Razgovor sa Alis Voker, autorkom romana „Boja purpura“

Alis Voker je dobitnik Pulicerove nagrade za 1982. godinu. Ipak, o ovoj spisateljici blagog glasa, osamdesetih godina dvadesetog veka, neki su pričali kao da je Osama bin Laden. Na univerzitetima je smatraju najistaknutijom crnom autorkom.

Njena knjiga je sada deo standardnog nastavnog programa na fakultetima širom Sjedinjenih Američkih Država. Voker je nedavno pričala novinarima o tome kako se osećala kada je njena knjiga pretočena u film.

Kakvo je vaše mišljenje o tom filmu? Da li mislite da je režiser Stiven Spilberg poštovao tekst vašeg romana?

Da. Imala sam izvesnih problema kada sam prvi put videla film, jer sam ga odgledala u praznom bioskopu. Ali vremenom mi je prirastao srcu i kada je bila premijera u Njujorku, volela sam ga kao i cela moja porodica. Neki od njih su bili i na premijeri.

Mislim da je DVD izdanje nešto posebno jer sadrži dodatke za koje mislim da će zaista pomoći ljudima da vide koliko je truda, posvećenosti i zalaganja uloženo prilikom stvaranja filma.

Jednom sam gledala intervju sa Stivenom Spilbergom u kome je rekao da jedino što žali u vezi sa filmom jeste to što je bio pomalo stidljiv u opisivanju veze između Sili i Šug Ejveri. Šta vi mislite o tome? Da li smatrate da je ta veza dovoljno istražena u filmu?

Pa ne baš jer, znate, njegov ugao gledanja je bio dosta drugačiji. Po meni je to u redu. Ali da sam ja režirala film, njihov ljubavni život bi naravno bio prikazan mnogo intenzivnije. Ali, 15 godina kasnije, ili koliko je već prošlo, kada pogledam na film, mislim da je predivno, veoma senzibilno opisao dubinu njihove veze. Ono što je on uspeo jeste da unese puno nežnosti. I to je divno.

Uopšteno gledano, da li mislite da je „Boja purpura“ na neki način govorila u ime svih onih koji su imali slično iskustvo u vezi sa zlostavljanjem u porodici?

Apsolutno. Nesumnjivo. O tome i jeste reč. Roman je neka vrsta podrške ženama i muškarcima koji trpe zlostavljanje u svojoj porodici. Koji pokušavaju da shvate kako su se obreli u takvoj situaciji, gde, znate, posle 400 godina ropstva, mi jedni druge tretiramo kao robove. Roman umnogome pripada nekoj vrsti podsticajne umetnosti.

Očigledno je da ste uvek bili politički svesni. I zapravo, u romanu „Possesing the Secret of Joy“, vi izričito kažete da je tajna radosti u otporu. Pitam se, s obzirom na današnju političku situaciju u kojoj, po meni, više nego ikada u poslednjih par decenija desničari odnose prevagu, kako se i dalje odupirete silama koje smatrate tlačiteljskim?

Oh, pa pričam na skupovima, učestvujem u protestima, pišem. Zapravo, jedanaest dana posle 11. septembra, kada je predsednik pričao o osvetničkom bombardovanju naroda u Avganistanu, koji nisu imali ništa sa tim, izrekla sam u romanu „Sent by Earth“ svoj stav o tome ‒ da nam zaista ne treba da bombardujemo decu i žene, i ljude i magarce, i šta god ti ljudi tamo imaju. Shvatate? Ne treba nam da bombardujemo neku zemlju. To je pogrešno.

Mislim, kada smo napadnuti i kada patimo, iz toga ne treba da naučimo da želimo napasti druge da bi i oni patili. Ono što iz toga treba da naučimo jeste da ne želimo da se takve stvari dešavaju. Shvatate? Rat je tako prevaziđen.

Tako da, znate, marširam, držim govore, pišem. I s vremena na vreme, pobegnem na selo gde se i trenutno nalazim.

Da li ste Holivudu i filmskoj industriji prodali prava za još neki roman?

Pa, nisam bila sklona tome.  Međutim, sada na ekranizaciji romana „By the Light of My father Smile“ radi Sara Grin, koja je bila jedan od producenata filma „Frida“.

Napisali ste roman „Boja purpura“ u doba kada su neki ljudi kritikovali crne autorke, uključujući tu naravno i vas, kao i neke druge spisateljice, zbog načina na koji prikazujete crne muškarce. Čini se da se sada retko šta čuje o tome mada je puno crnih autorki koje prikazuju crne muškarce i žene na najrazličitije načine. Da li mislite da je vaša knjiga delom odgovorna što su se ljudi navikli na to?

Pa, mislim da knjiga jeste pomogla prihvatanju veće slobode sa kojom ljudi izražavaju svoje poglede na život. I veoma sam srećna zbog toga. Jer ne možete biti dobar umetnik ako ne smete reći šta zaista osećate. To ljude može uvrediti, ali, znate, jednostavno se tako osećate i to je vaše pravo a takođe i vaš dar.

Film „Boja purpura“ je bio nominovan za 11 Oskara a nije osvojio nijedan. Kako se osećate u vezi sa tim?

Pa dobro. Zapravo mi je drago što nije osvojio Oskara, jer smatram da sama institucija Filmske akademije na neki način nije dovoljno dobra. Mislim, ja uopšte ne znam ko su ti ljudi u njoj.

Imam nedoumice u vezi sa tim da li su meni ili filmu mogli dati nagradu. Mislim, da mogli su, mogli su dodeliti Oskara, ali mogu li oni zaista nekoga nagraditi. Shvatate? Ko su uopšte oni?

Na DVD izdanju govorite o praštanju. Interesuje me kakvu lekciju možemo naučiti iz praštanja? Obojeni ljudi a žene pogotovo. Kako da pređemo preko nečega što deluje neoprostivim?

Neke patnje su toliko velike da ne postoji ništa drugo što možete da uradite. Mislim, oproštaj je jedini lek za njih. Osim ako ne želite da ih ponesete sa sobom u grob. Jer nanose vam suviše veliki bol. Osoba kojoj zamerate često i ne zna da vas je povredila. Tako da ste vi ljuti i ne opraštate i želite da se ona preturi mrtva ili šta već. A ona to i ne zna.

Tako da je najbolja stvar da radite na sebi i otvorite svoju dušu i pustite da stvari prođu. Ponekad je potrebno puno vremena, nije lako. I puno razmišljanja. Shvatate, razmišljate i radite na sopstvenoj duši.
 
Izvor: blackflix.com 
Prevod: Vladimir Martinović