Prikaz romana „Osmi povjerenik“: Robinzoni i fićfirići

Ima nekoliko stvari koje bi ovdašnjeg čitaoca mogle obeshrabriti glede čitanja romana kojim se ovde bavimo: najpre, nikada niste čuli za pisca (kojem je ovo prva knjiga proze), osim ako ste redovni i pažljivi potrošač hrvatskog tiska, u kojem RB već dvadesetak godina uredno objavljuje, a najpoznatiji je po iskričavim TV kolumnama; drugo, Baretićev roman prvenac u razmaku od svega nekoliko nedelja dobio je u piščevoj domovini čak tri etablirane književne nagrade! Što se potonjeg tiče, ne bojte se: „Osmi povjerenik“ je ipak odličan roman… I svakako jedan od vrhunaca (dobro)susedske produkcije u poslednje vreme, a tamošnja je prozna scena skoro deceniju unazad veoma živahna, za razliku od Velike Anemije koja je iz nekih razloga zavladala istočno od Tovarnika. Što će reći da je konkurencija i za nagrade, i za tiraže i za pažnju medija i kritike relativno pozamašna – ne toliko kvantitetom (u Srbiji se i dalje objavljuje mnogo više romana), ali svakako vrsnoćom objavljenog. Zato onoga ko u tim okolnostima ispliva na vrh treba u najmanju ruku uzeti u razmatranje.

A kad ga jednom uzmete, bogami, teško da ćete ga ispustiti pre poslednje stranice. „Osmi povjerenik“ priča je o mladom, nadobudnom i perspektivom političkom „kadru“ Siniši, kojem usred kampanje nameste nekakvu kompromitantnu brljotinu, pa se ovaj – za dobro Partije – mora hitno povući što dalje od javnosti. I brižni Premijer ga – onako zglajzalog, kako bi se to nekoć reklo – šalje za vladinog „povjerenika“ u najveću nedođiju vaskolike Hrvatske: na (izmišljeno) ostrvo Trećić, tamo negde daleko iza Drugića, koji je pak daleko iza Prvića…(by the way, jedino Prvić stvarno postoji: eno ga kod Šibenika), na robinzonsku pustolinu gde nema ni pošte, ni signala mobilne telefonije, ni bilo čega drugog osim nekoliko stotina komada polujurodive starčadi koja živi od australskih penzija i od espapa koji im – po ugovoru, jašta – periodično dopremaju italijanski mafio-mufljuzi, i koja uporno odbija da se, jelte, inkorporira u pravni sistem samostalne & suverene Republike Hrvatske tako što će se organizovati u makar dve stranke i organizovati prve slobodne izbore… Prethodnih sedam „povjerenika“ misteriozno je propalo na ovom zadatku, i sada bi Siniša trebalo da izvadi njihove fleke, a u međuvremenu će se tamo kod kuće valjda zaboraviti na njegov skandal…

E, sad, šta će i kako će jedan fensi zagrebački „fićfirić sa perspektivom“ za ime sveta raditi na kraju sveta, i još malko dalje? Pisac svom „nosećem“ junaku milosrdno šalje pripomoć u obličju lokalnog otočkog mladića Tonina, koji će mu biti nekom vrstom, hm, Vergilija? – ma ne, nego univerzalnog pomoćnika a bome i prevodioca, pošto se na Trećiću govori najbizarnija mešavina otočke italijanizirane čakavice i iskvarenog engleskog koji su Trećićani pokupili u pečalbi (a pije se, jašta, samo Fosters pivo!). A kako je Tonino „naučio hrvatski“? Lepo – čitajući stare novine koje bi donosio sa Drugića! Otuda je njegov „književni“ hrvatski sav nekako uštogljen i služben… Svi Sinišini pokušaji da ekscentrične Trećićane „privede sistemu i zakonu“, dakako, neslavno propadaju, ali zato naš junak biva polako, ali nepovratno uvučen u jedan život o kojem ama baš ništa nije znao, u bizarne i ponekad montipajtonovski nadrealne spletke Malog Mista ispod čije flegmatične obrazine kuljaju svakakve strasti i čudne porodične istorije, u Priču koja ako ne baš poništava a onda svakako radikalno preispituje sve što je do tada video i proživeo, uljuljkan u svojoj velegradskoj Zlatnoj Ljusci.

Baretićevo spisateljsko majstorstvo najviše dolazi do izražaja upravo u jezičkom elementu: on „miksuje“ common hrvatski, zagrebačku kajkavštinu, bosanski izgovor raspričanog „egzilanta“ i mistifikatora Selima (bukvalno izgovor, jer ga Baretić „skida“ radikalno fonetski, kao sa trake!) i nadasve svoj originalan izum u vidu „tretjitjanskog“ dijalekta u urnebesni i zavodljivi miš-maš. Osim toga, Baretić razvija radnju bez bitnije greške i uz zavidno umeće „rada sa likovima“ (kao što režiser „radi sa glumcima“, ne?); rezultat je beskrajno duhovit i zabavan, ali u svojim potonjim sumračnijim tonovima i odmereno lirski roman, oda jednom specifičnom mikrosvetu čije vrednosti treba umeti iščeprkati, omaž muškom prijateljstvu (bez danas pomodnih nadrifrojdovskih podmetanja!), pa čak i priča o sazrevanju: kako će nešto što se na prvi i sledećih hiljadu pogleda doima kao anus mundi postepeno preobraziti jednog ambicioznog tehnopolitokratu u čoveka koji nešto uistinu razume o životu i ljudima. „Osmi povjerenik“ ima sve odlike rasnog bestselera a da istovremeno zadovoljava i prohteve onih koji od književnosti traže znatno više od nekoliko sati lagodnog (samo)zaborava. Pošto ni u XXI veku izgleda nećemo dočekati da zaživi slobodan promet knjiga između Srbije i Hrvatske (kao što se odavno slobodno razmenjuje sve ostalo, uključujući komponente za tenkove!), možda bi neko od senzibilnijih ovdašnjih izdavača mogao da se pobrine za srpsko izdanje ili barem distribuciju „Osmog povjerenika“; da sopstvenim pravilima nije samoograničio svoje „ingerencije“, ni NIN-ov žiri ne bi mogao lako da zaobiđe ovu knjigu! Mada je možda bolje ovako: zamislite da Baretić i ovde počinje da dobija nagrade – pa, ko bi mi još poverovao da ga ne hvalim uprazno?!

Autor: Teofil Pančić
Izvor: Vreme, 18. avgust 2004.