Prvim kritičarima Ficdžeraldovog remek-dela Getsbi je bio sve samo ne „veliki“

Ovaj kanonski roman, objavljen pre skoro jednog stoleća, u početku je smatran „nevažnim“, „bolno isforsiranim“, „prenaduvenom anegdotom“ i „bezvrednim“.


 
„Da bi Getsbi uistinu bio Velik“, Idit Vorton je napisala F. Skotu Ficdžeraldu 8. aprila 1925. godine, „trebalo je da nam pružite uvid u početak njegove karijere (ali ne od kolevke, već od njegove posete jahti, ako ne i pre toga) umesto njenog kratkog rezimea. To bi ga pojasnilo i od njegove konačne napravilo pravu tragediju, a ne kratku vest u jutarnjim novinama.“
 
U tom trenutku je bilo prekasno da Ficdžerald iskoristi savet prijateljice; kada je Vortonova iznela svoj stav prema njegovom glavnom liku, „Veliki Getsbi“ je već bio objavljen. Ficdžeraldov roman objavljen je pre skoro jednog stoleća, 10. aprila 1925. godine. Prodaja romana je u početku išla osrednje – prvu godinu dana prodato je samo 21.000 primeraka, što je bilo upola manje u odnosu na prodate primerke „S ove strane raja“ ili „Lepi i prokleti“ u istom periodu nakon izdavanja. Ficdžerald je zbog toga bio frustriran, jer se nadao komercijalnom uspehu, ali je zato njegov primer postao uteha za sve potonje naraštaje pisaca.
 
Početna loša prodaja „Getsbija“ bila je, barem delimično, rezultat nekih loših recenzija. Iako je u početku Ficdžeraldov roman imao svoje obožavaoce – Edvin Klark iz Njujork tajmsa nazvao ga je „čudesnom knjigom i mističnom, glamuroznom pričom o današnjici“, koja „temeljnije secira život u odnosu na ranija dela gospodina Ficdžeralda"; Lilijan Ford iz Los Anđeles tajmsa ga je nazvala „otkrovenjem života“ i „umetničkim delom“ – ali mnoge njihove kolege kritičari su bili manje očarani Ficdžeraldovim delom. H. L. Menken je za Čikago tribjun sa podsmehom napisao da je „'Veliki Getsbi', novi roman Skota Ficdžeralda, prenaduvena anegdota, i još pri tome i malo verovatna“. Ovako je razradio ovaj svoj stav:
 
„Ova priča je očigledno nebitna i nju, iako ima svoje mesto u Ficdžeraldovom kanonu, ne treba stavljati na istu policu sa njegovim delima poput 'S ove strane raja'. U suštini, problem ove knjige je što ona nije ništa više od obične priče – Ficdžerald je izgleda bio mnogo više zainteresovan da održi napetost u romanu nego da se svojim likovima uvuče pod kožu.“
 
Harvi Iglton, koji je recenzirao knjigu za Dalas Morning njuz, bio je sličnog stava. „Čitanje ’Velikog Getsbija’ se završava“, napisao je, „sa osećanjem žaljenja, ali ne zbog sudbine ljudi u knjizi, već zbog gospodina Ficdžeralda.“ On je bio prilično poetičan u svojoj kritici autora i njegovog romana:
 
„Kada je objavljen roman ’S ove strana raja’, gospodin Ficdžerald je bio prepoznat kao mladić koji obećava, a tako je uistinu i delovao. Ali ovo obećanje će izgleda, kao i mnoga druga, ostati neispunjeno. Vatromet, koji je počeo sjajnim vatrenim eksplozijama, završava se razočaravajućim dimom i varnicama.“
 
Izabel Pejterson je bila malo ljubaznija, kada je za Njujork herald napisala da je „ovo knjiga samo za jednu sezonu“. (Objasnila je, poprilično eliptično, da „ono što nikada nije bilo živo ne može da nastavi da živi“.) Njujork Ivning Vorld priznaje da je „Getsbi“ bio „hrabar pokušaj ironije“, ali su takođe primetili da je „njegov stil bolno isforsiran.” (Dnevna verzija novina Melvil Haus Buks objavila je recenziju sa naslovom u kom je „Getsbi“ nazvan „bezvrednim“).
 
Ralf Koglan, kritičar za Sent Luis Dispeč, napisao je sledeće:
 
„Sve u svemu, čini nam se da je ova knjiga osrednjeg kvaliteta. Njen autor deluje pomalo umorno, cinično i kao da se dosađuje. Ovde nema ni uzavrelosti, ni zrelosti, ni dubine. Što se nas tiče, ’Veliki Getsbi’ je mogao biti naslovljen i kao 'Deset noći na Long Ajlendu'.“
 
Ficdžerald je pribegao dobro oprobanom objašnjenju za odbacivanje njegovog romana od kritike: „Nijedan kritičar, čak ni onaj sa najvećim entuzijazmom, nije shvatio o čemu knjiga zapravo govori“, napisao je Edmundu Vilsonu.
 
Ipak, „Getsbi“ se našao u dobrom društvu. „Za kim zvono zvoni“, „Rakova obratnica“, „Sluškinjina priča“, „Vrli novi svet“, „Ubiti pticu rugalicu“, „Na putu“, „Prohujalo sa vihorom“, „Klanica pet“, „Lovac u žitu“, „Lolita“ – svi ovi romani su nakon objavljivanja doživeli loše kritike. (Orvil Preskot iz Njujork tajmsa je napisao da „Lolita“ „neosporno predstavlja novinu u književnosti. Nažalost, to je loša novina. Postoje dva podjednako ozbiljna razloga zašto ova knjiga nije vredna pažnje nijednog odraslog čitaoca. Prvi je da je knjiga dozlaboga dosadna, dosadna na pretenciozan, kitnjast i podmuklo besmislen način. A drugi razlog je to što je knjiga odbojna.“)
 
Recenzije knjiga su raznovrsne i komplikovane, u najboljem slučaju. Jedna od posledica toga je da se čak i loša recenzija, u drugom kontekstu, može učiniti pozitivnijom pomoću selektivnog citiranja. Prvobitni oglas za „Getsbija“ koji se pojavio u mnogim publikacijama tog vremena – uključujući i ovu – sadržao je pohvale kritičara: „Rečenice se nižu glatko, blistavo, raznovrsno... Pred nama je sasvim drugačiji Ficdžerald, a sama knjiga je po svom kvalitetu dostojanstvena i postojana.“
 
Ova pohvala romanu koja se našla u oglasu pripisuje se H. L. Menkenu: istom onom kritičaru koji je sveukupno odbacio „Getsbija“ kao knjigu koja je inferiorna u odnosu na ostala Ficdžeraldova dela, ali i kao „očigledno nebitnu” priču u kojoj autor „ne ide ispod površine“. Sam Getsbi, napisao je Menken, „istinski živi i diše“, ali je ujedno i „klovn“. A svi sporedni likovi, zaključio je kritičar, „samo su marionete – često zapanjujuće realistične, ali ipak ne i uistinu žive“.
 
Autor: Megan Garber
Izvor: theatlantic.com
Prevod: Kristijan Vekonj