Prikaz romana „Polje meduza“: Sodoma i Gomora među kulama beogradskim

U dosadašnjem opusu, koji čine romani „Crne cipele“ (2005), „Kičma noći“ (2010), „Iver“ (2015), zbirka „Priče misterije i magije“ (2017) i krimić za decu „Kako sam postao detektiv“ (2019), Oto Oltvanji (1971) se kretao između fantastike i krimića, najradije mešajući njihove elemente u pričama složenih zapleta i specifične, uverljivo oslikane atmosfere. „Polje meduza“ je, prema Oltvanjijevim rečima, „čist detektivski roman, bez drugih žanrovskih premisa i primesa“.

I, zaista, znatiželjni čitalac vrlo brzo se uverava da pred sobom ima rasnu, čistokrvnu realističku detektivsku priču sa pripadajućom ikonografijom i dramaturgijom. Što znači čak i sveto žanrovsko dinamičko trojstvo „um-snaga-lepota“: vodećeg junaka (mozak), bivšeg istraživačkog novinara koji je, pod imenom Skeptik (što je, naravno, više od imena jer, kako rekoše stari Latini, nomen est omen), u tiražnom listu raskrinkavao brojne afere i mutne rabote ovdašnjih (nam) tajkuna i njihovih političara-poslušnika; Vanju, policijsku inspektorku (snagu) koja vodi elitnu jedinicu, pomalo labavije discipline ali nesporno čestitu i efikasnu; Lanu, bivšu Skeptikovu suprugu (lepotu) koja će, naravno, kako to i treba upasti (više puta) u nevolje iz kojih je spasava – zna se ko. Tu je, konačno, i misterija, ne jedna već, čak, dve (nerešeni slučajevi nestanka majke i ćerke od pre 30 i 10 godina) i nepoznati ubica koji je, kako to biva, egzekutor u interesu višečlane bande.

Na ovaj skelet naslonjeni su nužno potrebni živopisni epizodisti koji popunjavaju praznine u Skeptikovoj konstrukciji događaja (roker koji je bio fatalni momak za ćerku, novinar u izlogu kafića, vlasnica egzotičnog butika, vlasnik prodavnice ploča, bivši policajac iz Rovinja…).

Žanrovski obrazac, ma koliko bio vidljiv i predvidljiv, nije, sam po sebi, apriori, ni pozitivan ni negativan jer osnovna priča zahteva, kako bi bila valjana, mnoštvo literarnog „živog mesa“ koje Oltvanji „isporučuje“ u ogromnim količinama što rezultira velikim iskorakom od golih i rutinskih žanrovskih šema. Krimić koji sam sebe svodi na praćenje znanih obrazaca ostaje na nivou instantne robe za jednokratnu upotrebu kojom se, manje ili više, zadovoljava temeljna potreba konzumenta za strukturiranjem slobodnog vremena, čitaj dokonim trošenjem slobodnog vremena uz pomoć „žvaka“ za čula, koje golicaju um, ali ga istinski ne angažuju. Knjige koje odbijaju da ostanu na tom primarno-prizemnom „žvaka“ nivou samo koriste obrasce i ikonografiju žanra, ali grade seriozne sadržaje koji traže konzumentsko učešće i ostavljaju trajnije posledice u vidu emotivnog ispunjenja (katarze) i zavodljive intelektualne igrarije.

Oltvanjijev Skeptik je, zahvaljujući pomenutom „živom mesu“, uverljivo-realna ličnost sa vrlinama i manama, entuzijazmom, ali i (pre)čestom pasivnošću, bolnim mestima, hobijima, željama, strahovima i nadanjima… On svakako nije junak u sjajnom oklopu ali jeste – junak (na momente i antijunak). I drugi junaci nisu puke funkcije (u službi radnje-akcije) već imaju svoje likove i identitete, prepoznatljive glasove. Čak i pripadnici strahovima i tajnovitošću obavijenih službi, od stare Državne bezbednosti do njenih naslednica, koliko god bili uštogljeni, formalni i arogantni jesu i tela s kakvim-takvim (nesimpatičnim) licem.

S druge strane, svi protagonisti udenuti su u bulevare i solitere, sjajne poslovne zgrade, velelepne vile i vikendice današnjeg Beograda koji diše (i sopče i stenje) dahom metropole koja ne spava odnosno koja odbija da spava u grčevito-ultimativnoj želji-potrebi da se što pre zagrabi što više novca, slave, glamura i telesnih zadovoljstava ne bi li se tako došlo na korak do novih belosvetskih verzija Sodoma i Gomora čiji sjaj fascinira i privlači (kao noćne leptire pogubna svetlost lampe). Direktni kontrapunkt tom pomahnitalom dekadentnom sjaju nazovi metropole je Skeptikov izlet u jesenji Rovinj, ubedljiv u opisima

širokih pejzaža, puste morske obale, tihih naselja, praznih letnjikovaca i primirene, setne atmosfere. Prepoznavanje i identifikacija čitalaca sa znanim lokacijama, događajima i ponašanjem ljudi (od pukih prolaznika, poštenih policajaca koji izvlače „deblji kraj“, preko pomalo olinjalih rokera i sopstvenim odrazima fasciniranih biznismena te razmaženih, razvratnih i nemoralnih naslednika kojima je sve dozvoljeno sve do tiraniji sklonih moćnika svih fela) dodatno vezuje čitaoce za priču. Podsećanje na vreme socijalističkog blagostanja (barem za odabrane drugove) ili ratni raspad SFRJ (u povremenim reminiscencijama) dodatno „cementiraju“ tu fascinaciju (samo)prepoznavanja.

Konačno, kao krem koji zaliva tortu i daje joj blistavu glazuru, pred čitaocima je sjajan pripovedački stil i ton Skeptikovog unutrašnjeg monologa. Dijalozi koje on vodi najčešće su vrcavo britki, oplemenjeni humorom ili blagom melanholijom. Njegova neizgovorena zapažanja okoline i ljudi, odnosno svođenje utisaka i informacija koje je prikupio (u romanu Skeptik i čitaoci istovremeno saznaju činjenica i uklapaju ih u pretpostavke o događajima iza prvobitne „misterije“; autor odbacuje opciju da junak zna više nego publika odnosno da heroj trijumfalno i teatralno izvlači „keca iz rukava“), lišeni su pompeznog afektiranja ili melodramsko-emotivnih uzleta i redovno su okončana relaksiranim, neuštogljenim, sjajnim (pomalo mangupskim) zaključcima-dosetkama. Kroz glas čoveka koji je svestan svojih pobeda i poraza, svoje nagonske nekonvencijalnosti i namernog nerobovanja histeričnim fetišima „potrošačkog raja“, otkriva se slika sveta u kome se šepure bahati bogataši, čije poslovne imperije su duboko ogrezle u kriminal (jer su na takvim temeljima i podignute još u vremenima bogatog socijalizma i učvršćene u doba građanskog rata koji je za neke bio zlatno doba „prvobitne akumulacije kapitala“, čitaj nemilosrdne otimačine), nadobudne, kapriciozno-snobovske kreature oba pola, surove i sirove glavešina službi koje bi trebale da štite red i poredak dok, istovremeno, na širokoj pozornici velegrada, posvuda posrću obični ljudi, pogrbljeni pod teretom teške, nemilosrdne svakodnevice. Ova slika nije nimalo deklamatorski ružičasta niti na tragu propagandnih parola o „ekonomskom tigru“ već je bolno siva od stradanja plebsa, sa tek ponekim odsevom istinske ljudske sreće i radosti.

Zaključimo da je Oto Oltvanji u „Polju meduza“ ispisao valjani, uzbudljivi krimić, ali i bolnu, uznemirujuću sliku moralno i etički posrnulog pozerskog društva i mučnih dana u njemu koje mi, obični, nepovlašćeni, (jedva) preživljavamo.

Autor: Ilija Bakić
Izvor: Eckermann