Mark Tedesko je oduvek imao bujnu maštu. Prvu knjigu je objavio u 47. godini života, a nekoliko decenija predaje istoriju u srednjim školama. Iskustvo u prosveti mu je ukazalo na to da se naš svet zasniva na pričama. Piše jednostavnim i razumljivim stilom kojim vas lako uvlači u štivo.
Koja uspomena iz detinjstva Vam uvek izmami osmeh?
Oduvek sam imao bujnu maštu; sećam se dana kada sam se kao dečak igrao u dvorištu sa drugarima iz komšiluka. Bila je Noć veštica i svako je krenuo svojoj kući da se maskira. Sunce je počelo da zalazi i, dok sam razgledao dvorište, učinilo mi se da su hrpe zemlje i prljavštine poprimile oblike raznih lica! Čudovišta i lobanje su preteći buljile u mene. Ubrzao sam korak, a onda pobegao u kuću. Kada sam ušao u kuću, osećao sam se bezbedno i onda obukao svoj kostim za Noć veštica.
Sa koliko godina ste napisali svoju prvu knjigu? Da li je objavljena?
Moja prva knjiga je bila
That Undeniable Longing: My Road to and from the Priesthood (Ta neporeciva čežnja: kako sam postao a zatim prestao da budem sveštenik). Ova knjiga nije napisana da bi bila objavljena. Delovi mog života izgledali su poput slagalice i nisam bio siguran kako da ih uklopim u jedinstvenu celinu. Godine koje sam proveo na bogosloviji u Rimu, i sve što je usledilo posle toga, delovale su kao da živim tuđe živote, a ne svoj sopstveni. Tako sam počeo da zapisujem svoja sećanja na život u Rimu, kako bih pokušao da sve to razumem. Kada sam rukopis pokazao sestri, rekla je: „Ovo je odlično. Mislim da bi mogao ovo da objaviš.“ Tek tada sam odlučio da potražim izdavača jer nisam mogao ni da pretpostavim da bi ikoga mogla da zanima tako specifična priča. Poslao sam rukopis u tri izdavačke kuće, a treća ga je objavila. Imao sam 47 godina kada sam objavio svoju prvu knjigu.
Kakvu vrstu muzike volite da slušate?
Moj muzički ukus je eklektičan, ali težim klasici, pomalo slušam džez i klasični rok. Uživam i u latino muzici sa španskim ritmom.
Šta je uticalo na to da se u Vama razviju želja da utičete na živote drugih i strast za pripovedanjem?
Po zanimanju sam prosvetni radnik, i već duže vreme predajem istoriju u srednjoj školi. Pre toga sam radio za neprofitnu organizaciju u Vašingtonu. Mislim da moja želja da utičem na živote drugih potiče iz tog perioda, dok sam bio u Vašingtonu. Bio sam nezadovoljan svojim poslom jer mi se činilo da to što radim nema nikakvu važnost. Želeo sam da moj život ima vrednost, da ostavim nekog traga, i nadao se da ću nekako uticati na živote drugih. Privukao me je rad u prosveti jer sam mogao da radim sa mladima i da učim od njih, kao što oni uče od mene. Bio je to, i još uvek jeste, posao koji me ispunjava.
Predavanje istorije mi je pokazalo da se svet sastoji od priča. Primetio sam da su moji učenici zainteresovaniji za prošlost ukoliko im je predstavljena kao priča u koju mogu da se užive i sa kojom mogu da se povežu. Na taj način sam postao otvoreniji i za priče koje se odvijaju oko mene, priče o ljudima ili mestima koji me okružuju.
Ponekad mi priče dođu same, obično kroz susrete sa osobama, mestima, stvarima, pa čak i životinjama. Kada pišem knjigu, ona je već formirana u mojoj glavi pre nego što počnem da je prenosim na papir. A kada ispričam priču i neko se u njoj pronađe ili ga ta priča dotakne, to je onda prava stvar.
Kakvo je Vaše iskustvo kao nastavnika istorije u Los Anđelesu?
Posao nastavnika istorije u Los Anđelesu podrazumeva više učenja a manje podučavanja. Volim istoriju, a pogotovo antički svet, ali najveći izazov mi je angažovanje učenika i oživljavanje istorije. Iskustva su zanimljivija od pukih reči, tako da sam uvek težio tome da oživim istoriju u svojoj učionici. Kada sam radio sa srednjoškolcima i kada je, na primer, došlo vreme da se bavimo renesansom, organizovali smo „šetnju Firencom“, pri čemu su učenici mogli da istraže devet različitih oblasti. Svaka prezentacija se bavila drugim aspektom renesansne Firence: slikarstvom, Davidom, Bruneleskijevom kupolom, muzikom i književnošću. Kada smo proučavali Francusku revoluciju, izveo sam svoje učenike na teniski teren da polože Tenisku zakletvu. Podelili smo razred na tri staleža, a pošto je većina razreda pripadala trećem staležu, oni su na tom času imali manje prava u odnosu na ostale, tako da su i sami osetili na svojoj koži zašto su seljaci bili toliko nezadovoljni pre same revolucije. Nakon toga smo razgovarali o iskustvu koje su doživeli.
Časovi istorije za mene predstavljaju priliku da pristupim prošlosti na takav način da učenici mogu da je dožive, požele da istražuju svet i postanu fascinirani njime.
Koje su uobičajene marketinške zamke u koje upadaju mnogi novi autori? Imate li savet kako da ih izbegnu?
Najveća marketinška zamka u koju upadaju novi autori je plaćanje raznih usluga. Verujem da ako neko želi da pročita moju knjigu, pročitaće je. Ako neće – neće. Mislim da nije etički platiti nekome da pročita moju knjigu i napiše nešto o njoj. Mora da postoji vid bliskosti između mene i onoga ko promoviše moju knjigu: počevši od ljudi koje poznajem, knjižara u mom kraju, biblioteka i čitalačkih/spisateljskih grupa. Nakon toga, moje obraćanje na društvenim mrežama može da pomogne da se skrene pažnja na knjigu. Ali ipak mislim da je bliskost ključna.
Kada ste u potpunosti zadovoljni svojom knjigom ili tekstom koji ste napisali? Da li često izbacujete neke delove?
Dok pišem prvu verziju teksta, ne uređujem ga, ne vraćam se da pročitam neke delove, niti brinem o gramatici ili pravopisu. Te stvari me koče. Pokušavam da rečima oslikam ono što vidim u svojoj mašti. U potpunosti sam zadovoljan svojim pisanjem onda kada mogu da „vidim“ slike i prizore u tekstu koji sam napisao.
Kada stvaram priču, na prvom mestu nisu reči, već scena. Scene iz priča koje pišem se prvo odvijaju u mojoj mašti, a onda ih zapisujem na najbolji mogući način. Čak i kada tekst deluje pomalo neizbrušeno, ukoliko iz njega iskaču slike i scene, siguran sam da sam napisao dobar tekst.
Tek kada završim prvu verziju cele knjige, onda se vraćam na početak i uređujem tekst, nikada to ne radim pre završetka pisanja. Ponekad izostavim scene koje se ne uklapaju ili deluju kao da se ponavljaju; a ponekad samo pronađem zgodniju frazu ili reči kojima mogu bolje da dočaram samu priču. Ova faza je za mene najdosadniji deo procesa, ali i to mora da se obavi. A kada se ova faza odradi, to znači da je kraj na vidiku.
Koja je najgora kritika koju ste ikada dobili na račun svog spisateljskog rada i kako ste se s njom nosili?
Najgora kritika koju sam dobio kao pisac bila je od recenzenta kome se uopšte nije svidela moja knjiga o dva rimska vojnika. Ta knjiga prikazuje njihov odnos u vreme kada je hrišćanstvo u usponu; a ovaj recenzent je imao problem i sa temom i sa kontekstom knjige.
Šta god neki pisci rekli, loša recenzija boli, ali pisac mora da nauči da to ne shvati isuviše lično. Čitao sam knjige koje se smatraju klasicima, bestselerima ili neobičnim pričama, koje me uopšte nisu dotakle. I drugi tako mogu doživeti moje knjige.
Koje citate smatrate najmudrijim?
„Ko sam ja da sudim?“ – Papa Franja
„Onaj ko je prijatelj svima, nije prijatelj nikome.“ – Aristotel
„Na kraju će nam biti suđeno na osnovu toga koliko smo voleli.“ – Sv. Jovan od Krsta
Kakvi su Vaši planovi za budućnost? Da li radite na novoj knjizi?
Planiram da nastavim sa radom u prosveti, a trenutno se bavim mentorskim poslom – radim sa nastavnicima koji počinju sa radom u školi. Što se pisanja tiče, nastaviću da pišem sve dok bude bilo priča u mojoj glavi jer to ne može da se radi na silu.
Izvor:
allauthor.com
Prevod: Kristijan Vekonj