Prikaz romana „Srž“: Sva su jutra u bolnici siva

Svaka priča o smrti u književnosti jednako se tačno može opisati kao i priča o životu koji dolaze pre i posle te smrti. Govoreći o procesu pripovedanja, Valter Benjamin u ogledu „Pripovedač“ ističe da svako od nas upravo od smrti usvaja autoritet koji mu/joj je neophodan da bi priča bila validna, ispravna i iskrena. Dobiti, međutim, autoritet od smrti vrlo je nezgodan proces, i neko bi morao da se približi drugoj strani, onoj sa koje nema povratka, izuzetno blizu da bi iskusio smrt i potom vratio u svet živih da o tome pripoveda. Ovakve prilike su, nažalost, razne i veoma česte, bilo da se radi o smrti bliskih osoba, ratovima i drugim katastrofama koje definišu našu stvarnost, ili pak o bolestima sa kojima se susrećemo, ali je jasno da je upravo ova poslednja odrednica neretko i najtragičnija, naročito iz perspektive onih koji su je preživeli i sada pokušavaju da nastave dalje. Takva je situacija i iza romana „Srž“ Peđe Obradovića, višestruko talentovanog pojedinca iz polja informativnih medija čiji se književni senzibilitet konkretizovao u ovom naslovu.

Novinar, reporter, istraživač, urednik i producent nekoliko medijskih kuća koje su, baš u periodima kada je on bio aktivan u njima, bile važne za formiranje alternativnog javnog mnjenja, Obradović je, kao ključna figura u njima, bio jedan od pripadnika mlađe generacije novinara za koje se verovalo da će postati još bitniji u decenijama koje dolaze, kako ispred kamere, tako i iza nje. Međutim, kada se 2018. godine u javnosti pojavila vest da on boluje od akutne limfoblastne leukemije, ljudima kojima je bila poznata njegova novinarska karijera postalo je jasno da će morati da napravi dužu pauzu od svog osnovnog poziva i posveti se lečenju. Ono se odvijalo u Beogradu i Nemačkoj, ali se on nikada nije vratio svom poslu zbog saobraćajne nesreće koja je kasnije nastupila, upravo u trenutku u kom počinje „Srž“: „Posle nepunih dvadeset pet meseci, u četvrtak, 1. oktobra 2020. godine, trebalo je da se vratim na posao. Imao sam i tvit u glavi (to mi je bilo važno zbog svih koji su me preko mreža podržali i dve godine ranije ispratili na lečenje): selfi ispred televizije sa logom N1 i kratak tekst: back home. Umesto toga, automobil je prošao kroz mene i polomio mi obe noge na pešačkom prelazu u Belom Potoku, beogradskom podavalskom naselju. Nisam ništa čuo, pojavio se na samoj periferiji vidnog polja. Instinktivno sam se okrenuo i spustio ruke na haubu u nesvesnom pokušaju da ga zaustavim.“ Nakon, dakle, borbe sa leukemijom i svim ostalim pridruženim bolestima koje su ga zadesile u prethodne dve godine, Obradovića je tik pred povratak u život doživeo nesreću zbog koje se njegov život nastavio u uslovima bolničke i kućne rekonvalescencije umesto u uobičajenim tokovima. No ovde stižemo do prvog ključnog problema koji otkriva mnogo o simboličkom potencijalu ovog dela, ali i njegovom poetičkom okviru: da li bolest može da potpuno preuzme um i telo čoveka i navede ga posmatra oporavak kao „uobičajeno“ stanje?

Iako klasifikovano kao roman, ovo štivo nije klasičnog romanesknog karaktera, već se pre radi o poližanrovskom tekstu koji, poput „Moje borbe“ Karla Uvea Knausgora, kreće iz okvira autobiografije i autofikcije, usmeravajući se na bitku junaka sa raznim etapama bolesti i njegove reminiscencije na pređašnji život. Sve te epizode otkrivaju se ispovednim tonom pripovedača iz prvog lica koji deli ime i prošlost autora, ali za publiku koja možda nije upoznata sa njegovom sudbinom, ove ispovesti mogle bi se čitati kao da je u pitanju tradicionalna romaneskna priča (posebno ako se posveti sporednim tokovima priče o starijim generacijama porodice koje su živele od Balkana do SAD) koja se odvija u ahronološkom ključu i zasniva na asocijativnom povezivanju dva primarna plana pripovedanja – razvoja bolesti i oporavka, sa jedne strane, te pokušaja da se život vrati na stari kolosek, sa druge. Obradović vrlo precizno i detaljno opisuje svaki korak borbe sa leukemijom, od saznanja, preko neverice i očajanja, sve do pomirenja sa situacijom i odluke da ne odustane od života, a stil narativa može se dovesti u vezu sa njegovom osnovnom profesijom. Kratkim, jasnim i kondenzovanim rečenicama koje opisuju njegova osećanja i psiho-fizičko stanje, on kao da prenosi informacije čitaocima nalik na spikera televizijskog ili, još tačnije, radijskog programa, bez previše opisivanja ili ukrašavanja stilskog okvira teksta. Ovaj stil nije nepoznat u okvirima domaće i svetske proze 20. i 21. veka i često podseća na zapise autora koji su se ostvarili i u novinskoj i spisateljskoj profesiji, od Ernesta Hemingveja do Bogdana Tirnanića. „Srž“ adekvatno prati tu poetičku liniju, pa čitalac brzo shvata da nije ni važno da li se radi o autobiografskom ili romanesknom delu, već da je ključno baš to što protagonista više puta kreće od nule, nijednom ne gubeći elan i ne odustajući od krajnjeg cilja. Od pozicije višestrukog gubitnika on izrasta u epitom pobede nad smrću i opravdava onaj benjaminovski autoritet da pripoveda svoju priču.

Utisak koji se nameće nakon svih epizoda u kojima autor opisuje faze oporavka od leukemije – terapija, opadanje kose, transplantacija koštane srži, gubitak prirodnog imuniteta, srodne bolesti, atrofija mišića, nemogućnost kretanja, izmenjen fizički izgled itd. – pojačavaju se u trenutku kada ceo svet postaje zarobljenik pandemije virusa korone koji uvodi novu nepoznanicu u njegovu svakodnevicu. Do tada on se navikao da je njegova „nova normalnost“ obeležena zaštitnim maskama za lice i sredstvima za dezinfekciju, i ove novine nisu ga poremetile, što na prvi pogled deluje kao mala pobeda u boju, ali se zapravo ispostavlja kao priznanje poraza još uvek mladog čoveka koji beleži da su sva jutra „u bolnici siva, čak i kada spolja boje najavljuju lep i sunčan dan“. Njegov dan čine intravenske infuzije, lekovi, susreti sa lekarima, tumorne vesti i neprospavane noći, što ga s vremena na vreme potpuno slama: „Bilo je teško, gotovo nemoguće, suočiti se s realnošću. Bilo je nepodnošljivo biti nesposoban za bilo šta, biti sveden na biološki otpad koji više ne može ni da se pomera in da čita ni da gleda, jedva govori i, uopšte uzev, ni na koji način nije koristan i potreban osim kao prirodno đubrivo“.

Iako je u ljudskoj prirodi da očekuje pozitivan ishod, čak i u najgorim situacijama, ovakvi pasaži anticipiraju da razrešenje ipak neće biti pozitivnog karaktera. Čak i u epizodama koje su obojene humorom i duhovitim opisima („Nosio sam gornji deo crne Adidas trenerke, voleo sam, onako mršav, duguljast i ćelav, da izgledam kao da sam ispao iz prvog dela Trejnspotinga. Nisam bio na dopu, ali sam bio na hemioterapiji.“), čitalac neprestano predoseća da će se nešto loše desiti, naročito ako zna da je autor podlegao posledicama bolesti koja se zove cGvHD – tzv. bolest kalema protiv domaćina; neretko se javlja kao komplikacija nakon transplantacije matičnih ćelija i predstavlja otpor tela prema novonastaloj situaciji – tek nekoliko dana pre objavljivanja ovog naslova.

Tako roman, dakle, čitaoci upoznaju sa svešću da Obradović više nije deo njihove stvarnosti, što dodatno utiče na njihov utisak. No, i uprkos tome, epizode u kojima on opisuje kako ponovo uči da hoda, nekoliko puta u četiri ili pet godina koje tematizuje „Srž“, i u kojima eksplicitno evocira klasik novovekovne srpske književnosti „Dnevnik druge zime“ Srđana Valjarevića, čiju težnju ka izlečenju ponavlja, pokazuju da se zaista radi o velikoj i važnoj borbi pojedinca protiv okolnosti. On se posvećuje šetnji do te granice da prepoznaje sebi slične ljude na ulici i postaje deo jedne nove zajednice koje ranije nije ni bio svestan: „Recimo, ja te ljude ranije uopšte nisam primećivao, a sada ih registrujem svojim novostečenim instinktom, izbrušenim osećajem za čemer i jad; na ulici ih jednim pogledom hirurški precizno izdvajam iz mase takozvanog običnog sveta. To su ljudi kao ja, rekonvalescenti, tragači za izgubljenim zdravljem, snagom i mladošću, vlasnici naknadne zdravstvene pameti i oni srećnici koji veruju da su na vreme uhvatili voz za zdraviju starost. Oni namenski izlaze iz svojih kuća da hodaju, ne prenoseći svoje telo sa jednog na drugo mesto u potrebi da negde odu, već vežbaju u pokušaju da povrate osećaj lakoće u pokretu i životu, uopšte.“

Literatura koja se bavi borbom protiv bolesti sadržajna je i obimna u našoj novijoj proznoj produkciji, a pored primera dela koja beleže lament nakon gubitka drage osobe (u ovoj kategoriji izdvaja se roman „Sabo je stao“ Ota Horvata), izdvajaju se naslovi u kojima autori sami govore o svojim stvarnim i/ili izmaštanim susretima sa smrću na bolesničkoj postelji. Među njima su romani sa ozbiljnom čitalačkom i kritičkom recepcijom, kao što su „Danas je sreda“ Davida Albaharija, „Kintsugi tijela“ Senke Marić, „Me’med, crvena bandana i pahuljica“ Semezdina Mehmedinovića i pomenuti naslov Srđana Valjarevića, i jasno je da je ovo događaj koji u tolikoj meri potresa autore da iznova i iznova tematizuju svoja granična iskustva ove vrste. Ono što izdvaja „Srž“ iz ovog korpusa jeste pomenuti jezik kojim se Peđa Obradović služi: on nije poetizovan, društveno angažovan ili politički korektan, već novinarski upečatljiv i uverljiv. U ovom trenutku ostaje žal što će se ovaj naslov ostati jedini domet njegovog književnog potencijala, ali će takođe, što je mnogo značajnije, biti zabeležen kao svedočanstvo o borbi protiv smrti i bolesti u kom je on svakako trijumfovao, ako ne u fizičkom, onda bar u simboličkom smislu: „Ali živ sam, u remisiji, i dalje hodam, mrdam i ne bi trebalo da serem, od čega se zaista maksimalno suzdržavam, al’ da budemo ovde pošteni i otvoreni do kraja. Učim da prihvatim svoj novi život i svoje novo telo takvo kakvo jeste i da budem srećan.“

Autor: Dragan Babić
Izvor: Beogradski književni časopis