Radivoje Bojičić: Moj junak je mogao da završi samo ili u čitulji ili u pikarskom romanu

Mogla bi to da bude još jedna od mnogih priča iz velikog grada, ali već na prvi pogled vidi se da je „The bodigard“ (u izdanju Lagune) Radivoja Bojičića, književnika, satiričara, dramskog pisca i dugogodišnjeg glavnog urednika Ošišanog ježa, nešto drugo. Glavni junak njegovog romana je telohranitelj, pristigao iz Crne Gore u Beograd, dečko mišićavog tela i nežnog srca, koji tuče samo kada je izazvan i posle toga ima moralne dileme u vidu javljanja pokojnog đeda Mika, njegovog superega. Ovaj osetljivi grubijan pazi na sve, od potrošnih sponzoruša u nizu svoga gazde, do razmažene „gazdine šćeri“ i rasne pudle. Ako bi satira bila piće, ovaj roman mogao bi biti tvrda orahovača, od voćke čudnovate...



Iako jezički čistunci možda imaju materijala da Vas optuže za stranog plaćenika zbog naslova Vašeg novog romana, Vi ipak priču gradite na čistom njegoševskom srpskom govoru crnogorskog junaka. Da li zapravo igrate na kartu iznenađenja i da li kao autor nastupate iz zasede?

Jezičkim puristima ne bih preporučivao da na „The bodigardu“ izoštravaju svoje čistunstvo. Jer on će im odgovoriti iz sve snage. I to tako jakim argumentima da padneš u nesvest. Uostalom, ne mora se engleski govoriti baš onako kako se njime služio, recimo, lord Džordž Bajron. I ko će u uslovima kada preti globalno otopljavanje, zastoj u oživotvorenju ideje o „zlatnoj milijardi“, rata u Ukrajini i danonoćnog rada na dovođenju stranih investitora i podizanja BDP-a itd., voditi računa o svakoj reči. „The bodigard“ je samo jedna od mnogih reči naučenih preko ajfona, Gugla i čuvenog Guglovog prevodioca. Pošto su na tim mnogo bre pametnim telefonima slova sitna, poput onih koje srećemo na bankarskim ugovorima, često se desi da se u pisanju pojedinih reči prenebregne poneko slovo, i „što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi“. Tako se, umesto „The Bodyguarda“, u ovaj roman uselio telohranitelj koji se odaziva na tipično srpsko ime „The bodigard“. Što se „karte iznenađenja“ tiče, zar nije iznenađujuće da se neko ko se zove Radivoje lati pisanja romana čiji će naziv biti „The bodigard“? Od nekog ko se zove Radivoje pre bi se moglo očekivati da napiše roman pod nazivom „Bre“ ili „Anterija i opanci“!

Plašite li se da će Vam zbog toga pristup biti zabranjen u nekoj od slobodarskih susednih država i kolika je u stvari draž biti (za)branjeni autor?

Pravo da vam kažem, da bi i ova knjiga ušla na listu bestselera, tako nešto bilo bi više nego poželjno. Popularnosti knjige ništa ne doprinosi kao kad bi njen pisac u sledećih nekoliko meseci bio ono što je već godinama Salman Ruždi. Naravno, nekoliko pretnji smrću autoru samo bi doprinele prodaji „The bodigarda“. Zamislite kako bi bilo lepo da bace Molotovljev koktel na te, a onda se o tebi i tvom romanu, kao onda kada je napadnut Charlie Hebdo, sa svih strana čuje „Je suis Radivoje“, „Je suis The bodigard“! Ne bi svaka zabrana pristupa regionu i ovim prostorima bila podjednako blagotvorna. Ni zabrana ulaska u Crnu Goru ne bi morala da se posmatra kao nešto loše, pogotovo što je i do sada pojedinim piscima „odavle“, doprinosila popularnosti. Meni ta zabrana ne bi odgovarala pre septembra, jer svakog avgusta idem u Budimlju kod Berana, đe sam rođen, pa kad se vratim, mogu odmah da mi izreknu meru.

Uprkos staroj alanfordovskoj mudrosti da je bolje biti bogat nego siromašan, dokazujete li ovom pripovešću upravo suprotno, zbog toga što bogati ipak plaču i drhte zbog straha od lopovluka, ubistva, osvete?

Biti bogat u našoj zemlji nije nimalo zahvalno. Šta sve pojedinac mora da uradi da bi se dočepao nekog osrednjeg bogatstva! Takva se namera često plaća i izlaskom u čituljama, i to ne kao neposredni naručilac, nego kao lice kome je neko prišao s leđa u neposrednoj blizini. Osim toga, javnost na ovu vrstu Srba nikako ne gleda sa simpatijama. Čak ni tabloidi, od kojih bi se očekivalo da budu na strani svega što je izopačeno, nemaju neko pozitivno mišljenje o tajkunima, oligarsima i ostaloj srpskoj krezovštini. Živeti pod takvim pritiskom i nerazumevanjem sredine više je nego traumatično. Suze koje se slivaju niz lica naših bogataša neki nazivaju krokodilskim. Ali kako i da ne budu krokodilske kad je baruština mala, a toliko „la kosta“. Pred ovim činjenicama života i Alan Ford bi se pretvorio u karikaturu bez reči. Upravo je „The bodigardov“ gazda tipičan predstavnik ove podvrste našeg naroda. Zato i nije čudo što se on u ovom romanu pojavljuje samo na početku i samo na kraju. U ostalom delu priče on se može naći jedino na crvenoj Interpolovoj poternici. Međutim, osobe koje imaju takvu sudbinu uvek su okružene onima koji na njihovo bogatstvo gledaju kao na Alajbegovu slamu. I u ovom romanu sve što je titularu onolikog bogatstva u rukama, ubrzo biva rasuto na razne potrebe njegove okoline.

Da li osveženjem jednog starog motiva o dolasku crnogorskog studenta po kupljenu diplomu u Beograd zapravo sučeljavate motive tradicije i modernosti, duha đedova sa rijaliti kulturom Srbije?

Nekad kada bi se htelo reći kako je neko onakav kakav se samo poželeti može, podigao bi se palac, zatim coknulo jezikom i dodalo: „Momak je da bi ga svaka majka poželela za zeta!“ Danas se češće može čuti: „Vidi, brate, da ti kažem ovo-ono, dečko je skroz ok, bez veze, super, i šta da ti pričam: njega bi i gospodin Pera zvani Smrda poželeo za telohranitelja“. Ovo je priča o jednom takvom momku, koji je mogao da završi samo ili u čitulji ili u pikarskom romanu.

U Vašem romanu ima raznih ljubavi. Verujete li da će ljubav spasti svet?

Ima ljubavi, naravno. Tu su, pre svega, ljubav prema lovi, ljubav prema skupim i luksuznim stvarima, ljubav prema belom, ljubav prema slavi, ljubav prema... U glavi nazvanoj Zvjezdane staze govori se uglavnom o ovim ljubavima, pa mi pada na pamet da produkciji predložim da u „Zadruzi“ organizujemo promociju ovog romana. Tamo obitava publika koja bi se u potpunosti poistovetila sa junacima ove knjige.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika