Pročitajte prve kritičke prikaze Orvelove „1984“

Distopijsko remek-delo Džordža Orvela „1984“ objavljeno je pre 74 godine, u junu 1949.

Radnja romana smeštena je u izmišljenu budućnost, gde su građani totalitarnog Londona izloženi stalnom državnom nadzoru i istorijskoj reedukaciji. Junak priče je Vinston Smit, prosečni službenik srednjeg ranga u Ministarstvu istine, koji sanja o pobuni i zaljubljuje se u koleginicu i istomišljenicu Džuliju. Njihova priča... neće imati srećan kraj.



Roman je po objavljivanju naišao na pozitivnu reakciju kritike. U nastavku možete pročitati nekoliko recenzija objavljenih među prvima u engleskoj i američkoj štampi:
 

„’1984’ prolazi kroz čitaoca poput istočnog vetra, sušeći kožu do pucanja i otvarajući rane. U polarno hladnom umu gospodina Orvela nada je mrtva, opstaje samo bol. Mislim da nikada do sada nisam pročitao toliko zastrašujući, toliko duboko deprimirajući roman. Pa ipak, njegova originalnost, urgentnost stila i buntovnička energija ne dozvoljavaju vam da ga ispustite iz ruku. Sve Orvelove uobičajene mane – monotonija, džangrizavost, beznađe usamljenog školarca kome malo šta ide od ruke – nestaju kao gumicom izbrisane kada se uhvati ukoštac sa ovako krupnom temom.
...
Ovi ratovi se uglavnom vode daleko od velikih gradova, a glavni cilj im je potrošnja ogromnih proizvodnih viškova, ali i sticanje kontrole nad retkim sirovinama i jeftinom radnom snagom. Oni novoj vladajućoj klasi, osmišljenoj po uzoru na staljiniste, omogućavaju da životni standard drži na najnižem mogućem nivou, a isto važi i za inteligenciju masa, koje ih smatraju oslobodiocima. Kolektivna oligarhija bezbedno funkcioniše samo u ratnom stanju. Roman gospodina Orvela za temu uzima moralnu iskvarenost apsolutne vlasti.
...
U domovima pripadnika Partije instalirani su ’telekrani’ (dvosmerni ekrani), preko kojih se neprestano emituje propaganda, i na kojima slike Velikog brata, vođe [...] To su istovremeno i uređaji pomoću kojih Policija misli, u stalnoj potrazi za ’zlomislima’ (misaonim zločinima), i noću i danju nadzire stanovništvo. Niko ne zna šta se sve tačno podrazumeva pod zlomišlju, ali, generalno govoreći, u pitanju je tendencija da se mašta o privatnosti, životu skrivenom od očiju Države. Mrštenje, osmeh ili uzdah mogu odati svakog građanina koji je na trenutak zaboravio ’kontrolu nad stvarnošću’ ili ono što se na Novogovoru (zvaničnom jeziku) zove ’dvomisao’.
...
Dužnost satiričara je da ode korak dalje od stvarnosti. Neko će možda optužiti gospodina Orvela da je previše doslovan, da ga previše pogađa ono što vidi u svetu koji ga okružuje, ali za takve primedbe nema dovoljno opravdanja. U jednom ili dva slučaja kada zaista preteruje, pre svega u scenama mučenja, pisac je samo preterano melodramatičan: on uvodi groteskne mašine za mučenje, o kakvima smo nekada slušali u strašnim pričama za decu. Ali njegova stvarna tema je psihičko zastrašivanje.
...
Za gospodina Orvela, naiskrenijeg pisca današnjice, licemerje je suviše zastrašujuće da bi se sa njim zbijala šala: ono hrani njegov očaj.

Iako ’1984’ kipti od indignacije, nemoguće je ne primetiti da knjiga pati od nedostatka konkretne svrhe. Da li je ovo komentar sadašnjeg trenutka, satira na račun propagande ili možda analiza sveta utonulog u neljudskost? Poručuje li gospodin Orvel, ne da nema nade kao takve, već da nema nade za čoveka kao političko biće?“

– V. S. Pričet, Nju stejtsmen, 18. juni 1949.

 

„Iako svi (da upotrebim taj izraz) ’misleći ljudi’ sada već imaju bar nekakvu predstavu o tome kakvu pretnju čovečanstvu mogu predstavljati moderna naučnotehnička dostignuća, Džordž Orvel je, slično Oldosu Haksliju, očigledno smatrao da postoji potreba za još finijim usmeravanjem naših strahova. Hakslijev roman ’Majmun i bit’ nas u osnovi upozorava na biološke posledice do kojih može dovesti cepanje atoma; Orvel, sa druge strane, u ’1984’ govori o psihološkom porobljavanju, kome bi jedna moderna diktatura mogla da podvrgne neposlušne građane.

Priča je genijalno konstruisana i ispripovedana. Vinston Smit, član Partije (ali ne i ’Uže partije’), počinje da razmišlja o pobuni protiv autoritarnog sistema u kome živi, a do čega će sve to dovesti, čitaoci će morati sami da saznaju. Naše društvo, koje je u poslednje vreme opsednuto raznim oblicima torture, sada dobija priliku da raspravlja o još jednom: budite ipak spremni, jer rezultat mučenja u Orvelovom romanu neće biti nekakav spektakularni podvig mučeništva, već čin bukvalnog, fizičkog uništenja (ili ’isparavanja’) pojedinca. Što ste manje upoznati sa konceptom ’agenta provokatora’ kao sredstva represije, to će vas više užasnuti metode Ministarstva ljubavi u Orvelovom Londonu, ’glavnom gradu Piste Jedan, provincija Okeanija’. Evo i primera: Emanuel Goldštajn, navodni izdajnik i vođa opozicije, najobičnija je izmišljotina, koju vlasti pažljivo održavaju u životu kako bi razotkrile neprijatelje sistema.

Ovo je i veoma poučna knjiga; pomalo u duhu priručnika ’Šta bi svaka mlada osoba trebalo da zna...’ – ali ne 1984, već 1949. godine. Orvelova analiza žudnje za moći, nažalost, neće naročito doprineti prosvetljenju masa. Osim toga, on nam duguje podrobnije objašnjenje Smitove ’vere’ u ’običnog čoveka’ (ili ’prola’). Naposletku, sirotog Smita su izneverili upravo obični ljudi, a pritom postoje i izvesne naznake da će obično čovečanstvo u budućnosti biti iskorenjeno.“

– Gardijan, 10. juni 1949. 

 

„Britanija, leta gospodnjeg 1984. Niko ko ih poznaje ne bi ni pomislio da su Vinston i Džulija sposobni za ’zlomisao’ (opasne misli) i da potajno čeznu za ’svoježivotom’ (individualnošću). Na kraju krajeva, Vinston Smit je bio jedan od najpouzdanijih falsifikatora Ministarstva istine; uvek je davao sve od sebe prilikom korigovanja vladinih statistika. A članica Partije Džulija bila je tako ’dobromislena’ (’po prirodi ispravna’) da je, posle detinjstva provedenog u Špijunima, postala aktivna u Omladinskoj ligi protiv seksa, a zatim bila izabrana za rad u Pornosekciji, pododseku Odeljenja proze koji je proizvodio trećerazrednu pornografiju za mase. Drugim rečima, potpuno je nemoguće da je londonski aludirao na Vinstona i Džuliju kada je objavio sledeći prezrivi komentar: ’Staromislitelji ne trbuhosećaju englsoc.’, ili, u prevodu: ’Oni čiji je način mišljenja formiran pre Revolucije ne mogu u potpunosti emotivno shvatiti principe engleskog socijalizma.’

Priča o tome kako su se Vinston i Džulija pobunili, zaljubili se i zbog toga bili kažnjeni u zastrašujućem svetu budućnosti predstavlja nit oko koje je britanski pisac Džordž Orvel izgradio svoje najnovije i do sada najbolje prozno delo. Orvelova ’Životinjska farma’ predstavlja sjajnu parodiju komunističkog sistema smeštenu u seoski ambijent, ali ’ ... u ovom novom romanu nema ni osmeha ni šale koji ne povećavaju intenzitet teskobe koja vas obuzme kada čitate piščevu depresivnu viziju budućnosti koja bi mogla da nas zadesi za 35 godina.

Većina romana o fiktivnim svetovima imaju za glavnog junaka, ili vodiča, čoveka koga splet neobičnih okolnosti odvodi iz piščevog sveta u svet za čiji nastanak on sam nije odgovoran. Ali Džordž Orvel, slično Oldosu Haksliju u ’Vrlom novom svetu’, gradi svoju košmarnu sutrašnjicu na temeljima koje postavljamo danas. Njemu nije potreban vodič-savremenik koji bi nam objašnjavao svet budućnosti – iz jednostavnog razloga što će svaki današnji čitalac, ma koliko mu to bilo nelagodno, u Vinstonu Smitu prepoznati mnoga obeležja sopstvene ličnosti, a u mirisima 1984. osetiti dobro poznati zadah vremena u kome živi.“

– Tajm, 20. juni 1949. 

Autor: Den Šijen
Izvor: lithub.com
Prevod: Jelena Tanasković