Prikaz romana „Krug“ Dejva Egersa

Džonatan Frenzen je nedavno u jednom svom eseju izneo čitav niz argumenata protiv onoga što smatra ispraznošću i površnošću nove onlajn kulture. „U tehnokonzumerizmu“, piše on, „humanistička retorika o ’preuzimanju kontrole nad vlastitim životom’, ’kreativnosti’, ’slobodi’, ’međusobnom povezivanju’ i ’demokratiji’ ide naruku monopolističkim ambicijama tehnoloških titana. Ova nova paklena mašina sve više izbegava vladajuće norme, pokoravajući se gotovo isključivo sopstvenoj razvojnoj logici. Ona stvara legije robova i zavisnika, i podilazi najgorim ljudskim porivima više od svih tradicionalnih medija zajedno.“

Citiram ove Frenzenove reči jer se podudaraju sa onim što Dejv Egers pokušava da nam poruči romanom „Krug“. Činjenica da su dva istaknuta američka pisca, nezavisno jedan od drugog, osetila potrebu da iznesu zapažanja o istom globalnom fenomenu znak je da živimo u veoma interesantnom trenutku u istoriji čovečanstva. Verujem ipak da Egers neće doživeti isto onlajn razapinjanje kakvo je doživeo Frenzen nakon što je njegov esej objavljen na stranicama Gardijana. Jer iako Egers govori isto što i Frenzen (i još mnogo više), on je odlučio da svoje stavove ne iznosi u pomalo nezgodnoj formi eseja, već ih je upakovao u veličanstveni, na udarce otporniji i daleko primamljiviji omot romana.

„Krug“ predstavlja veštu modernu sintezu sviftovske pronicljivosti i orvelovske sposobnosti predviđanja. Time, naravno, ne želim da kažem da je ovaj roman u potpunosti lišen slabosti – dok Frenzen akademski pedantno izvodi kompoziciju od početka do kraja, Egers preskače note poput džez pijaniste koga su ponele emocije – već da je toliko aktuelan, i toliko precizno proniče u suštinu vremena u kome živimo, da će u budućnosti verovatno uživati status jednog od najboljih satiričnih prikaza rane ere interneta.

Ovo je priča o Mej Holand, ženi u ranim dvadesetim koja je dobila posao u ogromnoj tehno-seksi kompaniji Krug, svojevrsnoj mešavini Fejsbuka, Gugla, Tvitera, PejPala i svih ostalih velikih onlajn konglomerata kojima smo do sada poverili svoje živote. Krug, na čijem se čelu nalaze „trojica Mudraca“, svake nedelje regrutuje „stotine talentovanih, mladih ljudi“, a kompanija je „četiri godine zaredom pobeđivala u izboru za firmu koja nudi najbolje uslove za rad“. Među njihovim izumima je „BašTi“, jedinstveni objedinjeni korisnički interfejs koji pojednostavljuje svaku kupovinu i interakciju na internetu: „Jedno dugme na mreži do kraja života.“ Njihova filozofija je „totalna transparentnost“, a sedište kompanije je stakleno arhitektonsko remek-delo, spomenik štreberskoj supkulturi opremljen svim dodatnim sadržajima koje neograničeni profit može da kupi.

Mej je beskrajno zahvalna zbog toga što joj se ukazala prilika da radi u ovom vrlom novom svetu. Roman prati njenu integraciju u etos i aktivnosti u Krugu, postepeno osvetljavajući duboko zabrinjavajuću viziju bliske budućnosti, u kojoj će nastupiti tiranija totalnog tehno-nadzora. I sama Mej u jednom trenutku iznosi predlog da vlada proglasi obaveznim korišćenje Kruga, jer bi se na taj način maksimalno povećala izlaznost na izborima.

Ovo je zaista fascinantno štivo. Stranice su pune suvislih, logičnih, pa čak i pomalo zastrašujućih ideja. Na njihovom ostvarenju će, ako već nije, uskoro početi da se radi i van sveta fikcije. Jedan od izuma Kruga je, na primer, platforma „VideoKrug“: milioni jeftinih, malih, „na sve otpornih“ kamera visoke rezolucije sa baterijom koja traje dve godine, koje se mogu postaviti bilo gde i čijim strimovima mogu pristupiti apsolutno svi. „Ovo je krajnja transparentnost. Nema filtera. Sve možete da vidite. Uvek.“ Osim toga, u romanu na više mesta do punog izražaja dolazi Egersov talenat za deskripciju. On misterioznog Kaldena opisuje na sledeći način: „Bio je vitak, žilav, a u uskim farmerkama i tesnoj majici s dugim rukavima njegova silueta je imala nešto od kaligrafskih ’kosa tanka – uspravna debela’ poteza.“

Egers je takođe i veoma duhovit pisac. Den, Mejin šef, opisan je kao „potpuno iskren“; on klima glavom „izražajno, kao da su njegova usta izgovorila, na svoju ruku, nešto što je njegovim ušima delovalo veoma mudro“. Jako mi se dopao deo u kome Mej pokušava da popravi svoj „PartiRang“, broj koji odražava popularnost određene osobe u Krugu. Kako bi se što bolje rangirala, Mej posle posla satima sedi pred gomilom ekrana, priključuje se grupama za diskusiju, prati desetine fidova, odgovara na sedamdesetak poruka, potvrđuje dolazak na razna okupljanja, potpisuje peticije, ostavlja komentare i „konstruktivne kritike“, a onda u jednom trenutku shvata da će pravi pomak ostvariti samo ako ovim aktivnostima posveti celu noć.

Mejina sušta suprotnost je njen bivši momak Merser. Merser provodi sate „razmišljajući o tome kako da se odjavi sa tih mejling lista a da nikoga ne uvredi“. On je jedan od retkih pojedinaca koji nisu opčinjeni životom na društvenim mrežama. Evo jednog od njegovih govora:

„Ne radi se o tome da ja nisam društven. Dovoljno sam društven. Ali alati koje vi stvarate zapravo proizvode neprirodno preuveličane društvene potrebe. Nikome nije potreban stepen kontakta koji vi liferujete. Time se ništa ne poboljšava. To nije zdravo. Podseća me na grickalice. Znaš li kako se pravi ta hrana? Naučnim putem se dođe do tačne količine soli i šećera neophodnih da bi ti nastavila da jedeš. Nisi gladna, ne treba ti hrana, ništa time ne dobijaš, ali nastavljaš da jedeš te neukusne kalorije. To je ono što i vi gurate. Ista stvar. Beskonačne neukusne kalorije, samo njihov digitalno-društveni ekvivalent. I podesite ga da izaziva isti stepen zavisnosti. Da li se sećaš kako kad pojedeš kesu čipsa, mrziš samu sebe? Isto se osećaš posle silnog vremena provedenog na internetu, to ti je sigurno poznato. Osećaš se potrošeno i prazno i poniženo.“

Merser je verovatno osoba sa kojom bi se Džonatan Frenzen najbolje slagao. Njemu se čini da je „uleteo u nekakvu naopaku zonu, neki svet iza ogledala kojim dominiraju najgluplja sranja. Svet je postao gluplji.“

Roman ima i nekoliko slabosti. Kada Egers da na volju svom raskošnom talentu za satiru, on to često čini nauštrb psihološke verodostojnosti. Ponekad mu je potrebno da se njegovi junaci ponašaju na načine koji – pogotovo kada zatvorite knjigu – deluju krajnje nelogično. A tu je i veoma trapava metafora sa ajkulom koja je pojela sve ostale ribe u akvarijumu. Ništa od toga, međutim, nije pokvarilo moje uživanje u ovoj važnoj proročkoj knjizi. Posebno mi se dopala Egersova odluka da svoja promišljanja o eri interneta pretoči u roman, jedinu formu koja autoru pruža punu slobodu izražavanja.

Autor: Edvard Doks
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković