Prikaz romana „Pustinjski princ“ Pitera V. Breta: Štivo koje mora biti pročitano

Potrudio sam se da napišem prikaz sa što manje spojlera, ali ako niste pročitali ceo Demonski ciklus i planirate da prvo pročitate ovu knjigu (što ne bih preporučio), onda bi nešto od ovoga što pišem zaista moglo da se shvati kao spojler. U tom slučaju bih vas posavetovao da preskočite ove redove uz uverenje da je knjiga fenomenalna i da obavezno treba da je dodate na listu za čitanje.

Kada govorimo o fantastici, često se pominju isti naslovi i autori, pisci i priče koji zauzimaju posebno mesto u našim srcima i kojih se uvek prvo setimo. Ali postoji jedan autor koji se ne pominje dovoljno često, i to moramo ispraviti. Njegovo ime je Piter V. Bret i on je čovek iza Demonskog ciklusa. Mogao bih da do kraja ovog prikaza objašnjavam zašto volim ovaj serijal i sve elemente koji ga čine uzbudljivim i jedinstvenim, ali prošle su već četiri godine otkad sam pročitao „Utrobu zemlje“ i moj matori mozak ne bi uspeo da se seti ničega osim najvažnijih tačaka zapleta. Međutim, dovoljno dobro se sećam da Bret pogađa pravo u metu kada se radi o četiri glavna elementa pisanja fantastike – likovima, izgradnji sveta, zapletu i prozi, a sve to Bret radi neverovatno dobro.

„Pustinjski princ“ nije izuzetak i, iskreno govoreći, ovo je do sada Bretova najbolja knjiga.

Radnja „Pustinjskog princa“ odvija se petnaest godina nakon događaja u „Utrobi zemlje“. Arlena Stoga, Iscrtanog Čoveka, više nema, dok su demoni skoro potpuno uništeni. U centru pažnje su dva lika od kojih je prvi Darin Stog, sin Arlena, sin Izbavitelja. Legat njegovog oca veliki je teret koji mora da nosi na svojim plećima, pošto se ljudi nadaju da će on biti isti kao njegov otac. Drugi lik je Maslina Papirdžija, uvalska princeza, ćerka Liše Papirdžije, vojvotkinje uvale, različita od svoje majke na mnogo načina, čiji život obeležavaju tajne i konflikt sa samom sobom, dok na sopstvenim plećima takođe nosi teret velikih očekivanja.

Kao što sam već rekao, iskreno verujem da Bret sve radi savršeno kada govorimo o pisanju, ali čini mi se da je ono u čemu je zaista pravi majstor – izgradnja likova. Demonski ciklus nikada ne bi bio to što jeste da nema Bretove sposobnosti da stvara bogate i uzbudljive likove. On stvara likove u koje se zaljubite ili koje želite da mrzite, ali ih i razumete. Stvara likove nesavršenih ljudi sa svim onim manama čoveka koji često greši, baš kao vi i ja, a čak i kada neki od ovih njih postane neverovatno moćan, ta moć nikada nije prevelika, ljudskost ga sputava i neprijatelji uvek uspevaju da ga iznenade.

Bret je u „Pustinjskom princu“ iskoristio upravo ovu veštinu i stvorio dva briljatna glavna lika o kojima sam uživao da čitam. Ovo je knjiga sa dva naratora, što je po mom mišljenju jedan više od savršenog broja, ali pošto ih oboje toliko volim, ovaj put to neću uzimati za zlo. Maslina je očigledno zvezda knjige i naš glavni protagonista, rekao bih da oko 80% knjige prati njenu priču. Za one koji se ne sećaju prvog serijala, Maslina je rođena kao hermafrodit i zaplet priče uglavnom prati Maslinine probleme sa identitetom u svetu u kome živi i različitim aspektima njenog života koji zahtevaju različite strane njene ličnosti, a to ide toliko daleko da joj se uskraćuje pravo da sama bira. Kao i uvek, pre čitanja sam pročitao nekoliko kritika i primetio da se nekima nije dopala Maslinina reakcija kada je otkrila da se o njenom životu donose određene odluke, uspostavljaju mere kontrole i od nje kriju neke tajne. Mislim da je Bret fantastično opisao petnaestogodišnju devojčicu koja, razume se, ne reaguje racionalno, koja govori jezikom emocija i ne razume zašto su takve odluke donete, iako su u neku ruku bile ispravne.

„Sestro, jednog dana neću biti tu da te štitim. Hoćeš li se tada opružiti i umreti?“ Prezir u njenom glasu boli me više od udaraca nogama i pesnicama. Za šta sam se uopšte izvinjavala? Što nisam znala tajne koje je ona uz ogroman trud krila od mene? Što sam želela da živim svoj život?

Čitanje Darinove priče za mene je bilo čisto uživanje. Koliko god da mi je Maslina draga, i cela njena priča, krivo mi je što je Darinu posvećeno toliko malo stranica. Neću se ovde upuštati u previše detalja, ali Darin je prelepo napisan i deluje stvarno. Savršen je zato što nam nije bio potreban novi Arlen ili neka njegova jeftina kopija, već smo želeli nešto novo, što smo sa Darinom i dobili. Povrh toga, uz njega dobijamo i suptilni podsetnik na lik koji smo najviše voleli u prethodnom serijalu. Uz to, veoma je specifičan i neponovljiv lik, iako pripada svetu koji odiše nečim poznatim. Darin je potpuno drugačiji i jedva čekam da vidim za šta je sve sposoban. Izuzetno mnogo obećava i ima dosta toga da ponudi priči, zbog čega ga toliko i volim.

Zovem se Darin Stog i svi kažu da je moj taja spasao svet. Nije tako strašno. Umro je pre nego što sam se rodio, pa mi i ne nedostaje baš stvarno, a članova porodice mi bar ne manjka – ni onih s kojima sam u krvnom srodstvu, a ni onih drugih.

Želim da istaknem koliko me je impresioniralo Bretovo pisanje o seksualnosti i istopolnim vezama. Knjiga u kojoj je glavni lik hermafrodit nije nešto što sam čitao ranije (ako se ne varam), a opis zbunjenosti i teškoća kroz koje prolazi neko ko ne razume sopstvenu seksualnost daje knjizi nešto mnogo važnije od uobičajenih problema sa kojima se suočavaju likovi u klasičnoj fantastici. Bez namere da trivijalizujem ove probleme sa kojima se neki suočavaju, priznajem da sam, kao neko ko ih nema, uz Bretovo pisanje uspeo da ih malo bolje razumem.

„Ono smo što život od nas načini, sestro“, kaže Miha. Opet ta reč, kao da mi neko probada iglom samo srce. „’Brate’!“, obrecnem se; to već zvuči ispravno. Miha je na tren zbunjena, ali duboko udahne i odmah joj napetost malo popusti. Klimne glavom. „Brate. Oprosti, možda će mi trebati malo vremena da se naviknem.“ Toliko sam spreman na svađu da mi treba časak da shvatim: prihvatila je ono što sam rekao.

Iskreno, početak knjige je pomalo spor, a zašto i ne bi bio nakon višegodišnjeg mira. Likovi su ostareli, udebljali se i samozadovoljni su, što roman i prikazuje, ali je fascinantno kako brzo priča eksplodira. Bret iznenada zahuktava radnju i zadaje vam snažan aperkat, tako da odjednom shvatate da više niste u zemlji snova. Radnja dobija na snazi, Bret neprestano pojačava tenziju, prelazimo iz scene u scenu pitajući se šta nas sledeće čeka. Progutao sam „Pustinjskog princa“ za manje od nedelju dana, što je trenutno za mene pravo postignuće za knjigu ovog obima. Držala me je budnim svake noći i zahtevala moju pažnju.

„Pustinjski princ“ je knjiga koju morate da čitate sa što manje prekida, knjiga o kojoj razmišljate kada vam nije u rukama, knjiga koja neumoljivo od vas očekuje da bude pročitana. Bret je majstorki pripovedač i ume da vas pogodi baš tamo gde treba i stavi vas na slatke muke sa fenomenalno istkanim zapletom, zbog čega jedva čekam novi nastavak kako bih ponovo to doživeo.

Izvor: fanfiaddict.com
Prevod: Borivoje Dožudić