Radmila Lazić, intervju za Novosti: „Kulturna politika se zove populizam‟

Posle knjiga pesama koje su je svrstale u red naših vodećih pesnikinja, Radmila Lazić se čitaocima sada predstavlja zbirkom kratkih priča, koju je pod imenom "Ugrizi život" objavila u "Laguni".

Vrsna pesnikinja je, po oceni Ljiljane Šop, našla privlačnu, efektnu i efikasnu formu za duboko i pronicljivo promišljanje svakodnevice.



- Za pisca je dobro da povremeno promeni književni rod, da se okuša i u drugim žanrovima, ili makar da promeni samo formu, koja može nositi osobenosti više književnih vrsta. Mikroproza je zahvalan žanr jer ujedinjuje kondenzovanost pesničkog izraza i tematsku raznovrsnost kojom se može više zahvatati iz života - otkriva, za "Novosti", Radmila Lazić šta je presudilo da prizori i osećanja opisani u novoj knjizi ne postanu pesme, već prozni zapisi. - Kako poezija teži "uzdizanju stvarnosti" i traganju za višim smislom, proza dobro dođe da se susretnete sa presnim slikama stvarnosti. Pa umesto da kontemplirate i poetizujete, vi samo prepisujete život.

U kojim prilikama su nastajale ove kratke priče?

U svakodnevnim neprilikama, u kojima živi i većina građana Srbije. Između nove klase bogatuna, tajkuna, i estradnog smeća. Na mestima nevesele stvarnosti koja se ne vidi kroz zatamnjena stakla džipova, niti iz "be-em-vea" sa rotirajućim svetlima. Nastajala je u neuslovima, u gradskom prevozu, na ulici, u roditeljskom domu, oči u oči sa prosjacima, izbeglicama, sa bolešću bližnjih, ali i u suočenju sa sobom, sa sopstvenim anđelima i demonima.

Da li knjiga nudi i neku vrstu svođenja životnih računa?

Ono što obično zovemo "svođenje računa", kod pesnika se ne odnosi samo na puko vremensko sublimiranje određenih tačaka sopstvene egzistencije. Pesnici svode račune "na dnevnoj bazi". Jer traganje za lepotom i istinom, za smislom života, to od njega zahteva na celoživotnom putu.

I ovde se bavite temom samoće. U čemu je, kako kažete na jednom mestu, njena veličanstvenost, a u čemu prokletstvo?

Od samoće je možda prikladnija reč osamljivanje, koje je neophodan uslov svakog stvaranja. Ti trenuci nisu uvek prijatni, ali ako vam se posreći, vi dohvatate nemoguće. No, nije samo ostvarena kreacija "zlatni grumen" za kojim ste čeznuli, i sam taj proces istraživanja i pisanja je veličanstveno uzbudljiv, jer donosi neočekivana rešenja i saznanja. Prokletstvo, ako se to tako može nazvati, leži u tome što počesto samoizopštavanje iz života, i od ljudi, iako nužno, može postati opasno, pogotovo ako postane utočište, odnosno zamena za neživot.

Nailazimo i na upečatljive ulične scene, opise gradskih ljubavnika, klošara, na skice iz prevoza... Šta vas privlači urbanim motivima?

Živim u urbanom miljeu, iako često čeznem za ruralnim predelima, tako da je to neminovno. Susret sa stvarnosnim slikama megapolisa nudi obilje materijala, pojava, situacija, trenutaka... za čime ćete posegnuti, šta odabrati, određuje naš unutrašnji sluh koji može biti empatičan, tvrd, kritičan, ironijski nastrojen itd. Proza traži dozu "visoke probuđenosti" za stvarnost, što kod pisanja poezije nije nužno. Poezija više živi od introspekcije, a proza od percepcije.

Jedan deo knjige posvećen je ženama, njihovim sudbinama i bremenu. Sa kojim problemima se susreće savremena žena?

To je velika tema. Nedovoljno društveno i književno problematizovana. Ženska situacija u društvu je prilično tabuizirana, a u književnosti klišeizirana, naročito od muških autora. Ženski svet je nedovoljno poznat, i nedovoljno priznat, kao autentičan i različit od muškog sveta. On je i uglavnom zatomljen u stereotipe, i sveden na kuhinju i krevet. Žensko polje delovanja i postojanja je višestruko, njene životne uloge su mnogostruke, i različite. A na svima mora neprestano da se dokazuje. Jer je stalno na ispitu. Za razliku od muškarca koji je samim svojim rođenjem dokazan kao vrhovno načelo prema kome se tako treba i odnositi. Bilo koja vrsta dokazivanja samim tim njemu je olakšana.

Kakvo je vreme u kome živimo, ako kažete da je život neprestano i uzaludno koprcanje da izađemo iz raznih kaveza?

Ispostavlja se da uvek živimo u nekom kavezu; države, društva, vere, nacije, roda, sredine, okolnosti, porodice... Najkompleksnije, i najbolnije, jeste u kavezu porodice. Uloge u njoj nisu ravnopravno raspoređene i zasnivaju se na pravu jačega, ostali uglavnom trpe. Tom proklamovanom "osnovnom ćelijom društva" niko se kontinuirano, i preventivno, ne bavi. Kada se prolije krv, sva krivica se svaljuje na centre za socijalni rad. A onda se uzme krpa i krv otre, do sledećeg prolivanja krvi.

Uspeva li kvalitetna književnost da se danas probije do šire publike?

Uspeva, ako joj se posreći da dobije neku od viđenijih književnih nagrada. Jer njome se ne bavi ni marketing ni pi--arovi, oni su usmereni na ono što se već prodaje, što donosi lovu, na laka štiva za domaćice, neupućene i lakoverne. Kažu, takvo je tržište. Ne, to je kulturna politika, koja se zove populizam.

Pripremljena je Strategija kulture za sledećih deset godina. Šta je, po vama, glavna boljka naše kulture?

Ne verujem mnogo u proglase, dekrete i strategije. Duhovna sfera je administrativno nesvodiva. A nalazi se u knjigama, na slikama, u muzici, na filmu... Ali izgleda da uvek treba neko da arbitrira. Kakva arbitraža takva i kultura. Srećom, otme se mnogo toga mimo arbitara, i to mi se čini najboljim. Pogledajte samorganizovane mlade slikare, kompozitore i muzičare koji samostalno nastupaju širom sveta bez državnih donacija.

Što se tiče aktuelnog ministra, ne mogu reći da se ne trudi. Hvala mu, ako je njegova zasluga, za koncert Beogradske filharmonije na otvorenom. Ali šta mu je trebao onaj skup, organizovan kao trust muških mozgova, iza zatvorenih vrata. Kome je on bio namenjen? Osim samopromovisanju sopstvene ideje (i želje) da u zatvorenom krugu razgovara sa viđenim svetskim piscima. Ekstravagantno, ali moglo se to obaviti i u nekom separeu, o sopstvenom trošku.

Izvor: Večernje novosti
Autor: Branislav Đorđević
Foto: Petar Milošević