Prikaz romana „М. Sin veka“

Skuratijev najnoviji roman „M. Sin veka“ (M, il figlio del secolo) je 2019. dobio najprestižniju italijansku književnu nagradu Strega. Ovo delo je prvo u planiranoj trilogiji, kako ih naziva, „dokumentarnih“ romana. U njima se Skurati bavi nizom povezanih pitanja koja more Italiju (samim tim i Evropu) poslednjih sto godina. Kako je moguće da je, na početku dvadesetog veka, fašizam tako brzo uhvatio koren u glavama i dušama običnih Italijana? Sme li se verovati da je, po završetku Drugog svetskog rata, fašizam mogao biti tako brzo izbrisan iz njihovog sećanja i zamenjen antifašizmom? I kako to da fašizam ponovo izbija na površinu u imaginariju mnogih savremenih Italijana?

Da bi odgovorio na ova pitanja, Skurati uranja duboko u život Benita Musolinija, čoveka koji je dao odlučujući doprinos tragičnoj priči o Italiji i Evropi tokom prve polovine dvadesetog veka. Kako Skurati primećuje, sećanja Italijana i njihovi stavovi o Musoliniju – prošarani prezirom i divljenjem, sramotom i ponosom, stidom i žaljenjem – i dalje su živi i unose nespokoj. Pošto Italijani tek treba da u potpunosti sagledaju Dučeov legat, Skurati pokušava da sprovede nedovršeni obred, uslovno govoreći, kako bi leš bio propisno sahranjen. Ovo autor ne smatra samo ličnom dužnošću koju mora da ispuni kao pisac, intelektualac i učitelj već i zahtevom same književnosti.

Prvi tom „M-a“ upoznaje čitaoca sa ogromnom količinom dokumentarne građe na kojoj Skurati zasniva svoje opise, ne samo diktatora već i fašizma, „u visini očiju“, bez karikaturalnih prikaza i mitske glazure.

Skurati istražuje kako i zašto grupa povratnika iz Prvog svetskog rata zajedno sa malom manjinom fanatičnih, gnevnih ljudi, nije mogla biti zaustavljena pre nego što su zarili kandže u Italiju i doveli je, tokom dvadeset burnih godina, do potpune katastrofe. On prati, korak po korak, kako je Musolini kod Italijana osetio frustraciju i strah, a onda sebe predstavio kao jedinog dovoljno snažnog vođu koji može i hoće „Italiju ponovo učiniti velikom“. Uz red, disciplinu i požrtvovanost, tvrdio je Duče, fašistička Italija će ponovo oživeti slavu antičkog Rimskog carstva.

Musolini je osnovao Fasci di Combattimento – buduću Fašističku stranku – 23. marta 1919. Šest godina kasnije, 3. januara 1925, preuzeo je punu političku odgovornost za ubistvo Đakoma Mateotija, lidera Unitarne socijalističke stranke (socijal-demokratske orijentacije), koji je javno kritikovao izbore na kojima su pobedili fašisti krađom glasova i nasiljem. Ovih nekoliko godina je sažeto u Skuratijevom prvom tomu, koji je podeljen na nekoliko desetina kratkih poglavlja, svako naslovljeno imenom lika i datumom. Svako poglavlje se završava citatima iz novina, pisama i javnih dosijea (često iz arhiva fašista), kojima se rekapituliraju opisani događaji. Sveznajući narator koji povremeno prelazi u prvo lice – samog Musolinija – opisuje i komentariše radnju. Užurbani ritam naracije generiše opipljiv osećaj hitnosti, tako da čitalac oseća istu riskantnost i neizvesnost koju su Italijani osećali ranih 1920-ih – zalutali u mračnoj šumi, daleko od pravog puta. Kao izbavitelj se pojavljuje Musolini, arhetip modernog populiste. Govori jezikom običnih ljudi, ponavlja dopadljive krilatice, postavlja jednostavna retorička pitanja; insistira na direktnom dijalogu sa masama, izmamljujući jednoglasno slaganje ili neslaganje, da ili ne. Daje podstrek pojedincima koji žele da zaborave svoje frustracije i koji u Musolinijevom govoru tela – oštrom i repetitivnom – vide odlučnu gestikulaciju čoveka koji konačno zna kako i kuda da ih povede.

Skurati ubedljivo opisuje natprirodni kapacitet ovog vođe – „jednog od poslednjih velikih italijanskih izuma uspešno izvezenih preko granice,“ autor primećuje sarkastično – koji je sposoban da, kroz nekoliko godina, pobuđujući ili obuzdavajući nasilnost svojih fašističkih odreda po svojoj volji, transformiše politički nekoherentan pokret u disciplinovanu, naoružanu armiju. Shvatajući da će uspeti da zavede diktaturu u Italiji samo ako bude diktator u svojoj partiji, Musolini obavija Fašističku stranku velom privlačnosti, dok tajne organizacije u okviru nje deluju van zakona. Cinično koristi svoje odrede, kao i Stranku, povećavajući svoju moć negovanjem konsenzusa javnosti i iskorišćavanjem oklevanja, naivnosti, a ponekad i prećutnog pristajanja opozicije, koja je neverovatno podeljena – od konzervativaca, do socijaldemokrata, socijalmaksimalista i komunista. (Ovi drugi su se odvojili od Socijalističke stranke 1921, sanjajući o skorom dolasku sovjetske revolucije.)

Po objavljivanju 2018. godine, „M“ je izbio na vrh lista bestselera u Italiji i očuvao tu poziciju nekoliko nedelja. Od tada je zavredeo brojne recenzije i pobrao značajne pohvale, ali i oštre kritike – što se često događa u Italiji kada se radi o fikciji koja se proda u većem broju primeraka nego što je uobičajeno (malo), kao što je slučaj sa romanima Elene Ferante.

Neki kritički nastrojeni istoričari su primetili flagrantne greške ili su optužili Skuratija da zloupotrebljava materijal probran iz specijalizovanih akademskih studija. Preciznije redigovanje knjige bi odstranilo greške koje su uglavnom mali propusti – kapi u okeanu romana od oko 800 stranica. Međutim, najveći udarac na Skuratijev roman dolazi od strane antifašističkih kritičara. Kada je Skurati izjavio da nudi prvi autentični i nepristrasni prikaz Musolinija, njegova izjava je privukla pažnju raznih fašista i ultradesničara. Ovo je, po rečima Skuratijevih levičarskih kritizera, produžilo i ojačalo sećanje na Musolinija i odalo mu priznanje, kao i predimenzionirano „M“ na koricama knjige. Kako se tvrdi u ovim optužbama, Skurati je nenamerno pomogao u normalizaciji Musolinijevog lika u kulturnoj i političkoj klimi u kojoj forma poruke stavlja u senku samu poruku.

Žustro reagujući na ove kritike, Skurati je insistirao da je „M“ najveći doprinos antifašizmu koji je mogao da napravi. Pošto je na prvom tomu radio više od pet godina, nije mogao ni zamisliti da će on biti objavljen u klimi u kojoj grupe samoproglašenih fašista i nacista otvoreno pokazuju svoje ozloglašene simbole – i da će ih tolerisati, a ponekad i podržavati, predstavnici vlasti, na lokalnom i nacionalnom nivou. Ipak, Skurati je znao (i na samom početku istakao) da su mlađi Italijani i Evropljani u velikoj meri nesvesni onoga što se dogodilo u prvoj polovini dvadesetog veka.

Štaviše, kada je lansirao svoj projekat, prepoznao je da je trenutna bahatost (vidljiva u celom svetu, ali najprimetnija u Evropi i SAD) jakih lidera posledica socioekonomskih i političkih uslova sličnim u nekim ključnim aspektima onima od pre jednog stoleća. I nesumnjivo bismo se mogli složiti sa Skuratijem da, ako njegovu knjigu kupe fašisti ili njihovi simpatizeri, ili ljudi koji jednostavno ne znaju ništa o Musoliniju i periodu Ventennio (dvadeset godina fašizma između dva svetska rata), on je ostvario svoj cilj: dao je ljudima priliku da dubinski razumeju štetu koju je načinio Musolini.

Izgubljene u raspravama o „M-u“ kao izdavačkom fenomenu ostale su opservacije o njegovim književnim kvalitetima – konkretno, njegovoj vrednosti kao romana.

Da bi demistifikovao Dučea bez satanizacije ili podsmevanja, Skurati pokušava da otkrije šta Musolinija čini ljudskim bićem – čovekom iza maske supermena koju je nosio dok mu je sa lica nije strgao sopstveni nasilni kraj. Ovo je posao za fikciju, ne istraživanje, i zahteva da se ožive različiti likovi pored Musolinija: njegovi bliski prijatelji i neprijatelji.

U „M-u“, jedini pravi antagonista Musoliniju je Đakomo Mateoti, umereni, ali nepomirljivi supranik, ne revolucionarni ekstremista. Mateotijevo ubistvo bacilo je ljagu na Musolinijevu reputaciju, a možda i savest. Pre Prvog svetskog rata, Musolinijeva politička sreća bila je isprepletena sa mučnom pričom o Socijalističkoj stranci, a Skuratijev roman rasvetljava dvosmisleni odnos između fašističkog vođe i raznih prijatelja i neprijatelja njegovog vremena – od kojih su mnogi socijalisti, njegovih godina, i iz iste regije, Romanje.

Samo dve žene se u „M-u“ pojavljuju kao donekle značajne i svaka igra sporednu ulogu u Musolinijevom životu. Margerita Sarfati – feministkinja, socijalistkinja, Jevrejka, udata za starijeg čoveka (takođe Jevrej) – očarana je agresivnom, vulgarnom energijom mladog Musolinija, revolucionarnog socijaliste pre rata. Zaljubljuje se u njega i postaje mu ljubavnica. Budući vođa, muški predator (koji, uzgred, ima sifilis), nesiguran je, frustriran i oženjen ćerkom jednog seljaka. Privlači ga Margeritino prefinjeno obrazovanje i njen otmeni milanski salon, u kojem se okupljaju mladi avangardni umetnici. Preko nje stiče moćne političke i društvene veze.

Velija Tita, mlada pesnikinja iz dobrostojeće pizanske porodice, udaje se za Đakoma Mateotija posle dvogodišnje veze. Kao umereni reformista progonjen tokom Prvog svetskog rata zbog svog antimilitarizma, a onda i žrtva nasilja crnokošuljaša (zbog neprestanog protivljenja fašizmu), Mateoti je brutalno ubijen. Tokom svoje dvanaestogodišnje veze, Velija i Đakomo pišu jedno drugome stotine pisama – nežna razmena reči koja za njih predstavlja intimno utočište. Oboje su svesni tragične sudbine koja očekuje Mateotija, ali Velija ipak prihvata svoju ulogu supruge i majke, bez jadikovanja.

Sarfati i Tita su potpuno različite žene vezane za potpuno različite muškarce, ali ipak imaju nešto zajedničko: strana im je politička igra njihovog vremena – igra u kojoj samo muškarci mogu da pokažu svoju snagu. Dok se odvija ova igra energičnih muškaraca, samoograničavajuće ponašanje ženskih likova se svodi na neku vrstu neophodne predaje muškarcima na čijoj su strani. Dublje fikcijsko ispitivanje njihovih uloga – kroz oči same ove dve žene – bacilo bi više svetlosti na kontradiktornosti u pozadini Musolinijevog privatnog i javnog života. Skuratijev prvi tom planirane trilogije uvodi i počinje da razvija ove kontradiktornosti na živopisan i dopadljiv način. Čitaoci se mogu nadati da će sledeća dva toma ići još dublje i da će otkriti još više Musolinijevih osobina – kao što je Karlo Gada majstorski izveo u svom „Eros e Priapo“ (1945), nemilosrdnoj karikaturi Dučeovog narcisoidnog ekshibicionizma. Gadina knjiga oslikava portret italijanskog falokratskog društva zagledanog u sebe, nesposobnog da obuzda svoju potrebu za samodivljenjem. Danas je to poznat problem, i to ne samo u Italiji.

Može li nam fikcija pomoći da se sa njim izborimo? Skuratijevi „dokumentarni“ romani, pogotovo poslednja dva, o životu i vremenu Leonea Ginzburga i Benita Musolinija, proizvod su dubokog poštovanja prema onome što fikcija može da postigne. On veruje da je istorijska činjenica podjednako vredan resurs za romanopisca kao i intuicija i pronicljivost, i on ih objedinjuje u potentnoj naratološkoj uniji. Sva istorijska fikcija koristi maštu kao protivtežu činjenicama; Skurati suočava činjenice sa slutnjama, mogućnostima, fantazijama i pretpostavkama, iznova i iznova, da bi video šta će se iz toga izroditi. A onda nas poziva da i sami zamišljamo. U svom projektu o Musoliniju počeo je da stvara detaljnu sliku čoveka čiji je kapacitet za nasilje dostigla samo njegova neobična sposobnost da manipuliše percepcijom stvarnosti kod svojih sunarodnika, i time stvori novi imaginario. Drugim rečima, Musolini je stvorio jednu drugu vrstu naratološke unije, smrtonosnu. Moramo znati što je moguće više o tome ko je u stvari bio taj Duče, a Antonio Skurati daje sve od sebe da pisanjem oživi ovog čoveka – čineći ga živim na stranicama knjige kao neki izopačeni, ali i britalno efektivan lik, i primer naročito destruktivne vrste ljudskog delovanja. Italijanski čitaoci neće biti jedini koje je Skurati zadužio.

Autor: Antonio Romani
Izvor: asymptotejournal.com
Prevod: Borivoje Dožudić