Istorijska fikcija je žanr čiji su koreni stari koliko i samo pripovedanje, a volimo ga do dana današnjeg. „Backstory Journal“ je dobio priliku da postavi neka pitanja jednom od najcenjenijih predstavnika žanra – K. V. Gortneru.
Bivši korordinator modnih revija, sada drži predavanja iz kreativnog pisanja sa naglaskom na istoriji renesanse. Do sada su njegove knjige objavljene na 20 jezika.
Da li vas je nešto određeno privuklo istorijskoj književnosti više nego drugim žanrovima?
Odrastao sam u južnoj Španiji i poreklom sam polu-Španac. Odrastao sam u poslednjim godinama Frankove vladavine i Španija, a pogotovo jug zemlje, bili su kao zamrznuti u vremenu. Imali smo dva televizijska kanala, filmovi su bili cenzurisani, tako da sam razvio veliku strast prema čitanju. A istorija je bila svuda oko mene. Granada, sa čudima Alhambre, nalazi se na dva sata vožnje, a ruine zamka kraljice Izabele su nedaleko od moje kuće. Imao sam običaj da se igram među ruševinama tog dvorca koji je danas potpuno obnovljen, i moja mašta je bujala. Neke od knjiga koje sam najviše voleo pripadale su istorijskim romanima. Te knjige su mi dočarale prošla vremena onako kako to istoriografija nikada ne bi mogla. Kada sam se u svojim ranim dvadesetim godinama okušao u pisanju romana (a još kao dete pisao sam priče) istorijski žanr je bio prirodan izbor.
Slažete li se da istorijska književnost danas ima svrhu koja prevazilazi jednostavnu želju za otklonom od svakodnevnice? Može li da pojasni sadašnjost ili podstakne korisno istraživanje prošlosti?
Da, mislim da istorijska književnost može objasniti sadašnjost. Premda su se okolnosti promenile, ljudi u prošlosti su se borili sa umnogome istim problemima sa kojima smo i mi suočeni danas: netolerancijom, pohlepom, ambicijom, ljubavlju, požudom, gubitkom, pitanjima vere i porodice. Nismo se mnogo promenili, i istorijska književnost može oživeti prošlost kroz prizmu sadašnjice. Naše naknadno razumevanje davnih istorijskih ličnosti i događaja baca novo svetlo na njih i, nadam se, u isto vreme omogućava savremenim čitaocima da u njima otkriju značaj. I na kraju, ja pišem fikciju i moj glavni cilj je da zabavim. Ali ako moje knjige doprinesu boljem shvatanju istorije i podstaknu interesovanje, to je divno.
Pažljiviji pogled na teme koje obrađuje vaše delo, i još više način na koji pišete o svojim likovima kao i ličnosti koje izaberete, pokazuje određen obrazac. Šta je to u pričama o „teškim“ ženskim istorijskim ličnostima što budi vaše interesovanje?
Istina, volim takozvane „teške“ žene. Želim da istražim širinu ljudskog iskustva a žene koje odaberem, ili možda one odaberu mene, deluju kao da se u to uklapaju. Živele su složene, izazovne živote, i nisu uvek bile prijatne osobe. Na mnogo načina, bunile su se protiv ograničenja svog doba da bi postale neko drugačiji od onoga što se očekivalo od njih. Sve imaju zajedničku osobinu: u jednom trenutku su, htele to ili ne, morale da preuzmu kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Za mnoge od njih, bio je to mučan put, sa užasnim žrtvama ali i fascinantan za mene.
Vaš komentar o čitaocima koji su bili nezadovoljni vašim prikazom Šanel je zanimljiv. Ona je istorijska figura i pretpostavljam da ljudi misle da znaju dosta o njoj. Na primer, da li je Šanel bila ili nije simpatizer nacista. Suprotstavljanje i baratanje tim (među istoričarima često diskutabilnim) „činjenicama“ je iskustvo jedinstveno za pisanje istorijske književnosti.
Uvek pokušavam da poštujem činjenice. Prilikom istraživanja, često otkrijem da neki izvor kaže jedno, a drugi nešto sasvim drugačije. Onda moram da pronađem sredinu ili se odlučim za jedan izvor koji mi deluje pouzdanije. Često se svodi na to kako ja osećam da je verovatnije da bi se lik poneo. Nikada nije lako podvući granicu između istine i priče. Biti veran karakteru na najbolji mogući način, opisujući i vrline i mane, pravilo je kojeg se držim. Instinkt takođe ima svoju ulogu. Ako čitam istorijske „činjenice“ koje mi ne deluju tačno, uvek istražim još. Ponekad nađem da su navedene činjenice obična glasina. Zabavlja me da pronalazim pukotine u činjenicama na kojima mogu graditi priču. Ja ne držim lekcije iz istorije. Predstavljam književno istorijske ličnosti.
I za kraj, imate li kakav savet za one koji bi da postanu pisci istorijske književnosti?
Rekao sam to u ranijim intervjuima, pa ću citirati sebe: „Budite istrajni“. Ovo je težak posao a vremenom ne postaje lakši. Doživeo sam 350 negativnih odgovora tokom pre nego što sam dobio ponudu od izdavača. Napišite najbolji mogući rukopis, prepravljajte, prepravljajte, a zatim ga prepravljajte još, i imajte stav ratnika. Svako odbijanje je prilika da unapredite svoj stil i svoju izdržljivost. Svi sanjamo da postanemo pisci koji će napisati savršen tekst, odmah naći agenta i zatim prodati milione knjiga ali stvarnost je da za većinu autora uspeh dolazi postepeno, knjigu po knjigu.
Mislim da više nije dovoljna samo želja da se bude pisac. Objavljivanje može biti cilj, ali samo pisanje prava ljubav. Ako ne volite da pišete, radite nešto drugo. Ali ako vam ne smeta povremeno ludilo koje ne prestaje dok se rukopis ne završi, onda se priključite klubu. Toplo preporučujem (valjda).
Izvor: backstoryjournal.com.au
Prevod: Vladimir Martinović