Zbog čega niste odmah jednostavno štampali sve zajedno – neku zanimljivu istoriju u 294 priče? Ili ste rešili da iskoristite popularnost prve knjige pa prikupili ono što Vam je ostalo posle nje?
Pitanje je bezobrazno, ali priznajem da u njemu postoji tržišna logika koja danas preovlađuje. Mada se u ovom slučaju ni izdavač Laguna, ni ja nismo vodili njome. Prva knjiga, naime, ima 448 strana, ova druga 472, i da su sve priče smeštene u iste korice, bila bi deblja nego šira. Prosto su priče morale da budu podeljene. Još dok sam birao priče za prvi deo, znao sam da će biti i drugog. Ali iz sujeverja o tome nisam voleo da govorim. Znate ono: „Kad čovek planira, Bog se smeje...“ Ova knjiga je, najkraće rečeno, drugi tom „Zanimljive istorije Srba“.
Postoji li ipak neka razlika između knjige koju su čitaoci upoznali i ove druge?
U osnovi, sve priče su nastale tokom mog desetogodišnjeg istraživanja, istovetne su po dužini i stilu, i sve imaju istu temu – opisuju manje poznate događaje iz istorije Srba. Ali ako su osnovni ton prvoj knjizi davale priče o događajima i ljudima koji su zaboravljeni, u novoj se više bavim ličnostima i zbivanjima o kojima se svesno lagalo, koji su u zvaničnoj, „školskoj“ istoriji – lakirani.
I Vaša prva knjiga je razbila neke ustaljene mitove...
Da, ja sam već rekao da je ovo samo drugi tom. U prvoj knjizi pokazao sam da major Gavrilović nije održao onaj govor 1915. godine, da je poklič: „Junaci, heroji, otadžbina je naš puk izbrisala iz brojnog stanja...“ sročen u propagandne svrhe nekih dvadesetak godina kasnije. Zatim, da je pogibija dečaka na Čukur-česmi izmišljena kako bi Srbija dobila političke poene na međunarodnoj sceni. Bilo je još takvih... U ovoj knjizi čitaocima podastirem još oporije činjenice.
Koje?
Nezahvalno je prepričavati ionako kratke priče, ali onako, na preskok... Silne patriotske pesme
Jovana Jovanovića Zmaja, koje smo učili napamet kao primere kako domovina treba da se voli, ispostavlja se, bile su prazne reči. Kad je pesnik trebalo da kao lekar, kojih je u srpskoj vojsci bilo malo, obuče uniformu, on je odbio. I to uz obrazloženje koje je – sramno. A kad smo kod patriotizma, svi znamo da je srpska vojska preko Albanije prešla bosa, ali se retko pominje razlog – liferant im je isporučio trule opanke, jer mu je tako zarada bila veća. Liferant je bio „veliki Srbin“ i njemu se nekako baš ovih dana kao takvom u Beogradu planira spomenik.
Koliko je ta Vaša tvrdnja pouzdana? Istina, recenzent knjige je profesor Univerziteta Čedomir Antić, ali sve ovo zvuči neverovatno.
Pouzdana je onoliko koliko su pouzdani zapisnici iz Narodne skupštine, u kojoj je o ovome raspravljano. I uopšte, ja nisam pisao istoriju – ja sam samo iščitavao onovremena dokumenta i štampu i to prepričao. Kad smo kod pouzdanosti, da li je dovoljno pouzdana fotografija dece koja su kao robovi radila u fabrikama jednog industrijalca čiji se potomci i danas razmeću svojim predratnim bogatstvom... I ugledom, naravno...
Ima li i lakših tema?
Nekoga će, možda, nasmejati priča o pokušaju da se jedan vremešni Novosađanin podmladi presađivanjem testisa vojnika osuđenog na smrt. Drugome će biti zanimljiva priča o narodnim vidarima koji su testerom otvarali lobanje bolesnih... Jedna priča posvećena je sukobu Titove Jugoslavije i SAD oko Trsta. Tada je visoki komunistički funkcioner Moša Pijade sa mitinga u Beogradu poručio američkoj ambasadorki u Rimu da „daje samo ono što je njeno, jer smo čuli da je vrlo uspešna u tome“, a ne Trst. To nije bilo džentlmenski, ali ambasadorku je bio glas da lako menja muškarce. Naša Udba saznala je da je njen ljubavnik bio i jedan britanski agent, koji se kasnije proslavio pisanjem knjiga za decu, a čuven je i kod nas.
Zna li se njegovo ime?
Naravno, objavio sam ga i ja u knjizi.
Neko bi mogao da stekne utisak da Vi demontirate srpsku istoriju?
To je apsolutno pogrešan utisak. Ja se prema našoj istoriji odnosim s velikim uvažavanjem i smatram da su pojedine njene stranice blistave i da nam služe na čast u svetu. Ali nekim likovima na toj velikoj i lepoj slici zvanoj „Istorija Srba“ docrtavani su junački brkovi, pojačavane im mišice, dodavani zlatni ukrasi... Onoliko koliko mogu, ja uklanjam tu kičastu pozlatu, da slika sine pravim, lepšim sjajem.
Prva Vaša knjiga do sada je objavljena u 23.000 primeraka, u šest izdanja, što je za naše uslove ogroman tiraž. Da li očekujete da „Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba“ ponove njen uspeh?
Bog ovih dana ima pametnija posla. Ne pada mi na pamet da ga zasmejavam!
Autor: Ljubomir Radanov
Izvor: Kurir