Razgovor Opre Vinfri sa Kolsonom Vajthedom, autorom „Podzemne železnice“

Spektakularni novi roman Kolsona Vajtheda „Podzemna železnica“ nadahnuli su stvarni događaji – ali je on ipak trijumf mašte. Ovaj potresni roman govori o ženskom robu i njenom herojskom bekstvu iz zatočeništva. Dirnuta temom romana, Opra Vinfri ga je uvrstila u svoj književni klub koji je veoma uticajan čitalački klub u Americi. Tim povodom, Opra Vinfri je razgovarala sa Kolsonom Vajthedom, a mi prenosimo intervju i Oprine prve utiske o knjizi koje su inspirisale ovaj razgovor sa autorom.

„Bila sam u svojoj kući u Kaliforniji kada sam dobila još neobjavljen primerak romana 'Podzemna železnica' Kolsona Vajtheda. Do tada nisam čitala ništa što je Kolson napisao (a objavio je pet romana pre ovog, dve istorijske knjige), ali zbog svega što sam pročitala o ovoj knjizi bila sam nestrpljiva da počnem sa čitanjem.

Već od prve rečenice, osetila sam snažne damare. 'Prvi put kada je Cezar predložio Kori bekstvo na sever, rekla je – ne.' Pomislila sam: 'Dobro, Kolsone, zainteresovao si me. Zašto je Kora rekla ne? Ko je Cezar i koliko puta će morati da joj postavi isto pitanje?' Želela sam sve da znam. Saznala sam da je Kora treća generacija robova koji žive na plantaži gde je njena baka umrla i gde ju je majka ostavila. Ona nema nameru da ode. Ali zbog Cezarovog navaljivanja počinje da se preispituje. Cezar je vodi do podzemnog voza koji može da ih odvede u Džordžiju, u novi život. Ovde sam napravila pauzu u čitanju. Godinama me je fascinirala Harijeta Tabman i znala sam od ranije za Podzemnu železnicu – mrežu tajnih puteva i sigurnih kuća, koje su pravljene u 19. veku da bi crni robovi mogli da pobegnu na sever – ali ta mreža nije imala vozove. Kolson pušta mašti na volju, sanja očima i piše svoje snove. Priča je bila toliko uverljiva da sam morala dva puta da proverim da li je ono što sam do tada znala o Podzemnoj železnici tačno.

Dok sam čitala ovu knjigu, preplašena užasima ropstva, saživela sam se sa Korom, a zatim sam se divila dobronamernosti i ljubaznosti neznanaca. Ljudi rizikuju sve što imaju da pomognu ovoj devojci. Razmišljala sam o tome šta je prava snaga, kako se Kora stalno podiže iz blata ne znajući koje je strahote čekaju iza ugla. Nisam mogla da pročitam knjigu u jednom mahu. Morala sam da se zaustavim, pustim da se slegne ono što sam pročitala, sačekam da gnev i suze dođu i prođu, i onda nastavim da čitam. Kora je izmišljeni lik, ali njena odiseja, to putovanje jedne istinske heroine, pomoglo mi je da bolje razumem njenu prošlost, kao i to koliko smo prešli i dokle smo stigli kao ljudi. I na kraju krajeva, to je efekat dobre književnosti. Ne kaže nam kako da razmišljamo ili kako da se osećamo. Jednostavno stvara prostor za rađanje novih misli.

Nakon što sam pročitala i zatvorila ovu knjigu, znala sam da je nikad neću zaboraviti, i sa nestrpljenjem sam čekala razgovor sa njenim piscem.“
 
Kako si dobio ideju da napišeš knjigu o Podzemnoj železnici kao o pravoj železnici sa mašinovođama, stanicama i tunelima?

Mnogi ljudi kada prvi put čuju za Podzemnu železnicu pomisle da je to prava železnica. Kada saznaju da to nije slučaj, malo su razočarani. Zato sam pomislio: „Šta bi bilo da je stvarno postojala mreža podzemnih vozova koja spaja države, tako da bi svaka država kroz koju železnica prođe predstavljala nove mogućnosti ili nove rizike na tom putovanju?“

Ovom knjigom ciljaš na nešto što me je podsetilo na ono što Toni Morison piše u „Voljenoj“, o robovima koji nikad „ne napuste kuću“, a ipak u nekom trenutku donesu odluku da pobegnu. Zamišljala sam sebe u toj situaciji i sigurna sam da ne bih mogla da uradim ono što je uradila Kora. Nikad ne bih napustila kuću. Ne bih imala dovoljno hrabrosti.

Hteo sam da otkrijem kako lik koji poznaje samo bedu ropstva na plantaži smogne snagu da napravi taj prvi korak ka bekstvu. I nakon što napravi taj korak, kako nastavi da ide putem koji traje godinama ‒ ako ga ne uhvate ili ne ubiju ‒ kako nastavi put na kojem su mu vodič samo pun mesec ili potpuni stranac za koga nikad nije siguran da li će ga izdati ili neće.

Nijedna od tvojih knjiga se nije tako direktno bavila temom ropstva. Odakle ta promena?

Godinama sam imao osećaj da nisam spreman da napišem priču o ropstvu. To je monumentalna tema i nisam želeo da je površno obradim. A i znao sam da bi Kora i drugi moji likovi morali da prožive niz užasnih iskustava da bi priča bila realistična. Morao sam da budem siguran da ću dobro napisati ovu knjigu. Zbog toga sam na njoj radio 16 godina.

Šesnaest godina? 

Pisao sam druge knjige dok se ova ideja rađala. Razmišljao sam o njoj i odustajao od nje jer sam znao da ne posedujem dovoljno znanja da je napišem kako treba. Ali na kraju sam odlučio da probam.

Vrste „kazni“  koje su vlasnici robova smišljali i koje su mnogi od likova u ovoj knjizi iskusili, preuzeo si iz priča koje si pročitao u Kongresnoj bibilioteci.

Da, i nisam preterivao. Tridesetih je američka vlada plaćala piscima da intervjuišu osamdesetogodišnjake i devedesetogodišnjake koji su iskusili robovski položaj. Čitao sam te intervjue. Pa samim tim i nije neko iznenađenje što sam odmah zaključio da su mnogi vlasnici robova bili sadisti koji su provodili vreme smišljajući originalne načine kažnjavanja i povređivanja robova.

Te kazne su često prikazivane kao predstave za javnost, za zabavu. Da li je lik Kore inspirisan nekom određenom pričom koju si pročitao i koja je ostavila na tebe dubok utisak?

Kora je napustila plantažu i uhvatila voz Podzemne železnice ka Južnoj Karolini, a potom i ka Severnoj Karolini. Provela je celo jedno poglavlje krijući se na tavanu, sumnjajući da će je naći i prijaviti. Inspiracija za ovaj lik je bila Harijeta Džejkobs.

„Incidents in the Life of a Slave Girl“ (Nezgode iz života jedne ropkinje)?

Da. Harijeta Džejkobs je provela skoro sedam godina krijući se od okrutnog gospodara, čekajući brod koji će je odvesti na sever. Nisam mogao da prestanem da razmišljam o Lindi Brent – to je bio Harijetin pseudonim ‒ dok sam osmišljavao kako da smestim Koru u ove teške situacije i onda joj pomognem da ih prevaziđe.

Sećam se da kada sam promovisala film „Voljena“,  novinar koji je bio crnac me je pitao: „Zašto nam je potrebna još jedna priča o ropstvu?“, a ja sam mu uzvratila pitanjem: „A koliko si takvih priča do sada čuo?“

Mi još uvek ne razumemo kako je to bilo, kako je duboka ta travestija bila i kako to nastavlja da utiče na nas. Biti rob je značilo da nikad nećete imati sigurnost da će vaša porodica ostati zajedno kako je Bog to odredio. Biti rob je značilo da bi se mogao vratiti kući nakon branja pamuka u polju i zateći kuću bez dece, bez muža, bez majke. To je značilo da si nečija svojina koja se mogla prodati onome ko bi najviše ponudio, da je tvoja vrednost jedino u tome da održavaš profitabilnost plantaže.

Uprkos opisanoj brutalnosti, hrabrost robova je veoma inspirativna. Njihova želja da budu slobodni nije nestala. Bila sam zadivljena što su to moji koreni. To je moj narod. Zavšila sam ovu knjigu ohrabrena, odlučnija. Ti imaš dvoje dece, sina i ćerku. Da li ti je bilo naročito važno da napišeš ovu knjigu zbog njih?

Da. Oni imaju 11 i 3 godina. Ne bih napisao ovu knjigu da nisam postao otac. Moja porodica me je podsetila kakva je brutalna realnost ropstva bila za porodice robova. S druge strane, kad god očajavam zbog naše istorije, moja porodica mi vrati nadu, nadu da će svet jednog dana biti bolji za moju decu.
 
Napomena: Ovaj razgovor je vođen u avgustu 2016. Roman „Podzemna železnica“ je nakon toga dobio američku Nacionalnu nagradu za fikciju, a ove, 2017. godine i Pulicerovu nagradu.

Izvor: www.oprah.com