Prikaz romana „Žena francuskog poručnika“: Književni kamen međaš

Velika je sreća čitati moderni književni klasik kakav je roman „Žena francuskog poručnika“ Džona Faulsa. Objavljen je 1969. godine a čitaoci su u čudu – kao da je iz 21. veka, ili, bar, iz kasnih 80-ih godina prošlog. Onda shvate da je svevremen i da je to njegova glavna čar.

Vreme je veoma bitno u ovom romanu, i sam autor upoređuje vremena usred radnje (viktorijansko i njegovo tadašnje), te kaže da je viktorijansko bilo „smirena dosada“ a njegovo „destruktivna neuroza“.

Takođe je velika sreća da je pred nama roman koji pripada i postmodernizmu, pravcu na koji u poslednje vreme čujemo ponovljene povike, opterećene ličnim animozitetima i mržnjama dubokih struktura. A postmodernizam je jedan od najlepših zavijutaka u svetskoj književnoj nautilus ljušturi. On kroz razbijanja spaja slike, hrabro se igrajući sa realnošću. S njom bi se i trebalo samo igrati jer je pod znakom pitanja. Postmodernizam je rušio ustaljene kriterijume, hijerarhije, ukuse i vrednosti, te insistirao na relativnosti tehnika i stilova. Stoga je bezvremen. I svevremen.

Fauls je, čak, u ovom romanu napravio najpostomodernističkiji potez – rekreacijom viktorijanskog romana se na neki način odrekao postmodernizma ali ga je, opet, upotrebio na više načina.

Nastanak romana

Godine 1965. Fauls se iz Londona preselio u Dorset, u grad Lajm Ridžis. Dve lokacije u okolini grada je malo kasnije opisao u „Ženi francuskog poručnika“ (u godinama posle objavljivanja romana Fauls je postao i deo zajednice, te je radio i kao kustos u gradskom muzeju). Tu je, dakle, nastala jedna od najenigmatskijih junakinja u istoriji književnosti. Fauls je pri stvaranju likova knjige koristio i psihoanalizu.

Zaplet se vrti oko komplikovanog odnosa bogatog džentlmena i prirodnjaka amatera Čarlsa Smitsona i Sare Vudraf u koju se on, iako sveže veren sa „savršenom“ Ernestinom, zaljubljuje. Ideju za Sarin lik Fauls je dobio u leto 1966. godine. U mislima mu se pojavila slika žene koja stoji na ivici napuštenog keja i zuri u more. Tada je odlučio da će joj dati misteriozne i „maglovito romantične“ kvalitete. Još jedno je bilo sigurno – iz romana će nestati pozicija sveznajućeg naratora.

Književni postupak i siže

Pisac određuje termine. Viktorijance zove „oni“ a svoje savremenike „mi“, uvodi kontempliranje o delu koje stvara. Distancira se od priče i komentariše njeno doba. Izlazi iz teksta čija se radnja dešava 1867. godine u Lajm Ridžisu i Londonu. U trinaestom poglavlju čak prekida sam sebe kao autora i ispoveda se čitaocu da romanopisac možda ne zna sve, ali se trudi da tako bude. Da li je stvaralac Bog ili ne? Stvorio je nove likove. Koliko su samostalni? U svakom slučaju, i mi smo kao čitaoci „presečeni“, ali na ugodan način. Fauls je razbio klasičnu strukturu romana dodajući joj sebe. Stvaraoca.

On čak preispituje i postmodernizam, ali i sam taj postupak prekidanja radnje da bi se postavilo pitanje je „čist“ postmodernizam. Važno je napomenuti da Fauls komentariše radnju i pita se već na početku knjige: „Preterujem? Možda, ali ja to mogu staviti na proveru.“

U zamišljanju specifične i ogovarane žene Sare Vudraf zvane Tragedija i „ženska francuskog poručnika“ koja stoji na ivici keja Lajm Ridžisa, Fauls prati ovu svoju ideju: „Idi za slučajnošću, boj se fiksnog plana. Pisanje je kao kada jedeš ili vodiš ljubav: prirodni, ne veštački proces.“ 

Saru ugledaju Čarls Smitson i gospođica Ernestina Friman, razmažena ćerka bogataša, i klupko radnje se odvija. Iseče se, pa se opet odvija, da bi se pred kraj račvalo u tri niti. Autor se „petlja“ a kasnije postaje i jedan od likova, te nudi tri kraja.

Pre razrešenja, koje možemo i da biramo, vidimo jasno i psihu likova, naročito Čarlsa i Sare. Ona ne krije svoju sramotu šetajući pored mora i čekajući svog francuskog poručnika jer zna da je sramota za ono što čovek uradi, ako je uradio srcem, u očima drugih. Čarls pokušava da joj pomogne govoreći da nema potrebe da naglašava svoju tugu i samomizeriju, već da bi trebalo da ode u London. Zaljubljuje se iako su ga upozoravali (naročito lekar) da je ona „zavisna od melanholije“, iako je upozoravao sam sebe. Čitalac mora da odluči da li mu je Sara žrtva hipokrizije ili destabilizovana žena koja manipuliše. Pisac mu to neće reći.

Fauls nam govori kako je tadašnje englesko društvo bilo licemerno (kritikuje osuđivanja prostitutki umesto njihovih klijenata), a žali se i da se likovi ne ponašaju onako kako je on zamislio da bi trebalo. Onda im daje slobodu da sami odluče jer shvata da je „kruta književnost“ u stvari balon od sapunice.

Utisci

I čitaoci i kritika su razumeli kada je Fauls napisao: „Roman je nešto novo i mora da ima relevantnost u odnosu na sadašnjost u kojoj živi pisac“. On je time ušao u istoriju, a svet je to prepoznao. I sada čitaoci govore da je „Žena francuskog poručnika“ jedan od najnekonvencionalnijih romana koji su pročitali. Očarani su njegovom intertekstualnošću.

Možda su duboko prepoznali rečenicu: „Sâm sam sebi beskrajno čudan“. Obožavaju što roman spolja liči na druge, ali je iznutra neverovatno genijalan i originalan. Vole što likovi imaju slobodnu volju, Sarinu misterioznost („ali to je bilo nezaboravno lice, i tragično lice“) i slažu se s autorom kada kaže da je ona oličenje nove vrste – moderne žene. On ne zna šta je u mislima glavnog lika jer je ona nezavisna žena i on nema kontrolu nad njom.

Veličina ovog dela je što se pamti njegova celokupna „energija“, oseća se metatekst, a pamte se i ključni, naizgled nebitni detalji (promena boje odeće koju Sara nosi, na primer). Fauls smatra da je Bog „sloboda koja dopušta drugim slobodama da postoje“. To je u tekstu i dokazao.

Autor: Ana Atanasković
Izvor: infoprevodi.com