Prikaz romana „Ljudi bez grobova“: Život bez kolevke, smrt bez groba

Gde su vrata patnje i da li čovek može da ih mimoiđe, ključna je nedoumica koja provejava kroz najnoviji roman Enesa Halilovića „Ljudi bez grobova“, koji je nepravedno mimoišla Ninova nagrada za prošlu godinu, ali koji je svejedno dobio priznanje „Zlatni suncokret“ za najbolju knjigu na srpskom jeziku u 2020. Roman nosi podnaslov „Goldbahova hipoteza“ što, osim naučnicima koji se bave teorijom brojeva, laicima ne govori mnogo, ali je i te kako dobro simbolički integrisan u knjigu.

Reč je o hipotezi koju je u prvoj polovini 18. veka postavio nemački matematičar Kristijan Goldbah, koja do dana današnjeg nije rešena. A zvuči jednostavno: „svi pozitivni parni prirodni brojevi veći od 2 mogu se predstaviti kao suma dva prosta broja“. Razlog zašto je Halilović uveo Goldbahovu hipotezu, prema tvrdnji matematičara nerešivu upravo zbog svoje jednostavnosti, svakako nije pretencioznost i ekscentričnost, ali jeste zagonetka (ne i jedina!) koju jedan od naših najdarovitijih autora, uspešan i u prozi i u poeziji i u drami postavlja pred čitaoca. A odgovore, skrivene u „najnevinijim“ pasažima ovog dela, treba tražiti.

Događaji u romanu, koji se odvijaju u srpskoj provinciji i varošicama, omeđeni su vremenom od Titove smrti (sa reminiscencijom na streljanje u Kragujevcu 1942), preko rata i raspada Jugoslavije do savremenog doba. Ali istorije u ovom romanu ima najmanje. Istorija ovde stoji i čeka, zaglavljena baš kao i životi; ili pak prolazi u daljini kao vozovi koji žure da mimoiđu ili što pre projure kroz stanicu uvreženu u klupko bola, tuge, nesreće i očaja.

Ljudi u ovom romanu ne žive; sem retkih izuzetaka, oni životare. Njima ni ubistvo ne izaziva jezu, ono dođe kao jedan od načina da se reše frustracije, da se iz sebe izbaci iracionalni gnev „na prvu loptu“. A koreni motiva za ubistvo, za nesreću nanetu drugom, nalaze se suviše duboko da bi se uopšte probudila svest o njihovom postojanju, a nekmoli volja da se do njih dođe.

I ko god se uzdigne – pre svega obrazovanjem, željom za učenjem i uspehom, biva zakinut, sprečen, omalovažen, zavišću, intrigama zaliven kao vrelim katranom, kako je već uobičajeno u bezdušnoj i sebičnoj ljudskoj vrsti. A ako preboli te rane doživi buđenje, slično vaskrsenju…

Više od istorije u ovom romanu živi politikantstvo. Na onaj poznati u narodu način – jajarski, izazvan siromaštvom, oskudicom, pakošću. Način da se domogneš makar i najnevažnije stvari tako što se onaj drugi, talentovaniji ili, uopšte, umišljeni suparnik u svemu osujeti. Ovde se uspeh ne prašta, a postoji samo istorija tuge, neuspeha, umorstava, smrti, prevara, laži, podmetanja, korupcije.

Izrastaju tu i ljudi dobra srca, čestiti, koji su uspeli, ili streme ka uspehu. I oni su ti koji stradaju. Iza njih ostaje masa zgužvanih života, svet vračara i veštica, svet anahron i zatucan, siromaštvom ojađen, koji se završava time da se ljudima ne znaju grobovi. Kakav život, bez kolevke, takav je i kraj, bez groba.

Halilovićev roman ima dinamični ritam pripovedanja. Svaki put kada je promenjen šalje određenu poruku – katkad je to biblijski ritam čime se upućuje na praiskonsko, mitološko, a onda, odjednom, postaje neutralan čime se čitalac uvodi u realističko vreme u kojem junaci žive. Potom ritam prelazi u hajdučiju, u čarobni a opasni svet magijskih rituala, pa vreme realnosti postaje vreme narodne epike, čojstva i junaštva, ali i etnologije i demonologije.

U celom jadu i čemeru koji je obavio ovu knjigu, pojavi se zrnce humora, zaiskri poetika, ona čista, oslobođena svake patetike, i u tim se momentima Halilović pokazuje kao svestrano talentovani pisac, i za različite prozne žanrove i za poeziju.

U romanu „Ljudi bez grobova“ zagonetka je i glavni junak: ta je uloga, uglavnom nominalno, ponuđena pripovedaču Semiru Numiću, čiji je glavni zadatak ne samo pričanje o sebi (ono je čak i proporcionalno manje) već o drugima, o pojedincima i o globalnom svetu provincije u kojoj se nižu dani, a životi se vuku sporednim kolosecima. Mržnja koja ne bira, provincija ili ne, veći ili manji grad, države, veće ili manje – uvek ljudi više mrze one koji nešto znaju nego one koji su im naneli zlo. Gorka, poražavajuća istina, ali u Halilovićevom romanu upravo je znanje to kojem je, i pored zluradosti, spoticanja, padanja na kolena…, dodeljena sudbina pobednika. I to je jedan od osnovnih elemenata koji ovaj roman čine univerzalnim: ta etička i estetska univerzalnost stoji nepokorno pred nakaznim likom neznanja, grozomore i ljudske morbidne potrebe da se Drugi zgazi.

Ako bi se uopšte tražio glavni lik, to bi svakako (ali ne i sigurno!) mogla biti tetka pripovedača, Badema, čija životna priča sažima tragičnu sudbinu cele porodice Numić – Semirovog oca koji uzavrele krvi, zbog prekršenog obećanja devojke da će se udati za njega, ubija redom i njenu porodicu, i porodicu novog izabranika, zajedno sa oboje mladih, posle čega se otiskuje u šumu i kao pravi razbojnik živi dok ga potera ne stigne i ne likvidira. I Badema postaje ubica jer lišava života čoveka kome je njen muž podvodi – zbog ubistva provodi sedam godina u zatvoru. I njen drugi brat, ometen u razvoju, zaveden Semirovom laži ubija nevinog čoveka zbog čega završava u azilu za mentalno obolele. U srži sva tri ubistva leži nepravda zbog koje stradaju i nevini, pa se tako njen otrov širi poput gube, sa slabom nadom da će ikad biti izlečena. Badema je, međutim, oslonac porodice i uistinu je epska heroina; njena smrt je dostojna starogrčkih drama, ali i narodne poezije – skrhana bolom, ona se samo bezglasno lomi, i postaje još jedno nesrećno biće bez groba.

„Ljudi bez grobova“ je knjiga u kojoj nema dijaloga sem kroz prepričavanje događaja iz prošlosti. Retko živopisni likovi nadomešćuju taj nedostatak, kao i bogati jezik pripovedača – inače mucavca, prozvanog „Jaje“ po tome što ne može da „u cugu“ izgovori „ja“ (u katarzičnom susretu sa bratom blizancem koji živi kao biljka u Domu za lica sa posebnim potrebama „Jaje“ prestaje da muca… ). Roman je tematski nekonzistentan jer različite sudbine otvaraju temu za temom; zbog toga kroz vrata patnje prolazi reka ideja, od arhetipske figure oca, preko srčanosti da se dosegne nedosezivo poput jednog od likova koji rešava Goldbahovu hipotezu, traženja utehe u vrhunskoj umetnosti, pa sve do pitanja savesti sa kojom se čovek suočava do poslednjeg daha.

Oslonci Halilovićevog romana su Goldbahova hipoteza i Jaje, metafore od kojih je prva suočavanje sa najtežim izazovom i istrajavanje da se on pobedi, jer to daje snagu za život. Druga je pak simbol novog rođenja, završetak haosa na čijim je leđima i teret prošlosti. Koliko ta dva stuba, izvan umetnosti kojoj pripada ovo delo, podupiru stvarni život? To pitaju i ljudi bez grobova.

Autor: Anđelka Cvijić
Izvor: Srpski književni list, jun–septembar 2021.