Prikaz romana „Osvetnice“: Kakofonija feminističke utopije

Prisutnost silovanja kao motiva ili teme u književnosti gotovo da je obrnuto proporcionalna tabuizaciji koja seksualne zločine prati u svakodnevnom ili dnevnopolitičkom govoru. Drugim rečima, stiče se utisak da se silovanje i seksualni zločini tematizuju u književnosti češće, i to na različite, slojevitije načine, u odnosu na nefikcijske diskurse. Bez obzira na to da li se javlja u komično-satiričnom registru, kao što je slučaj sa Volterovim „Kandidom“, da li je oblikovana u vidu sentimentalne proze kao što je slučaj s osamnaestovekovnim romanom „Klarisa“ Samjuela Ričardsona ili je pak reč o savremenom autobiografskom pripovedanju, na primer, u slučaju „Istorije nasilja“ Eduarda Luja, umetnička obrada teme seksualnog nasilja po pravilu povlači i, makar posrednu, kritiku odnosa moći i ugnjetačkih hijerarhija u društvu. To je nesumnjivo koordinatni sistem, najširi književni kontekst u koji treba postaviti „Osvetnice“, novi roman Svetlane Slapšak. No ne želeći da zastane na ravni kritike odnosa moći, Slapšak odlazi i korak dalje, pokušavajući da zajednicu žena, jezgro feminističke utopije, prikaže i kao put isceljenja i prevazilaženja posledica koje silovanje ostavlja na žrtvu. U tom pogledu „Osvetnice“ razvijaju slične motive i ideje kao „Prilog istoriji radosti“, roman češke književnice Ratke Denemarkove, koji takođe govori o ženskoj uroti protiv silovatelja i pravosudnog sistema. Ove romane povezuje konceptualizovanje celokupne istorije civilizacije kao istorije muškog nasilja prema ženama i potčinjavanja. To je, ukratko, teorijsko-sociološki ekvivalent primarnom motivu koju pokreće radnju – reč je o žrtvinoj osveti silovatelju i nastojanjima da se spreči njeno procesuiranje i kažnjavanje.
 
Poigravajući se kodovima žanrovske književnosti, odnosno konvencijama krimi romana i erotskog trilera, „Osvetnice“ pripovedaju o iskustvima i događajima čiji je hronotop naizgled nespojiv s ovim žanrovima. Glavni junaci – inspektor Seladon Senkovski i službenica Ujedinjenih nacija Zagorka – uz pomoć Centra za posebna ubistva francuske policije, predvođeni komandantkinjom Polin Sančez, tragaju za Žanetom Fazlagić iz Bosanske Krupe. Smisao te potrage u Zagorkinom slučaju, čije ime, kako ističe i sama junakinja, evocira Mariju Jurić Zagorku, književnicu koja predstavlja neku vrstu arhetipske figure političkog angažmana marginalizovane književnice i intelektualke, čiji je rad adekvatno vrednovan tek sa zamahom ženskih i rodnih studija od kraja dvadesetog veka naovamo, ne iscrpljuje se u potrebi da se Žaneta Fazlagić „privede pravdi“. Njena odgovornost pred zakonom leži u tome što je ubila Borivoja Čekerušića, pripadnika paravojne formacije koji ju je u ratu mučio i silovao. Paralelno s ovim zapletom odvijaju se i dve ljubavne priče – između Seladona i Zagorke, te između Žanete i Ozrena, kamiondžije kojeg junakinja sreće u kockarnici. Prateći žrtvu-počiniteljku, Zaga i Sel iz Pariza putuju u Beč, Prag, sve do američkog gradića Seneka Fols u državi Njujork. Seneka Fols toponim je koji, posebno u kontekstu problematizacije postizanja pravde u vezi sa ratnim silovanjima i obespravljivanjem žena, poseduje specifičnu istorijsku i simboličku težinu. Naime, 1848. godine grupa aktivistkinja za ukidanje ropstva, budući da ženama tada nije bilo dozvoljeno da ravnopravno sudeluju ni u abolicionističkim organizacijama, potpisala je „Deklaraciju osećanja“ u Seneka Folsu, čija je autorka američka sifražetkinja Elizabet Kejdi Stenton. Ova deklaracija predstavlja stilsku, retoričku i političku parafrazu mnogo poznatije „Deklaracije nezavisnosti“ Tomasa Džefersona. U „Deklaraciji osećanja“ žensko oslobođenje od muškog tutorstva i dominacije zahteva se na istim moralno-religijskim osnovama i, možda još važnije, istim rečnikom kao i oslobađanje američkih država od vladavine Velike Britanije. Značenje koje „Deklaracija osećanja“ ima kao etički gest i prvi kolektivni manifest u istoriji feminizma u potpunosti je analogno smislu koji joj Svetlana Slapšak pripisuje kako u okviru radnje samog romana, tako i u okviru feminističke poetike koju „Osvetnice“, nakon romana „Ravnoteža“ i „Škola za delikatne ljubavnike“, zaokružuju.
 
Sličnu simboličku težinu Svetlana Slapšak pridaje raznim tačkama u razgranatoj mreži referenci, poput one da je telo Borivoja Čekerušića nađeno na mestu gde je pogubljena Olimp de Guž, autorka „Deklaracije o pravima žene i građanke“. Taj referentni sistem služi kao putokaz kako bi pripovedanje o sudbinama poput Žanetine moglo doprineti oživljavanju emancipatorskog potencijala istorije koja se uglavnom ne uči u školi. „Deklaracija osećanja“ koristi „Deklaraciju nezavisnosti“ kao vlastiti palimpsest. Oslanjajući se na ideju univerzalne jednakosti među ljudima, kao i na jezičku konstrukciju Džefersonovog manifesta, Elizabet Kejdi Stenton označila je borbu za prava žena kao neizostavni deo demokratske revolucije. Rečju, dopisujući i preoznačavajući ključna mesta „Deklaracije nezavisnosti“, Elizabet Kejdi Stenton upisala je feminizam u tokove revolucionarne istorije. Najvažniji zaplet u romanu „Osvetnice“ – pitanje Žanetine krivice u moralnom i zakonskom pogledu – razrešava se na ženskoj skupštini koja se održava u Seneka Folsu. Žensku skupštinu čini mreža aktivistkinja koje grade paradržavne sisteme pomoći žrtvama seksualnog nasilja. Odluka koja oslobađa Žanetu krivice i omogućava joj da pobegne na Island, što se može tumačiti kao postupak koji ima karakter deux ex machina, neočekivane sile koja jedina može da razreši bespotrebno komplikovan zaplet, poseduje i dublje značenje. Naime, način na koji ovaj ženski sud funkcioniše, premda njegove učesnice govore šifrovanim jezikom kao da govore o kuvanju, podseća na Ženski sud održan u Sarajevu, koji je 2015. godine organizovala aktivistička grupa „Žene u crnom“. Ideja-vodilja ovog događaja bila je ne samo da okupi aktivistkinje, intelektualke i razne grupe žena radi javne osude ratnih zločina nego i da istakne zajedničke temelje na kojima počivaju i ratnozločinačka politika iz devedesetih i savremeni oblici nasilja i eksploatacije. U tom svetlu se simboličko povezivanje „Deklaracije osećanja“ i ženskog suda može tumačiti kao autorkin stav da je korenita promena, odnosno ponovno upisivanje jugoslovenskog prostora u emancipatorske tokove, moguća jedino pomoću sistematičnog, kolektivnog oslobađanja društva od krivice za zločine i nasilje nad ženama. Naravno, sama ideja ženske skupštine kao instrumenta izvrtanja polne hijerarhije priziva Aristofanove komedije „Žene u narodnoj skupštini“ i „Lizistrata“. U kratkom uvodnom poglavlju, gde će „Osvetnice“ okarakterisati kao „krimoljubnu feminističku utopiju“, Svetlana Slapšak poziva se na aristofanovsko nasleđe:
 
„Mnoge novije feminističke utopije nastale su po renesansnom modelu – žene su na vlasti zbog svojih zasluga i mudrosti, malo ih neguje Aristofanov model; žene preuzimaju vlast zato što im je dosta ugnjetavanja, rata i nekompetentne vladavine muškaraca. Dovoljno je reći da sledim Aristofanov model.“
 
Ovaj autopoetički iskaz najavljuje i sažima ključna mesta za razumevanje novog romana Svetlane Slapšak. Roman se, naime, kao i njeni prethodni romani „Ravnoteža“ i „Škola za delikatne ljubavnike“, odlikuje stapanjem raznih „niskih“ i „visokih“ žanrova, pri čemu antički mit i antička književnost zauzimaju privilegovani položaj. Slapšak antičko nasleđe dosledno poetizuje i fikcionalizuje u skladu s najvažnijim uvidom svoje antropološke esejistike – da su prilikom povezivanja književnosti i političke imaginacije mitovi važni jer nude riznicu prevratničkih simbola, ideja i gestova, čiji je smisao zamišljanje i osvajanje slobode. Uvažavanje namera koje proističu iz autorkine po-etike omogućava da se lako pređe preko nedorečenosti i neverovatnosti karakterističnih za žanrovsku prozu poput erotskog trilera ili krimi romana. Imajući u vidu da je motivacija u romanu primarno realistička, lakoća s kojom se Zaga i Sel kreću između država i kontinenata, te način na koji se postepeno razotkriva međunarodna ženska mreža koja podržava žrtve silovanja u određenoj meri deluju neuverljivo, ali se, budući da se lako uviđa i prati njihova funkcija unutar zapleta, mogu opravdati. Suštinski problem, međutim, jeste kako se još jedna krucijalna odlika poetike Svetlane Slapšak – višeslojno povezivanje istorije feminizma i istorije Jugoslavije i Balkana – što je tematska karakteristika i prethodnih romana koje je autorka objavila od 2016. godine do danas – konkretizuje u tekstu. Za razliku od romana „Ravnoteža“ i „Škola za delikatne ljubavnike“, u romanu „Osvetnice“ prisutan je i sloj fantastičnog, motivisan Zagorkinim snom, a koji utelovljuje „ginoskupština“ veštica, vila, sirena i junakinja iz mitologije. Ipak, ta razlika je gotovo neznatna, budući da je fantastika nedvosmisleno u službi osmišljavanja utopije kao alternativnog društvenog poretka, što predstavlja specifičan motivski kompleks koji Svetlana Slapšak varira u svim svojim romanima.

Upravo je način na koji se utopija ženskog oslobođenja književno uobličava najslabije mesto s apsekta razvoja radnje, te u celokupnoj konstrukciji romana. Najpre, radnju neretko prekidaju dugačke istorijske i teorijske digresije na temu emancipacije i istorije žena i drugih potlačenih grupa, za koje je pak evidentno da predstavljaju autorkin stav, a suštinski ne doprinose razvoju samih likova. Tako, na primer, u pretposlednjem od dvanaest poglavlja, koje nosi naslov Borovi i suđenje, započinje susret i intimno prepoznavanje, utemeljeno pre svega na pripadnosti jugoslovenskoj kulturi, između Zage i Žanete. Želeći da podseti na to da je jedan od kanonskih tekstova srpske kulture, pesma Laze Kostića „Santa Maria della Salute“, u kojoj lirski subjekt traži oprost od borova posečenih radi izgradnje čuvene crkve, tekst koji progovara o važnosti pokajanja i traženja oprosta, Svetlana Slapšak izokreće ukorenjene književne kodove. Ona, naime, borove koristi kao metaforu za sve „kolateralne žrtve“, tj. „za sve mrtve, sve povređene, sve srušene kuće i izlomljene stvari, za sve poubijane i napaćene životinje“, u ime čijeg stradanja treba zatražiti oproštaj. No autorka to čini tako što predugačak ekskurs jednostavno pripisuje Zagorki, premda je očigledno da su sve teoretizacije oblikovane istim glasom i istim jezikom. To je jedan od razloga što svi glavni likovi ostaju dvodimenzionalni, omeđeni funkcijom koju im ideje prisutne u tekstu nameću. Stoga se ni debata o etičkoj i društvenoj naravi krivice i kažnjavanja, koju Zaga i Sel vode radeći na slučaju Žanete Fazlagić, ne razvija. Štaviše, uprkos tome što jasno artikuliše ideju o mogućnosti kolektivnog oslobađanja od krivice pomoću suočavanja s nepravdom koju žene trpe i u ratu i u miru, emancipacija se naposletku ostvaruje tek na razini pojedinačnog pokajanja. Drugim rečima, dominacija teorijskog diskursa i stapanje raznorodnih matrica – ljubavnog romana, krimića, utopije, eseja – ne ostavlja čitaoca ubeđenog u snažne poruke koje tekst proklamuje, ne dočarava to na književno verodostojan način. To znači da feministička umetnička praksa zaostaje u odnosu na teoriju.

Međutim, posebna vrednost „Osvetnica“ jeste u tome što nas ustrojstvo teksta neprekidno podseća na to da su mehanizmi političke imaginacije – pripovedanje, simbolizacija, identifikacija – istovetni kao i mehanizmi književne komunikacije. Ova metapoetička dimenzija čini romaneskni opus Svetlane Slapšak osobenom pojavom u našoj savremenoj književnosti i obogaćuje njen tematski raspon.

Autor: Jelena Lalatović
Izvor: Polja