Prikaz romana „Probna faza“ Tomasa Pinčona

„Kakva je prava priroda kontrole?“ Prvi put postavljeno u postmodernom paklu romana „Gravity’s Rainbow“, ovo pitanje se odražava u neprestanim varijacijama u literarnoj dvorani ogledala koje čini Pinčonovo delo. Ispod beskrajnih podradnji, vodviljskih dijaloga i izmučene pikareske, njegovi najbolji romani su istorijske priče smeštene u periode vezane za prenose moći u ljudskim društvima, a svaki od njih se bavi, kako je Pinčon rekao u jednom pismu iz 1969, „nametanjem kulture koja ceni analizu i diferenciju, kulturi koja ceni jedinstvo i integraciju“.

Slike predaje i dominacije promiču kroz Pinčonovo remek delo „V.“ (1963), suprostavljajući bitničke pedesete u Njujorku užasima kolonijalne Evrope, koncentracionim logorima u Južnoj Africi i ratnim ruševinama Valete, prestonice Malte. Veći deo „Gravity’s Rainbow“ se odvija u posleratnom pejzažu Okupirane Zone, lutajući između nacističke nečovečnosti i „racionalizovanog rituala moći nadolazeće rase“. Skoro 25 godina kasnije, „Mason&Dixon“ brilijantna satira na temu 18. veka, šalje likove, titularne savetnike, kao zbunjene poslanike „Doba Razuma“, da iscrtaju mape ne bi li ispunili praznine na kartama Novog Sveta, no oni se zabrinuto pitaju da oni možda samo ne „svode Mogućnosti na Jednostavnosti koje služe ciljevima Vlade“.

„Probna faza“, Pinčonov osmi roman, najbolje je delo koje je napisao posle tih sjajnih knjiga. Ono je razvejalo sve sumnje da je, pošto je stvorio čitavu jednu tradiciju komično digresivnih i besramno intelektualnih američkih romana, sada kada je napunio sedamdesetu, možda izgubio oštrinu. Roman „Against the Day“, objavljen bez mnogo pompe 2006. bio je razočarenje za obožavatelje, naduveno, kriptično čudovište koje naginje složenosti njegovih ranijih remek dela ali bez njihove celine i nadahnutosti. Ljupka „Skrivena mana“ iz 2009. je kalifornijska satira u tradiciji malih romana „Vineland“ i „Objava broja 49“ , zezalica u stilu Rejmonda Čendlera, koja se bavi depresivnim krajem šezdesetih u magli narkotika i surf muzike.  Ali sada, 50 godina posle objavljivanja Pinčonovog debi romana, „Probna faza“ stiže kao knjiga o 11. septembru, o internetu i – čak iako je radnja smeštena u 2001, kada se samo spekulisalo o postojanju tako nečeg a ne i bilo jasna realnost – prvo je veliko delo koje se bavi Prizmom, programom masovnog nadzora građana od strane vlade.

Glavna junakinja romana u „Probnoj Fazi“ je Maksin „Maksi“ Tarnou, istražiteljka za prevare i zabrinuta majka dvoje dece, upletena u vruće-hladno vezu sa svojim bivšim mužem. I sama moguć predmet istrage, Maksin iznenada saznaje da sve ukazuje na poslovanje tehnološke kompanije zvane hašslingerz (samo pisanje imena malim slovima kao i njegova dismorfija su samo jedna od mnogih parodija prisutnih u romanu). Izašla iz Silikonske ulice, dela Menhetna gde su se rodile njujorške dot.com kompanije, hašslingerz je naravno deo tipično Pinčonovske teorije zavere, čiji drhtavi pipci zadiru u svaki biznis u gradu i koja nema nikakvo razumevanje za radoznale uljeze.

Uskoro će Maksin gledati video klip sa čovekom koji se krije na neboderima Menhetna, noseći Stinger projektil; ispitivaće finansijske transfere prema arapskim hakerima, istražujući uz to i podzemne bunkere koji možda, a možda i ne, skrivaju bande putnika kroz vreme, decu atentatore ispranog mozga. Takođe se sreće sa CIA agentom ledenog izraza, kozmetičkim „Nosem“, opsednutim Hitlerovom kolonjskom vodom, parom veselih ruskih mafijaša kao i zastrašujućom izvršnom direktorkom hašslingerza, Gabrijel Ajs. (Ovo je zapravo relativno razumna lista likova za neki Pinčonov roman: prethodni učesnici njegovih priča su bili ogromni osećajni krajnik, red muških kaluđerica-motociklista, avion kojim upravlja napaljeni klinac i „učeni engleski pas“.) Jedan od Maksininih doušnika umire i neka vrsta lakonske misterije sa ubistvom održava dalju naraciju za neko vreme; ali to je, kao i uvek, tu da dā magloviti pravac džezerskim vrtlozima snova, pesama i humora kroz koje Pinčon uvek vodi radnje svojih romana.

Uzgred, humor u romanu je brilijantan, sa možda najboljim komičnim momentima u njegovoj karijeri: u svakom slučaju dovoljno dobar da potisne čitaocu traumatično sećanje na šalu Kenoša Kida u „Gravity’s Rainbow“ ili nepodopštine Chums of Chance u „Against the day“. Uvek detaljan u istraživanju, Pinčon je uronio duboko u štrebersku kulturu i konzumerizam, pretvarajući ovu ne baš obećavajuću materiju u blještave epizode gegova i dosetki. Tu su šala o Pokemonu („neki proktolog iz Zapadne Indije, zar ne?“), sveprisutnost frizure Rejčel iz „Prijatelja“, aluzije na filmove i masovnu kulturu televizije: klinac koji pravi igricu na temu „Moje pesme, moji snovi“ ili epizoda gde se Skubi Du nalazi u narko kartelu iz Kolumbije i koja se završava zaključkom: „Mogao sam se izvući da nije bilo tih momaka iz Medeljina!“

Ali ovo je takođe i Pinčonov roman o Kulama bliznakinjima, i humor se smenjuje sa živim opisom Amerike posle 11. septembra, periodom u kome, kako jedan lik primećuje: „tiho se otvorila rupa u ame­ričkoj istoriji, vakuum za polaganje računa, i u njoj su počele da nestaju i ljudska i finansijska efektiva.“ Zavere se množe, ali ono što bi moglo izgledati kao neukusni silazak u podzemlje teoretičara zavere, spašeno je blamaže Pinčonovim doprinosom najmisterioznijim teorijama paranoidnih blogera. Tu je nezaboravna primedba o „sumorno osećanje, nekih jutara, da sama država možda više nije tu, već je tiho, ekran po ekran, zamenjuje nešto drugo, nekakvo iznenađenje, koje spremaju oni koji su zadržali prisustvo duha i ruke na upravljaču.“

Sve ovo je poznata retorika za Pinčonove čitaoce veterane, koji su navikli da njegova fikcija izađe na crtu takvom sociopolitički ustrojenom svetu u kome malom čoveku ne preostaje ništa drugo nego da trpi neprekidne udarce. U „Probnoj fazi“ ovo se odvija na više nivoa. Horde japija stalno kolonizuju kvartove Njujorka; Maksinin sin igra pucačku igricu u kojoj se za nevaspitanje u saobraćaju ili supermarketu, japi kažnjava trenutnim isparavanjem uz pomoć ručnog topa. Američki um je napadnut, „javno gledalište, dovedeno u zaglupljujuće stanje, bez odbrane i prestrašeno“. Internet postaje predmet pohlepne pažnje onih – pardon, Onih – koji vide zlokobnu korist u tome da „svi su međusobno povezani, niko ne može da nestane ako poželi“. A onda, tu je i duhovito nazvan, Diparčer, jedna od najčudnijih oblasti u Pinčonovom romanu.

Diparčer je Pinčonova naplata duga pisacima kao što su Vilijam Gibson i Nil Stivenson, koji su bili inspirisani njegovim iskidanim, informacijama opsednutim romanima. Virtuelni neprostor skriven u Deep Web-u, šifriranih konekcija i privatnog protoka informacija, on funkcioniše kao mešavina kompjuterske igrice i neke vrste interaktivnog okruženja koji sada znamo kao igru Second Life: prostor koji se približava „granicama, neprohodnim prostorima, oblastima bez informacija“ u kome su osobe i pojave pokorne i gde mrtvi možda nisu zaista umrli.

Ovo je još jedan Pinčonov preteći američki pejzaž, enklava izražavanja sopstvene ličnosti, opkoljena „korporativnim veb 'paukovima' koji jedva čekaju da indeksiraju i korumpiraju još jedan deo utočišta, zarad svojih nimalo nesebičnih ciljeva“. Ali kao i sve ostalo ovde, Diparčer je usklađen sa preokupacijama (ako ne i tehničkim kapacitetima) svog vremena. „Sada, kada smo kolonizovali fizički prostor, potreba za novim granicama se zadovoljava u igricama“, primećuje Henri Dženkins, profesor na MIT univerzitetu, pričajući o Grand Theft Auto 3, jednim od prvih 3D svetova koji su pokušali da simuliraju ceo jedan grad. Ono što ta igra čini, nastavlja on, je „širenje univerzuma“ – upravo uloga koju preuzima Diparčer u Pinčonovom delu.

Naravno, zaplet se rastače mnogo pre kraja, ali opet, zaplet nikada nije bio poenta Pinčonovih romana. Stvaranje sveta neizbežno postaje stvaranje romana – „Sve može biti zaplet, čoveče,“ smejući se objašnjava Bodin u „Gravity’s Rainbow“ jadnom paranoiku Slotropu, koji se brine da užasni „Oni“ pokušavaju „da zavedu njegov mozak a takođe i njegovo oko“ – i njegovi složeni romani uvek kriju otkrovenje od čitaoca, flertujući sa mogućnošću da mogu značiti ili apsolutno sve ili potpuno ništa.

Šta može knjiga sadržati? Kuda ovaj svet ide? Slušajući režanje američkih ulica pri kraju romana „Objava broja 49“, junakinja knjige Edipa Mas, dolazi do saznanja da: su stvari ili povezane ili to nisu, a ona u svakom slučaju to nikada neće saznati. „Ispod hijeroglifskih ulica ili postoji neko transcedentno značenje ili samo zemlja.“ Izgubljena u jami Deep Archer-a, tražeći u virtuelnom svetu neko značenje, slična hladna uteha je ponuđena Maksin, da je sve „deo iskustva, deo konstruktivnog gubljenja sebe“. To je izjava koju bi trebalo primeniti u svakoj pohvali Pinčonovog dela.

Autor: Tim Martin
Izvor: telegraph.co.uk