Razgovor sa Majklom Luisom, autorom knjige „Opklada veka“

Za razliku od drugih najprodavanijih knjiga ovog autora, kao što su „Moneyball“ i „The Blind Side“, „Opklada veka“ – Luisov pogled na grupu muškaraca koji su se obogatili na finansijskoj krizi, kladeći se protiv američke ekonomije – nije imala upadljive atribute potrebne za holivudski film. Nije lako navijati za takve glavne likove ‒ lajavi ološ sa Volstrita, uvrnutog finansijskog genijalca iz Kalifornije; oni su bili na dobitku samo zato što su milioni ljudi izgubili svoje poslove i domove. Osim toga, detalji njihovog dalekovidog ekonomskog čarobnjaštva su, blago rečeno, teški za praćenje.

Rešenje je, ispostavilo se, angažovati grupu filmskih zvezda, kao što su Stiv Karel, Kristijan Bejl Rajan Gosling i Bred Pit; unajmiti Adama Mekeja, režisera nekoliko hitova u kojima glumi Vil Farel, da sve začini svojim ličnim stilom; i dobijate gorku, iznenađujuće političku komediju u kojoj se pojavljuju poznate ličnosti (uključujući Margo Robi u kadi) koja približava publici neuhvatljivost finansijskih poslova.

Sastao sam se sa Luisom na Berkliju, u Kaliforniji, gde živi sa suprugom i porodicom. Dok smo ručali u jednom od njegovih omiljenih lokalnih restorana, pokazao je vidno uzbuđenje zbog filma, koji aktivno promoviše. Razgovarali smo o procesu adaptiranja knjige za film, lažnoj netrpeljivosti prema Donaldu Trampu, i zbog čega slavni nisu toliko zgodni kao što mislite.



Kako je došlo do toga da „Opklada veka“ postane film?

Sve knjige se, već duže vreme, vrlo brzo prodaju da bi se radili filmovi. Ovu knjigu sam prodao Bredu Pitu. Upoznali smo se, on mi se veoma dopao, i pomislio sam: ako je mogao da napravi „Moneyball“, možda će moći i ovo da napravi. U suštini, smatrao sam da je to bila laka zarada. Scenario je uradio Čarls Randolf, a onda je Adam Mekej odlučio da želi da ga radi. I to je to! Nisam imao ništa više sa tim.

Da li ste znali ko je Adam Mekej?

Svakako sam znao njegove filmove. Nisam siguran da sam ga znao po imenu.

Kada ste pogledali njegovu IMDB stranicu, da li ste pomislili „Hmmmm, pa ne znam baš...“?

Smatram da je film „Tallageda Nights“ delo genija, i verovao sam da će se snaći.

Stvarno ste tako mislili?

Stvarno sam to mislio.

Ja sam bio skeptičan.

Imam veoma visoko mišljenje o tim „glupavim“ komedijama. Za njih treba biti inteligentan. Nisam imao nikakvu ideju šta je naumio. Ali nisam se mnogo brinuo zbog toga.

Da li je prva verzija scenarija podrazumevala sve te poznate ličnosti? Ili je to ideja reditelja?

Nisam video prvu verziju, ali Mekejeva verzija... sve je bilo tu, mada su neke stvari izgledale drugačije. Bila je Bijonse. Hteo je Skarlet Johanson ispod vodopada, pre nego Margo Robi u kadi.

Da li je to snimano kada ste bili prisutni na setu?

Nikada nisam otišao na snimanje. To je stvar podsticaja: želeo sam da osećaju da je to njihovo. Mekej mi je poslao svoj scenario, ručali smo i to je bilo to. Nisam čuo ništa do oktobra kada je imao preliminarno montiranu verziju. Otišao sam u okrug Oranž, mesto koje se zove Blok, gde mnogi filmovi prolaze probno prikazivanje. Stiv Karel, Adam i ja smo išli da ga pogledamo. Bilo je jasno da je film nezavršen i bio je 20 minuta duži od konačne verzije. Rekao sam mu da mislim da je suviše dugačak i da su neke stvari na kraju previše razvučene, ali on je to već znao. I to je bilo sve. Sledeći put kada sam ga gledao, bio je završen.

Mnogi pisci, naročito romanopisci, se ponašaju veoma posednički kad je reč o njihovim delima, ali…?

Mene to ne zanima.

Zaista?

Zaista. Ja sam već nešto ukrao od ljudi. To su njihovi životi, to nije ni bilo moje. A osim toga, nema šanse da od knjige napravite odličan film, ako do kraja poštujete knjigu. Morate da je rasturite i ponovo sastavite. Ja ne bih mogao da uzmem nešto, do čega mi je stalo i za šta mislim da je sjajno – a ne bih objavljivao nešto za šta ne mislim da je sjajno – da ga rasturim. Ja sam veoma vezan za svoje delo. Moje prisustvo bi ometalo proces.

Da li ste to osećali za sve svoje knjige kada su po njima snimani filmovi?

Ne, nisam imao uticaja ni na jedan od filmova. Kad su rađeni „The Blind Side“ i „Moneyball“, vodio sam porodicu na snimanje na pola dana. Ali veoma sam uključen u promociju filmova, tako da se dobro upoznam sa glumcima i rediteljem kada su već snimljeni.

Čini se da ste posebno aktivni kad je reč o ovom filmu?

Da. Možete se zbližiti sa ljudima nakon filma.

Znači, pretpostavljam da nećete reći ništa ružno o glumcima.

Reći ću vam neke stvari o njima. Oni me iznenađuju. Gluma Kristijana Bejla je bila toliko izražajna, da sam pretpostavio da će on i kao osoba biti toliko upečatljiv i napet, a on je tako opušten i društven. Bio sam iznenađen kada sam video njega i Stiva Karela na ekranu. Bio sam iznenađen koliko su istančano glumili – preneli su likove neverovatno verno. A znao sam da (glumci) nisu proveli puno vremena sa ljudima o kojima je knjiga.

Kako im je to, onda, uspelo?

To se i ja pitam. Karel ne želi da mi o tome priča. On zaista ne želi da priča o tome.

Da, nikad mi se nije dopadao.

(smeh) On je stidljiv. On krije svoj talenat, kao zmija noge. Kristijan Bejl ne voli da priča o tome, ali ipak hoće. Evo nečega što me je šokiralo. Rekao sam mu da sam proveo godinu dana sa Majklom Burijem – on je veoma neobičan, ima stakleno oko, Aspergerov sindrom, sedi sam u kancelariji u San Hoseu, omražen od ljudi kojima je napravio bogatstvo – i nisam uspeo da steknem utisak koji je Bejl stekao. Rekao mi je: „Ja sam proveo dan sa Burijem“. Rekao sam: „Ok, jedan dan, to nije mnogo.“ Bejl je otišao u Burijevu kancelariju jednog dana u 9 ujutru i sedeo sa njim do 6 po podne, ne ustajući ni da jede, ni da ide u toalet. Ravno devet sati. I to je bilo sve. Na kraju, tražio je od Burija majcu i šorts, koje nosi u filmu.

Ja sam mu stalno dosađivao da mi objasni kako je to izveo. A on mi je stalno davao neke uopštene odgovore, ali ja sam ga toliko gnjavio da mi je na kraju rekao: „Stvar je u načinu na koji diše“. Pitao sam: „Kako to misliš?“ Odgovorio je: „On udiše u neuobičajenim momentima dok govori, a mnogo toga od nečije osobenosti dolazi iz disanja. Počeo sam od disanja. Da nisam to imao, ništa drugo ne bi upalilo.“ Zbog toga je on Kristijan Bejl. Pomislio sam: ovo bi trebalo da radim ubuduće kada budem kreirao likove. Voleo bih da sam ovo znao kada sam pisao knjigu.



Da li vas ovo navodi da pronađete neku vezu između novinarstva i glume?

Da, novinarstvo podrazumeva izučavanje karaktera. Ali glumci na to gledaju drugačije, čak i od onih pisaca koji misle za sebe da su vešti u kreiranju likova. Da je on ovde, on me verovatno ne bi slušao kao ti, već bi umesto toga tražio moje osobenosti.

Onda će moj uvod biti o tome kako žvaćeš hleb.

Tako je, ako te posmatram, razmišljam: Podignut gard, pomalo je zatvoren, ruke u džepovima, suzdržan. U normalnim okolnostima, ne bih to gledao. Bilo kako bilo, kada sam ušao u sve to, razmišljao sam o njima kao slavnim ličnostima, a sada znam da su to majstori svog zanata. Oni se ubijaju od posla. I mnogo toga uopšte nije glamurozno. To je vrlo ozbiljno.

Mnogi od ovih momaka su verovatno bili štreberi u svojim umetničkim školama. A mi ih posmatramo kao površne filmske zvezde.

Oni u stvarnosti uopšte nisu toliko zgodni. Oni su zgodni profesionalno. Inače su prosečni.

Kristijan Bejl i Rajan Gosling nisu zgodni?

Oni postaju zgodni kada su na ekranima, sa kojih deluju kao da su visoki i sređeni, i svi su neverovatno fizički spremni. Ali da nisu Kristijan Bejl i Rajan Gosling, ne biste ih izdvojili iz gomile. Isto važi i za Stiva Karela.

Primetio sam da si dodao i Karela.

Ne, ne, ne. Oni svi izgledaju dovoljno dobro. Ali postoji mnogo, mnogo, mnogo, lepših ljudi koji šetaju ulicama. Ali oni vas ubede.

Pretpostavljam da vas je Rajan Gosling ubedio...

Njemu sam rekao – to se, zapravo, dešavalo na crvenom tepihu, i sve te žene su šizele – „Žao mi je, ali ja to prosto ne vidim“. A on mi je na to rekao: „ Ni ja ne vidim“. On je dovoljno zgodan. On je mladić koji fino izgleda. Ali oni se transformišu.

Na kraju filma saznajemo da Buri radi sa akcijama za vodu.

To je istina. Nije se kladio na njih, već je investirao u njih. Kupovao je farme badema, jer je to jedan od načina investiranja u vodu. On je smatrao da će voda biti novi ključni resurs.

Da li to znači da je sledeća kriza zbog vode?

Ne znam, ali nije nemoguće. Ta stvar sa vodom me zbunjuje, jer imamo toliki okean tamo, i čovek bi pomislio da će se neko u Silicijumskoj dolini dosetiti kako da je za malo novca pretvorimo u pijaću vodu. Čovek bi pomislio da će suša podstaći više inovativnih rešenja.

Jedna od zanimljivosti u filmu je da se likovi konspirativno obraćaju publici da pojasne koji se događaj zaista desio, a koji se nije desio na način na koji je prikazan. Jedna od stvari koju su ti zamerili, kad je reč o knjizi, je to što si zarad priče žrtvovao istinu...

Mislim da je ta zamerka čista glupost. Zanimljivo je koliko često ljudi olako daju takve ocene ne razmišljajući koliko sam vremena utrošio da bi sve bilo baš kako treba. Istina je da ja priče biram baš zbog toga što su dramatične. Likove sam izabrao zato što su me zanimali. Odabir materijala je jedna stvar, ali materijal je materijal.

A ovde je materijal takav, što je vrlo zanimljivo, da morate da navijate za ekonomski slom, jer su se simpatični glavni likovi na to kladili i vi ne biste voleli da oni bankrotiraju.

Da, zato što će slom ekonomije biti kraj i za loše momke. Meni se to dopadalo, a mislim da se dopalo i Adamu Mekeju, da primoram čitaoca da navija za nešto, za šta inače ne bi želeo da navija.

Kako vidiš ove ljude? Junake?

Zanimljivi su. Imaju neku herojsku dimenziju, naročito Majkl Buri. Oni su se izdvojili iz gomile i uradili nešto hrabro. Najlakše je raditi isto što i svi ostali. Ali na kraju, poenta je obogatiti se, a tu je herojski aspekt vrlo ograničen. Kada sam počeo da pišem knjigu, seo sam i proučavao sve koji su učestvovali u ovoj opkladi u potrazi, ne za onim koji je najčudniji, već za onim iz čije će priče čitaoci najbolje shvatiti činjenice i ostale dimenzije krize.

U filmu su prikazani kao da brinu zbog ekonomskog kraha.

Oni su želeli opravdanje. Želeli su da banke ispaštaju. Ali cilj je bio i da zarade pare. Nije zanemarljivo to što ulažete tuđ novac. Ali biti heroj podrazumeva žrtvovanje. Osim Majkla Burija, niko ništa nije žrtvovao. On je jedini koga bih ja označio kao heroja.



Šta mislite o drugim filmovima o Volstritu koji su skoro izašli, kao što je „Vuk sa Volstrita“?

Stekao sam utisak da je prepun vulgarnosti i sramnog ponašanja, koje bi Martin Skorseze ubacio u bilo koji film sa bilo kakvom temom, i on je samo iskoristio Volstrit da to uradi. Ušmrkavanje kokaina sa zadnjice neke kurve – to nije specifično za Volstrit. To je specifično za Martina Skorsezea. To je ono što je želeo da snimi. Volstrit je prihvatljivo mesto na koje ga je smestio. Mislim da je smešan film, a gluma je odlična. Ali nije prikladno nazivati ga filmom o Volstritu.

Iznenadilo me je koliko ima politike u „Velikoj opkladi“. Odlazite besni. A izgleda da je bes trenutno popularan u politici. Nedostaje li vam učestvovanje u kampanji?

Bio sam u kampanji konstantno 1996. U suštini, nisam je napustio tokom čitavog izbornog procesa. Tramp bi bio toliko zabavan.

Šta mislite o tome kako su ga mediji pokrili?

Mislim da ga nisu pokrili uopšte. On je prosto tu. On projektuje ono što želi da projektuje, a onda se svi razbesne. A to što su se svi razbesneli je suprotno od onoga što su želeli da postignu. Za njegovu publiku, mediji mu ne mogu ništa. Ali mislim da je njegova publika toliko mala, da je bezopasna.

Ali kad neko izražava toliko netrpeljivosti i predrasuda, šta raditi, ne odgovoriti?

Morate odgovoriti. Moraju se ustanoviti društvene norme, mora se ustanoviti šta je pristojno. Ali meni je kod njega čudno nešto što mislim da nikad pre nisam video, a to je lažna netrpeljivost. Lažna netrpeljivost, u današnje vreme? Nisam siguran da on zaista oseća tu netrpeljivost. To je deo njegove strategije. Zbog toga mi je to stvarno uvrnuto. Da ga ja pratim, to bih želeo da istražim: šta on stvarno oseća prema muslimanima? Kako je on došao do ovog pristupa? On je ušao u politički proces bez ijednog stanovišta i formirao ih je kao odgovor na tržište. Mislim da je to teško za njega. Ali možda sve to počinje i da oseća.

Ako bi postojala neka frakcija koja bi imala prosvetljena mišljenja o muslimanima, on bi to pronašao. Možete da naučite mnogo o tome čega sve ima, samo posmatrajući njega. To je zastrašujuće. I mislim da je on jednim delom posledica finansijske krize i nejednakosti i toga kako vlada radi ili ne radi.

Mislite li da bi administracija mogla da zaustavi ovu vrstu populizma da se drugačije nosila sa finansijskom krizom?

U to vreme, poverovao sam u njihove argumente protiv rasturanja velikih banaka. Nisam bio ekstreman. Sada smatram da bi nam svima bilo bolje da je doneta neka odluka koja bi dovela do dramatičnog smanjivanja i banaka i njihovog političkog uticaja. Ako biste ih likvidirali, one bi se same međusobno uništile u političkoj areni. Ovi džinovi mi smetaju. Mislim da bi bilo izuzetno teško da se nacionalizuju, ali mi se dopada ideja obaveznog kapitala.

U filmu je zauzet prilično čvrst stav po ovom pitanju.

Gledao sam ga samo pet puta, nisam siguran šta bi to bilo. Šta je vaš zaključak?

Da je banke trebalo rasturiti, da su ljudi trebali da završe u zatvoru i da će se sve ovo desiti ponovo.

U nekom obliku. Ništa se ne događa ponovo na isti način. Mislim da su problem podsticaji. Banke su stradale, ali su se pojedinci obogatili. To je loše. Da sam ja Tim Gajtner, ja bih svoju energiju posvetio tome da promenim podsticaje, naročito način na koji su ljudi plaćeni za honorarne poslove, i to da agencije za procenu finansiraju ljudi koje procenjuju. Meni je to suludo!

Čini se da se slažete sa političkom porukom filma.

Kad je reč o zatvoru, ne slažem se sa Adamom Mekejem u potpunosti. Ja zapravo nisam mogao da pronađem ništa nezakonito. To me je i šokiralo. To nije trebalo raditi – ali ostaje nejasno da li je bilo nelegalno. Ako pročitate ono što je pisano sitnim slovima, mislim da je čak bilo legalno. Ali to je strašno!

Kada razgovarate sa ljudima iz administracije, čine li vam se njihovi argumenti za način na koji su odgovorili na krizu opravdani?

Nisu me ubedili. To je bio problem koji sam imao sa Gajtnerovom knjigom, koju sam vrlo pozitivno ocenio. Smatram da je on veoma hrabar u mnogo toga. Ali smatram da se administracija povukla pred finansijskim sektorom.

Da li su se Gajtner i Ben Bernank povukli ili su se zapravo složili sa finansijskim sektorom?

Kada ste podstaknuti da verujete u nešto, verovaćete. Možda je „povlačenje“ loš izraz, jer oni nisu prevareni. Oni nisu mogli da zamisle radikalno transformisan finansijski sektor. Oni smatraju da je on suštinski u redu.
Problem je u tome što iako niko nije eksplicitno korumpiran, svi koji sede za stolom na nekom nivou znaju da ih čeka poveći ček.

Autor: Ajzak Čotiner
Izvor: slate.com