom. To je naš mit. Igrom slučaja, u to vreme smo za premijera imali fascinantnog govornika i istoričara, koji je legendu o 1940. učinio toliko moćnom i ubedljivom, da je praktično nemoguće dovesti je u pitanje. Razlog za to leži u činjenici da ona u velikoj meri počiva na istini. Ne može se poreći da je otpor fašizmu bio veličanstven, naročito ako pomislimo na to da je sudbina države ležala u rukama nekoliko stotina pripadnika vojnog vazduhoplovstva. To je istina. Ali postoji i drugi deo te istine, kojim se u izvesnoj meri namerno manipulisalo. Veoma problematičnim se čine tvrdnje kako bi, da nije bilo Minhena, nemačka vojska zbacila Hitlera ili da bi Česi bili u stanju da mesecima odolevaju napadima. Minhen je taj koji nas je spasao, ali nas neprestano bombarduju filmovima o Čerčilu i ,najsvetlijem trenutkuʻ. Čemberlen je praktično izbačen iz istorije, a kada se s vremena na vreme prave ankete o tome ko je bio najgori britanski premijer, on je obično u vrhu liste, nešto ispod Entonija Idna.“

Aktuelno pitanje Bregzita već je pronašlo put do stranica romana renomiranih pisaca poput Džona Le Karea. Interesuje me da li i od Herisa možemo uskoro očekivati delo fikcije posvećeno ovoj temi.

„Ljudi se često pitaju kako bi mogli da doprinesu u ovakvoj situaciji, kakva bi mogla da bude njihova uloga. Za mene je to pripovedanje, građenje likova i upotreba mašte. Da, bilo bi lepo kada bih pronašao odgovarajući način da to izvedem. To bi bio moj doprinos, pod uslovom da pronađem prava sredstva. Polemička fikcija je često dosadna, dvodimenzionalna i agresivna, dok su romani vid maštovitog saosećanja. Već neko vreme razmišljm o tome.“

Herisov talenat naročito dolazi do izražaja u obradi savremenih tema u kontekstu istorijskog romana.

„Istorijska fikcija može da se bavi brigama savremenog čoveka“, objašnjava on. „Knjige iz trilogije 'Ciceron' govore o tome šta se dešava kada se država pokori zahtevima mase, kada se rulja okrene protiv elite i kada se republika nađe na kolenima zbog nečijih ambicija i laži. Sve moje knjige su u izvesnoj meri političke, a istorijska fikcija je zapravo savremena fikcija, jer ono što vas privuče nekoj temi isto je ono što vas privlači kod savremenih romana – nešto što osetimo u vazduhu, što nas brine i uznemirava. „Pompeja“ je u osnovi roman koji govori o pretnji sa kojom se suočavamo kada je reč o klimatskim promenama, o beznačajnosti čoveka i njegovih ambicija pred snagom prirode. Teme o kojima pišem su na prvi pogled čisto istorijske, ali istovremeno su relevantne u životu savremenog društva.“

U poslednje vreme često se govori o knjizi Filipa Rota „Zavera protiv Amerike“ i nemoguće je u tom kontekstu ne pomenuti Herisov fantastični roman „Otadžbina“.

„Svaki pokušaj da se snaga čovekove mašte primeni na politiku, da se u čovekovoj imaginaciji uobliči drugačija verzija stvarnosti, sve što nas tera na razmišljanje, sve što uvodi nove ideje u razgovor, vredno je pažnje“, naglašava autor. „Živimo u doba neizvesnosti, tako da je svaki doprinos na polju fikcije dobrodošao. Sve moje knjige govore o moći i u izvesnoj meri o idejama, a priče koje se bave scenarijima ,šta akoʻ su sjajna platforma za plasiranje tih ideja.“

Po mišljenju Roberta Herisa, budućnost Evrope i sveta danas je u dovedena u pitanje na isti način na koji se to dešavalo i u prošlosti.
 
Autor: Krejg Ostin
Izvor: walesartsreview.org
Prevela: Jelena Tanasković