Oin Kolfer se proslavio svojim serijalom o Artemisu Faulu, kojim je stekao fanatičnu odanost čitalaca.
Entertainment Weekly je ushićeno rekao: „Svet koji je Kolfer stvorio živopisan je i fantastičan kao bilo koji okrug u Srednjoj zemlji, Gotam, ili neka daleka, daleka galasksija. (Ocena A-).“
„Još samo ovo...“, njegov poslednji roman, sadrži potpuno drugačiji svet. Kolfer je napisao šesti i poslednji nastavak toliko voljenog „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“ Daglasa Adamsa. Kako je Tom L. izjavio: „Poput pangalaktičkog grgolj blastera u noći pred važan dan, velika je povlastica moći ponovo posetiti galaksiju koju je stvorio Daglas Adams“.
Bez obzira da li ste uživali u pređašnjim Kolferovim delima, ljubitelj ste Daglasa Adamsa ili jednostavno volite naučnu fantastiku koja nema respekta ni prema čemu, „Još samo ovo...“ je savršeno apsurdna, urnebesna i divna knjiga.
Kako je započet rad na ovom projektu?
Bilo je čudno učestvovati u njemu. Bilo je to nešto što je došlo niotkuda, potpuno iznenada, neočekivano. Mislim da je to jedna od onih stvari kojima niko ne može da se nada. Zapravo, mislim da ako tražiš ovakav projekat, onda verovatno nisi prava osoba za njega.
Ukratko, agent Daglasa Adamsa, Ed Viktor, koji je poprilično poznat, neka vrsta agenta za slavne, pomislio je da bi bila dobra ideja da neko ovo napiše u cilju obeležavanja tridesetogodišnjice izdavanja prve knjige. Razmišljao je o tome neko vreme, ali je gotovo odustao od ideje, jer je počeo da sumnja da će naći nekoga ko bi odgovarao. A onda je upoznao Sofi, mog agenta, i ona mu je rekla: „A šta misliš o Oinu?“ Po njenim rečima bio je to trenutak kada mu je koprena pala sa očiju, ali to zvuči donekle melodramatično. (Smeje se.) Mislim da je jednostavno zaključio da se ja uklapam u priču.
Moj agent je došao k meni a Daglasov agent njegovoj udovici. U početku nisam bio voljan za tako nešto, jer nisam znao koja je motivacija za takav projekat. Ako je reč samo o novcu, onda me ne zanima. Ali ljudi su to želeli da urade zbog Daglasa, da se priča dovrši i možda ostalim knjigama iz serijala vrati popularnost koja je počela da bledi poslednjih nekoliko godina. Takav motiv mi se učinio ispravnim pa sam rekao: „U redu, učinimo to.“
Koliko ste godina imali kada ste prvi put čitali serijal?
Mislim da sam imao 15 ili 16 godina. Sestra jednog prijatelja ih je donela u Veksfor iz Londona, i knjiga je išla od ruku do ruku u našem društvu. Sve nas je oduševila kao što je, pretpostavljam, i svakog drugog tinejdžera koji ju je čitao. Mada mislim da je ljudi ili kapiraju ili ne. Ima mnogo ljudi koji su u rebusu u vezi sa „Autostopeskim vodičem“ i nije im jasno zašto je toliko popularan. Pročitali su par poglavlja i pomislili: „Jednostavno ne shvatam. Ne mislim da je smešna.“ Mi ostali smo pucali od smeha. A ljudi koji nisu shvatili knjigu gledali su nas u čudu.
Bio sam tinejdžer i pratio sam serijal kako je koja knjiga izlazila na svakih pet godina ili tako nešto. Prve dve su izašle prilično brzo, a potom smo dobijali doze na kašičicu narednih 15 godina. Onda sam naravno bio radostan kada sam čuo da će izaći šesta knjiga, ali se u narednih pet godina to nije desilo, a godinu dana potom Daglas je umro.
Šokantno je početi svoju vezu sa „Autostoperskim vodičem“ kao obožavalac a zatim je završiti kao deo porodice.
Šta vam se najviše dopalo u vezi tih knjiga kada ste ih prvi put čitali?
Prilikom prvog čitanja prve knjige, dopadala su mi se iznenađenja koja mi je priređivala. To me uvek osvoji. Čitam knjigu i onda se desi nešto neočekivano u pozitivnom smislu, i to mi uvek prija. To je nešto što pokušavam sa svojim knjigama, da stopim razne žanrove na način koji ljudi ne očekuju.
Kada sam prvi put čitao Daglasove knjige, sećam se da sam pomislio: „Nisam znao da je komedija dozvoljena u naučnoj fantastici“. Mislio sam da postoji neko pravilo po kojem moraš stalno biti sumoran, i da imaš neku borbu za opstanak u planetarnom holokaustu, posle kojeg se kreće u osvetu. Artur Dent deluje kao da je preživeo svoj planetarni holokaust a zatim otišao na šolju čaja. Nije bio zainteresovan da krene u poteru ni za kim ili sustigne ljude koji su mu pobili porodicu.
Sećam se da sam se puno smejao, da sam bio fasciniran. Tek kasnije sam shvatio koliko tu ima pametne filozofije, i tehnologije i kako su fino uobličeni likovi. Na prvo čitanje, tu je bilo pre svega puno smeha.
Mene je impresionirao ton vaše knjige. Nekako ste uspeli da oživite stil Daglasa Adamsa a opet da ostanete svoji. Kako ste održali tu ravnotežu?
To je bilo najteže i možda i najvažnije. Predložili su mi da uradim knjigu jer im se dopada moj stil. To je u redu za one koji vole moj rad i to je nešto što oni i očekuju. Ali ako si od onih – a mnogi su takvi – koji vole Daglasov rad, onda si pročitao njegovih prvih 5 knjiga. I onda ne želiš da čitaš šestu i pomisliš: „Uopšte nemam osećaj da sam u istom univerzumu. Ovo ne deluje kao deo serijala, potpuno je drugačije“. Tada nećeš osećati nikakvu nostalgiju niti privrženost likovima već ćeš reći: „Ovih 20 dolara sam mogao potrošiti na neki bolji način“.
Želeo sam da balansiram između mojih uobičajenih stvari i Daglasovog rada. Pokušao sam da koristim svoj stil ali i da se služim njegovim humorom. Na primer, jednog lika je nazvao Ford Prefekt, što je šala sa aluzijom na automobil. Ja imam lika po imenu Hilman Hanter, što je još jedna šala sa aluzijom na automobil. Takvi detalji su prosejani kroz knjigu, da bi ljude podsetili na original, ali u isto vreme ne gušeći moj sopstveni stil.
Bio je to izazov, i morao sam da pronađem novi izraz, koji je bio negde između mog i Daglasovog, a onda i da ga se držim do kraja knjige.
Mislim da ste u potpunosti uspeli.
Hvala.
Stvorili ste neke nove zanimljive likove i nastavili da razvijate one stare. Kako ste radili na njima?
Svakako sam imao svoje favorite među njima. Ponovo je bilo u pitanju balansiranje između starog i novog. Nije imalo smisla pisati ovu knjigu ako ne unesem nešto novo. Osećao sam da ako bih se samo držao Daglasovih likova i situacija, onda to ne bi imalo svrhe, i ničeg svežeg ne bi bilo. Ni on je ne bi tako pisao. Uveo bi nove likove i odveo ih na nova mesta.
Ali u isto vreme sam želeo da ima i starih likova. Ono što sam uradio na par mesta, uzeo bih nekog sporednog Daglasovog lika, koga on nije koristio previše i onda bih ga dalje razvijao. Vovbager je jedan od njih. U jednoj od predhodnih knjiga pojavio se na samo par stranica. S obzirom da je pripadnik autostoperskog panteona, čitaoci su ga spremno prihvatili. Ali nije bio detaljno opisan, pa sam imao puno prostora za rad sa njim. Isto sam učinio i sa Torom. Pojavio se na nekoj žurci, a ja sam ga vratio.
Da, ubacio sam i nekoliko novih likova. Jednom, kada sam uspostavio univerzum i šta se u njemu događa, kao i ton priče, smatrao sam da je u redu da uvedem svoje likove u drugoj polovini knjige.
Izdvajanje „Vodičevih“ napomena i njihov broj koji je veći nego u prethodnim knjigama predstavlja još jednu promenu koju ste uveli. Zašto ste se odlučili za takvu strukturu knjige?
Mislim da sam to ukrao od Terija Pračeta, taj stil sa dodacima. Takođe je to pomalo i u stilu filmske i televizijske verzije „Autostoperskog vodiča“. Na ekranu bi se pojavljivalo ispisano, ono što je vodič pričao. Dopalo mi se kako možete da ubacite zanimljive podatke o svemiru koji nisu neposredno vezani za priču, kao način da unesete još malo humora i specifične atmosfere.
Dok sam to pisao, uvek sam zamišljao glas Artura Denta. Zamišljao sam da Sajmon Džons, koji je u seriji glumio Denta, čita ono što pišem. To mi je pomoglo da tim vodičevim zabeleškama dam pravi izraz. Na kraju je on stvarno i čitao za audio knjigu što je bilo super. Zvučalo je baš onako kako sam i zamislio.
To se retko dešava.
Znam! Gotovo nikada se stvari tako ne poklope, tako da sam bio jako srećan kada se to dogodilo. Nisam znao kako će originalna postavka glumaca reagovati, jer sam mislio da će neki od njih biti uvređeni, a drugi srećni što su dobili priliku da se vrate. Ali Sajmon je bio tako ljubazan i prijatan, i svi su bili velikodušno spremni da pomognu, tako da je bilo sjajno.
Literatura pridodata napomenama je fin detalj. Da li je bilo zabavno pisati ih?
U njima je bilo užasno puno igre reči (smeh). Napišete neke i onda poželite da dodate još. A bilo je i onih bez toga, tako da je mešavina. Volim kada odem na javno čitanje i ljudi mi kažu: „Znaš ovo mesto, ovog lika? Autora članka? Da li je njegovo ime „Zabavi se sam“. I ja kažem: „Da, jeste“. Zaista uživam u tome. Volim kada neko na drugom kraju sveta, primeti takvo mesto i zacereka se. A dopada mi se i ideja da većina ljudi to isto mesto neće ni primetiti. Biće par ljudi koji će reći: „Oh, video sam to“. Shvatiće o čemu se radi i to je kao neka interna šala između nas dvojice.
Za jednu odraslu osobu, proveo sam suviše vremena radeći na njima (smeh). Užas.
Da li ste ikada igrali video igru na temu Autostoperskog vodiča?
Nisam. Verujem da je jako složena. Voleo bih da probam, ali ne znam da li se može igrati na Makintošu. Nije li bila predviđena za stvarno stare računare? Zapravo ne igram nikakve igrice. Mislim, imam ajfon, i nekoliko aplikacija koje deca igraju, ali jedina koju sam ja igrao je bilijar, koju povremeno igram dok sam u vozu. Nisam baš dobar u video igrama, i frustriraju me da budem iskren, tako da sam ih se manuo. Nikada nisam imao strpljenja za složene igre u kojima moraš da nešto dokučiš. Ako samo pucaš u nešto to mi je u redu.
Na koji je način pisanje ovog romana bilo drugačije od rada na vašim drugim knjigama, uključujući tu i serijal Artemis Faul?
Na neki čudan način, bilo je rasterećujuće. Zavisi kako se uzme. U početku, bio sam veoma zabrinut u vezi sa njegovim nasleđem jer sam se plašio da ga ne upropastim. Posle nekog vremena, navikao sam se na taj teret, i samo krenuo sa radom. Prve dve trećine sam napisao veoma brzo. U suštini, sa bilo kojom knjigom koju sam pisao, u poslednjoj trećini nastupi kriza, jer vidim da je kraj na vidiku. Tada počnem misliti: „Cela stvar je užasna. Niko to neće želeti da čita. Bože, šta sam to učinio?“ (smeh).
Sa ovom knjigom je bilo i gore, jer nije bila stvar u tome da niko neće želeti da je čita, već da će želeti i da će možda očekivati da bude loša. Pa sam usporio. Tako da sam imao tri ili četiri meseca u tokom kojih sam pisao uživajući, a onda sam usporio, i nisam mogao da povratim prvobitni tempo. Moja supruga, par prijatelja i roditelji su mi dali dodatni podsticaj, kao i moj agent Sofi koja je bila sjajna. Oni su me vratili na pravi put. Onda sam se ponovo zaleteo, i završio knjigu prilično brzo, i tako je to sa svim mojim knjigama.
Što se tiče samog pisanja, dok sam u elementu uživam. Zaista, zaista uživam. Osećam se rasterećno i srećno. Čak i tada znam da će mi, kada se svega setim posle par godina, samo pisanje biti najbolji deo tog iskustva.
Da li mislite da ste se osećali rasterećeno, jer je u pitanju tako drugačiji svet od onog u vašim predhodnim knjigama?
Mislim da je to zbog toga što se radilo o nečijem tuđem svetu. Promena je bila velika. Svaka treća knjiga koju napišem je iz serijala o Artemisu Faulu. Takođe se bavim i drugim stvarima za film i pozorište, i pokušavam da radim drugačije stvari tako da mi ono što pišem bude zanimljivo što je sa kreativne tačke veoma važno. Da bih bio najbolji što mogu, moram biti u potpunosti posvećen. Mislim da to važi za svakoga. Ako ti je to što radiš zanimljivo, onda si i bolji u tome.
Srećom po mene, zato što imam uspešan serijal, mogu sebi priuštiti da odem i radim na pozorišnom komadu sa svojim prijateljem ili nešto drugo što mi neće doneti novac. Volim da održavam svoj entuzijazam na visokom nivou radeći na nečemu drugačijem.
Kada sam stupio u autostoperski univerzum, bilo mi je sve novo i sveže a opet sam osetio i nostalgiju. Zbog te sete sam počeo da slušam muziku koju sam slušao u mladosti – Pink Floyd. Mislim da je album „The Wall“ izašao otprilike u isto vreme kada i „Autostoperski vodič“, tako da sam ga puno slušao. Zatim sam slušao Kejt Buš i albume koje je Dejvid Bouvi snimio sedamdesetih. Pokušao sam da uronim u kulturu moje mladosti, i bilo je to zaista prijatno iskustvo. Baš sam uživao u tome.
Vratio sam se u sopstvenu mladost, na veoma stvaran način. Velikim delom sam pokušavao da pišem za dečaka kakav sam ja bio kada mi je bilo 15 ili 16 godina. Bio sam veoma zajedljiva, britka, isključiva osoba u to doba, i dobro je imati takvog kritičara.
Kako ste uopšte postali pisac?
Počelo je dok sam bio veoma mlad. Roditelji su mi umetnici. Otac je slikar i pisac, a majka piše drame, glumi i predaje dramaturgiju. Ona kaže da sam učestvovao u komadu još kada sam bio u utrobi. Bila je trudna kada je glumila u nekoj predstavi. Kada sam se rodio odmah smo počeli da slikamo, crtamo, pišemo. Čitao sam replike sa majkom. Zvuči prilično boemski, ali zapravo i nije bilo, jer mi je otac takođe nastavnik. Ali svakako su bili slobodoumni, umetnički nastrojeni roditelji.
Kada sam pošao u školu, iznenadio sam se što sam bio jedini koji piše priče. I bio sam ohrabrivan da to radim. To nisu bile naročito dobre priče, bile su veoma jednostavne ali ipak, pisati… to nije bilo nešto o čemu sam zaista razmišljao. Jednostavno sam pisao zarad sebe. Ponekad bi roditelji pročitali te priče. To je kao kada neko peva. On ne misli: „Zašto pevanje? Zašto želim da pevam?“ Jednostavno ima glas i peva.
Dugo sam to radio. Tek kada mi je bilo 16 pomislio sam: „Znaš, možda bih voleo da mi objave knjigu jednog dana“. Ponovo kažem, nikada nisam pomislio da ću biti profesionalni pisac, jer oni su za mene bili tajanstvene figure koje žive u Engleskoj na velikim imanjima i nose sakoe od tvida. (Smeh) Mislio sam da to ne možeš postati ako živiš u Veksfordu. Nisam poznavao nijednog pisca. Ali sa 15 ili 16 godina sam pomislio da će mi možda jednog dana objaviti neku od priča, i pošao sam od toga.
Ko je uticao na vas, ko su pisci kojima se divite? „Natprirodnjak“ me je pomalo podsetio na Dikensa, ne po stilu, već zbog vizije i materije kojom se bavi.
To je super, prihvatam poređenje! (Smeh) Da, volim Dikensa. Mislim da je „Božićna priča“ najbolji primer, jer je pristupačna. To je zapravo novela. Dikens zna da bude jako detaljan u svojoj karakterizaciji i deskriptivnim pasažima, i premda su oni predivni, mogu da budu teški. Ali za „Božićnu priču“ mislim da je sjajna za onoga ko želi nešto jednostavnije pre nego što pređe na teža dela. Naravno, jednom kada je pročitate, navučeni ste i pročitaćete sve što je napisao.
Na mene su puno uticale raskošne avanturističke priče kao što su „Robin Hud“ Rodžera Grina, knjige o gusarima poput „Captain Blood“, Rafaela Sabatinija, takve stvari. I Dima naravno, knjige sa mačevanjem kao „Tri musketara“. Volim i romane H. G. Velsa, avanturističke priče na moderniji način kao i „Iščezli svet“ Artura Konana Dojla. Volim avanturističke klasike. Na njih se, u suštini, gleda kao na romane za dečake. Volim sve te knjige s kraja 19. pa do sredine 20. veka.
Mnogi ljudi u mladosti ne vole klasike: osećaju se prisiljeni da ih čitaju. Ali ja sam ih obožavao. Voleo sam „Ostrvo s blagom“ Roberta Luisa Stivensona. Marka Tvena takođe. Ako bi trebalo da izaberem jednu knjigu koja mi je bila omiljena u detinjstvu, izabrao bih „Haklberi Fina“. Mislim da su sve te velike avanture uticale na knjige koje pišem danas.
U Vikipediji piše da ste pored toga što ste pisac i komičar.
Znam i zbog čega. Radio sam stendap komediju. Bar je ja tako zovem. Bila je to predstava sa jednim glumcem. Radio sam je tri ili četiri godine. Imao sam turneju po Britaniji, koja je bila veoma uspešna, pa sam završio na Vest Endu u Londonu, što je pretpostavljam prilično neobično. Novine su dosta pisale o tome iako je u pitanju bilo malo pozorište. Pretpostavljam da je „dečji pisac u predstavi“ bila fina pričica za stranu posvećenu pozorištu.
Ali u par prikaza nastup je opisan kao stendap, jer je bio prilično komičan na par mesta. Iz razgovora sa mnom možete zaključiti da nisam naročito vispren tip, tako da je sve to bilo po scenariju. Pretpostavljam da je delovalo spontano. Često mi to kažu, čak i dobri prijatelji. Kažu: „Sjajno si se dosetio kako da odgovoriš na primedbu onog klinca“. A ja kažem: „Slušaj, klinac to kaže na svakoj predstavi“. Onda im pokažem scenario u kome piše ta rečenica. Ali trik je da to izvedeš tako da izgleda kao da si jako domišljat, premda zapravo nisi.
Tako da je par recenzija predstavu nazvalo stendapom, što je možda povećalo publiku. Ali ja ne radim stendap komedije. Stendap je zabavan ali ja nisam Džim Keri, tako da…
Ljudi ne bi trebalo da previše očekuju.
U tome je stvar! Ako odeš na čitanje i usput ispadne zabavno onda je to bonus. Ali ako odeš na stendap a on nije smešan, onda pomisliš: „Podvalili su mi. Očekivao sam da ću se smejati kao lud, a samo sam se smeškao reda radi“. Tako da sam oprezan u ocenjivanju svog nastupa kao stendap komedije. To je predstava sa jednim likom a ukoliko se još i smejete onda je to plus.
Šta je vaš sledeći projekat?
Trenutno radim na sedmoj knjizi o Artemisu Faulu i nadam se da ću je završiti krajem narednog meseca. Takođe radim na mjuziklu sa dva prijatelja iz Veksforda, što je jedan od onih projekata za moju dušu, koje sam pominjao. Mjuzikl ćemo ovog maja postaviti ovde u jednom od malih pozorišta. Nadamo se da će predstava potom otići u Dablin a ako budemo imali sreće i dalje.
Kako ide rad na ekranizaciji Artemisa?
Radovi su u toku. Upravo sam se vratio iz Njujorka. Bio sam tamo na sastanku sa ljudima iz Dizni studija. Nadaju se da će produkcija početi ovog proleća. Tu je i fim „Airman“ sa veoma naprednim specijalnim efektima. Trenutno se radi na scenariju a zatim će se početi sa odabirom glumaca, tako da sam veoma uzbuđen u vezi toga.
Šta sada čitate?
Pokraj kreveta mi je nekoliko knjiga, ja sam od onih koji imaju knjige svuda po kući. Čitam novu knjigu Vilijama Bojda, po imenu „Ordinary Thunderstorms“ u kojoj izuzetno uživam. Takođe čitam i „The Jeeves Omnibus“ P.G. Vudhausa. Nikada pre nisam čitao o Dživsu i Vusteru – sram me bilo! Konačno sam i to uzeo da čitam.
Autor: Džil Ovens
Izvor: powells.com
Prevod: Vladimir Martinović