Dž. P. O’Konel je radio kao urednik i pisac za različite novine i časopise, među kojima su Tajmaut, Gardijan, Tajms i Dejli Telegraf. Upoznajte autora romana „
Hotel ’Portofino’“, njegove omiljene romane, zašto se odlučio za italijansku rivijeru kao mesto radnje svoje knjige, kako se snalazi u pisanju istorijske fikcije i još štošta.
Koji su neki od Vaših omiljenih romana?
Vau, to je teško pitanje. „Hauards End“
E. M. Forstera, „
Džejn Ejr“
Šarlote Bronte, „
Kuća veselja“ Idit Vorton, „Žena u belom“ Vilkija Kolinsa, „Park Gorki“ Martina Kruza Smita i bilo šta od Sare Voters i Džin Rajs. Kada sam imao 16 godina, mislio sam da je „
Čarobnjak“
Džona Faulsa najbolji roman ikada napisan, ali sam pokušao ponovo da ga pročitam i nije mi baš legao. Zanimljivo je kako nam se ukusi menjaju dok starimo.
Kada ste shvatili da želite da budete pisac?
Čini mi se negde oko dvanaeste godine. Kucao sam priče na bakinoj pisaćoj mašini. U velikoj meri su bile inspirisane „Pričama o neočekivanom“ Roalda Dala, uz malo Stivena Kinga i strašnih priča pisaca poput M. R. Džejmsa i V. V. Džejkobsa. Pre neki dan sam naleteo na jednu i urnebesna je.
Zašto je italijanska rivijera bila idealna lokacija za radnju Vašeg romana?
Dobro odabrana lokacija povezuje sve ostale narativne elemente. Italijanska rivijera je odlična – nadam se – jer je između ratova privlačila glamurozne putnike. A gde je glamur, tu ima i drame! Posle Prvog Svetskog rata veliki broj ljudi je pobegao iz Britanije na Sredozemlje. Bilo je mnogo ogorčenosti i razočaranja, naročito među onima koji su se borili i preživeli. Ovi iseljenici su tražili idilu, ali pronašli su nešto komplikovanije – i to ne samo političku situaciju u zemljama poput Španije i Italije. Roman istražuje čudnu paralelu između procvata odmarališta poput Portofina i sve veće Musolinijeve popularnosti.
Sa kakvim se sve izazovima suočavate kada pišete istorijsku fikciju/dramu? Šta Vam se najviše sviđa kod tog žanra?
Volim način na koji istorijska fikcija stvara vremenske veze. Naravno, za razliku od romana koji su napisani, recimo, u osamnaestom veku, oni mogu samo da prikazuju prošlost kroz prizmu sadašnjosti. Ali to nije loše, čak je i bolje, kao što zna svako ko je čitao Hilari Mantel. Izazov je, kao što je Sara Voters jednom rekla, što ponekad, da biste zvučali autentično, morate da budete pomalo neautentični. Prošlost može da bude veoma nejasna, pa morate da pazite da ne izgubite saosećajnost zarad autentičnosti.
Šta nam možete reći o TV ekranizaciji „Hotela Portofino“?
Na osnovu onoga što sam video do sada – fantastično. Veoma raskošno i uzbudljivo, gozba za sva čula, uz sjajnu glumu Nataše Makelhon, Ane Čenslor, Marka Ambersa i Olivera Denča.
Šta trenutno čitate i šta Vam je na spisku za čitanje?
Trenutno opet čitam
Passing Nele Larsen da bih utvrdio gradivo pre nego što pogledam filmsku adaptaciju Rebeke Hol, za koju sam čuo da je sjajna. Baš sam po preporuci završio roman koji se odvija 1950-ih,
Small Pleasures Kler Čembers, koji mi se svideo i svesrdno ga preporučujem. Nažalost, još nisam pročitao „
Hamneta“
Megi O’Farel, pa će to možda biti sledeće.
Autor: Heder Kalijendo
Izvor: bookclubchat.com
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Scarlett O'Connell