Pronađeni u prevodu

Tumač bolesti je zbirka od devet kratkih priča američke autorke indijskog porekla Đumpe Lahiri, objavljena 1999. godine, za koju je autorka dobila prestižnu Pulicerovu nagradu (tek sedma zbirka priča koja je trijumfovala u kategoriji fikcije). Priče iz ove zbirke se bave pitanjima jezika i identiteta, migracija, porodice, društvenih odnosa i nacionalne pripadnosti. Fokusirane su na živote Indijaca koji su rastrzani između svojih korena i „novog sveta“.



Naslovna priča Tumač bolesti je jedna od najupečatljivijih, savršeno ilustruje eleganciju u pripovedanju i suptilnost autorkinog izraza.

Gospodin i gospođa Das su prva generacija Indijaca rođenih u Americi koji odlaze sa svojom decom u posetu penzionisanim roditeljima u domovini. Tokom obilaska angažuju turističkog vodiča, sredovečnog gospodina Kapasija. Dasovi su prilično ravnodušni u ophođenju sa decom, dok se i sami ponašaju detinjasto. Dobronamerni Kapasi priča bračnom paru o angažmanu koji ima preko nedelje kada radi kao tumač u ordinaciji lokalnog doktora. On prevodi sa jezika gudžarati koji većina stanovnika u toj oblasti, uključujući i doktora, ne razume. Supruga mu zamera jer radi na klinici na kojoj nisu uspeli da izleče sina od tifusa. Ona omalovažava posao tumača, a ni on sam mu ne pridaje preveliki značaj. Međutim, gospođa Das posao tumača smatra romantičnim i velikom odgovornošću, ističući da zdravlje pacijenata zavisi od tačnog tumačenja njihove bolesti za koje je upravo zaslužan Kapasi. Fotografišu se i ona ga zamoli da joj napiše adresu na papiru da bi mu poslala slike.

Gospođa Das je zaintrigirala Kapasija. Naslućuje da je njen brak bez ljubavi, da živi monotonim bračnim životom baš kao i on sam. Zamišlja njihovu buduću prepisku, mašta o tome kako grade odnos, premošćuju transkontinentalni jaz i razliku u godinama. Gospođa Das mu otkriva tajnu – njen sin Bobi je plod preljube. Nada se da će Kapasi moći da joj olakša breme griže savesti tumačeći njena osećanja bez predrasuda. Kada Kapasi otkrije svoje razočaranje i ukaže na njenu nedvosmislenu krivicu, gospođa Das se povlači. Dok iz torbe izvlači četku za kosu, papirić sa adresom ispada, vetar ga odnosi a da to ne primeti niko osim Kapasija. U tom trenutku shvata da je jedina slika sa Dasovima koju će imati ona koju upravo gleda pred sobom.

Proza Đumpe Lahiri je fluidna i jednostavna. Ona uspeva da izgradi most između dva sasvim različita sveta sa neverovatnom preciznošću i stvori jedinstvenu atmosferu. Njene priče govore o muškarcima i ženama koji teže skladu u ugovorenim brakovima, u tom složenom spletu ljudskih odnosa i okolnosti. Njeni likovi žive u napetoj dualnosti karakterističnoj za ljude u egzilu, ali ponosni na uspešan život koji su izgradili na Zapadu. Indijska baština je svojevrsni katalizator svega što se dešava u njihovim životima. Njihovi problemi su najčešće odraz usamljenosti, ali stavljeni u kontekst vremena i prostora, neretko se ispostave kao banalni.

Autor teksta: Ivana Veselinović
Foto: Liana Miuccio