„Pismo“ počinje u Mančesteru 1973. godine, kada Tina Kreg pronalazi staro pismo u džepu kaputa koje je donirano u humanitarne svrhe u organizaciji gde radi. Primećuje da je pismo još uvek dobro zalepljeno i bez žiga i da, očigledno, nikada nije poslato. Osećajući neverovatnu znatiželju, otvorila je pismo i otkrila da je napisano 4. septembra 1939. godine. Pisac, Bili, u njemu se izvinjava svojoj dragoj, Krisi, zbog svojih sebičnih poteza i moli je za oproštaj. Izjavljuje joj ljubav i moli je da se uda za njega. Tina je dirnuta sadržajem pisma, ali i zbunjena što tako emotivna izjava nikada nije poslata. Uprkos sopstvenim problemima, od kojih je najveći kako da preživi nasilnu vezu sa mužem Rikom, ona obećava samoj sebi da će otkriti šta se zapravo desilo sa Bilijem i Krisi.
Priča teče između dva različita vremena. Koliko je bilo teško prelaziti iz jednog vremena u drugo?
Uopšte nije bilo teško! Obavila sam sva istraživanja o oba ova vremena pre nego šta sam i započela sa pisanjem knjige. Roman se kreće između Tinine priče iz 1973. godine i Bilijeve i Krisine priče iz 1939. godine, ali je to urađeno na nesvakidašnji način, gde ne prelazimo sa vremena na vreme u svakom poglavlju. Taman kada se čitalac unese u jednu temu, u trenutku kada okrene novu stranicu on se nađe u drugom periodu, što je, nadam se, podjednako važno. Mislim da je baš ovo razlog zašto je moj urednik opisao knjigu kao „pravo majstorstvo“ u ovakvoj vrsti romana.
Šta čini pismo tako dobrim sredstvom za pričanje priče?
Odlično pitanje! Mislim da jednostavnost naslova romana odmah tera čitaoca da se zapita o piscu tog pisma, njegovom primaocu i naravno, o čemu se u njemu radi. Činjenica da pismo u mojoj priči nikada nije poslato, samo je još jedan plus za ovu misteriju. Kada je Bili očigledno uneo toliko emocija u svoje pisanje, zašto pismo još uvek čami u džepu odela nakon trideset i četiri godine?
Gde ste pronašli inspiraciju za priču?
Ovo je moj prvi roman. Pisanje knjige je moja dugogodišnja ambicija. Iskreno ne mogu da se setim šta me je inspirisalo da napišem ovu priču. Počela sam da je osmišljavam još 2009. godine i od tada ona se piše, uređuje, ponovo piše i obrađuje!
Recite nam nešto o Vašim prethodno objavljivanim delima?
Jedini rad koji sam sem ovog objavila bile su kratke priče. Iako nisu tako komplikovane za pisanje kao pravi romani, kratke priče imaju sopstvene izazove. Pokušati da navedete čitaoce da im bude stalo do likova u priči ispod 2000 reči može biti jako nezgodno, a i ja volim da ostavim krajnji obrt same priče za poslednju rečenicu.
Ljudi ne pišu pisma sada sa razvojem novih tehnologija kao što su to nekada radili. Da li smatrate da je to dobra ili loša stvar?
Bilo bi lako postati sentimetalan u vezi sa propašću pisanja pisama, ali nažalost to je neizbežno. Pamtim kada sam pisala pisma prijateljima u inostranstvu na najtanjem plavom papiru, kako bih smanjila troškove slanja. Stvari su se promenile u komercijalnom svetu takođe. Kada sam počela da radim, svako jutro me je šef zvao u kancelariju i on bi diktirao stranicu po stranicu, koje bih ja zapisivala i kasnije ih ceo dan prekucavala. Gramatika je bila besprekorna i sve je bilo napisano pravilno. Imejl je možda brži, ali norma engleskog jezika se izgubila i oni to nazivaju napretkom! Kako god, ja uvek insistiram da moja deca pošalju ručno napisana pisma zahvalnosti kada prime poklon. Ne kažem da se ne bune zbog toga, ali nažalost poruka ili mejl u takvoj situaciji za mene jednostavno nisu dovoljni.
Koji su bili razlozi za istraživanje Tinine nasilničke veze?
Zaista sam želela da moj glavni junak ima sopstvenu priču, sa problemima koje mora da prevaziđe i čitaocima koji stvarno navijaju za nju. Lik njenog muža, Rika, mi se pojavio kao nasilnik, ali 1973. godine nasilje u porodici nije bilo priznavano i mnoge žene su patile u tišini, kao što dosta njih i danas radi. Bilo je jako teško pronaći ravnotežu između toga da čitalac postane iziritiran Tinom koja toliko trpi i da saoseća sa njom i situacijom u kojoj se nalazi. Mogu da zamislim čitaoca kako glasno podstiče na Tinu da beži, ali to za nju nije tako lako kao što to nije ni za većinu žena u njenoj situaciji čak ni danas. Hvala bogu, stavovi o nasilju u porodici su se promenili i danas postoji daleko više pomoći ženama nego što je bilo za Tinu 1973. godine. Čak je i Rikova majka, kada je čula kako se nasilno njen sin ponaša prema Tini, izjavila: „Pa, koji čovek ne ćušne svoju ženu s vremena na vreme?“
Koje su Vaše omiljene knjige?
Oh bože, odakle da počnem? Ima ih svakojakih, ali ako bih morala da izaberem, onda je to „Životinjska farma“ Džordža Orvela. Prvi put sam je pročitala u školi i pre svakog časa, naš prilično ekscentrični nastavnik engleskog jezika nas je sve terao da pevamo: „Životinje Engleske“, kao da smo svi životinje koje su se podigle protiv farmera Džounsa. I dan-danas mogu da otpevam sve reči, čak i posle trideset i nešto godina. Mogla bih da izdvojim i „Pijev život“ i bilo šta od Nikolasa Evansa i Haleda Hoseinija.
Koliko je istraživanja bilo potrebno za elemente knjige o tridesetim godinama prošlog veka?
Kako sam imala samo devet godina 1973. godine, morala sam dobro da istražim oba ova perioda. Mogu da se setim nekih delova svog detinjstva, posebno Trodnevne nedelje i restrikcija struje svake večeri. Očigledno je da je internet fantastična stvar za istraživanje, ali sam takođe koristila i novine iz perioda izbijanja Drugog svetskog rata kako bih uspela da uđem u pravo raspoloženje nacije. Knjiga počinje 31. marta 1973. godine, na dan velike trke „Grand National“. Rik moli Tinu da stavi opkladu umesto njega. Želi da se kladi za 50 funti, što je bilo veoma mnogo novca u to vreme i Tina je užasnuta. Ona uzima novac i govori da će to uraditi za njega, ali se kasnije predomisli. Mislila je da će ispasti mudrija. Nažalost, konj koga je on izabrao se zvao Crveni rum. Mora da sam pogledala ovaj snimak nekoliko desetina puta na Jutjubu tokom istraživanja i stvarno sam saosećala sa Tinom kada je gledala kraj trke sa blagim užasom.
Šta je sledeće za Vas?
Nadam se nova knjiga! Još uvek sam u planovima i istraživačkoj fazi, ali ova knjiga će se dešavati u sadašnjosti i biće crnohumorna komedija. Volela bih takođe da „Pismo“ pretvorim u scenario. To bi bio izvanredan televizijski šou, iako to sama kažem! Sjajna severnjačka drama, sa muzikom iz sedamdesetih i kvalitetnim odabirom likova. Šta tu ima da se ne voli?
Izvor: femalefirst.co.uk
Intervju preveo: Dragan Matković