Prikaz romana „Krotitelji vremena“: Koridorima (ne)ukroćenog kronosa

„Možda uvek postoje najmanje dva vremena u čijem se međuprostoru, tamo gde jedan vremenski kanal dodiruje ili se čak tare o drugi, nalazi ljudsko biće, nevoljni saučesnik u igri protoka vremena? Kao da je vreme za njega izgubilo onaj prethodni značaj, kakve-takve hronologije u dešavanju.“ – misli su Arsenija Martinovića, junaka romana „Kuća od soli“ (2016), Miomira Petrovića, romana kojeg, poput pomenutog vremenskog kanala, dodiruje novi Petrovićev roman „Krotitelji vremena“.

Dodiruje, a dodali bismo i filigranski usložnjava i preciznom mehanikom nespornog spisateljskog dara natkriljuje i usmerava u suženije vremenske i prostorne arterije pripovedanja. Naime, brižljivo godinama dešavanja omeđen vremenski okvir svakog poglavlja „Kuće od soli“ dobija svoju minucioznu verziju u „Krotiteljima vremena“, u dvadeset jednom poglavlju utisnutom u sate i minute. A priči kojoj je Petrović u „Kući“ dozvolio da se sa Balkana uskovitlava i po Bizerti, Rimu, Kopenhagenu, Parizu i Amsterdamu, u „Krotiteljima“ će biti tesno i zagušljivo pod komprimovanim vazduhom beogradskih ulica, tim više zbog slutnje nadolazećeg ratnog obruča čija znamenja svako malo iskrsavaju u tekstu i koji će Evropu po drugi put baciti na kolena.

Privrženost Miomira Petrovića problematici vremenskih i vremensko-prostornih (ne)književnih zagonetki koje neminovno povlače i one identitetske, nagoveštena je u već pomenutom romanu „Kuća od soli“, u kojem glavni junak što voljno, što nevoljno, preuzima različite identitete u zavisnosti od geografskih koordinata na kojima se nalazi i društvenih okolnosti u datom vremenu. Tako ga pratimo kao Arsenija Martinovića, Alesandra Martinija, Bokelja, Talijanca, ’rvatskog špiju. Delimično se ove teme provlače i „Središnjom pustinjom“ (2021), samo lišene tajanstva i zanosa predratnih vremena – junaci su zbog društvenih potresa zatočenici prostornog simulakruma i prinuđeni da gone svoje već definisane identitete do granica karikature. U romanu „Krotitelji vremena“, međutim, svaki nagoveštaj je opredmećen, svaka nejasna bojazan se već desila, svaki košmar je odavno java, a doppelgängeri nisu na drugom kraju sveta, nego hodaju tik uz nas, iskeženih lica. Petroviću polazi za rukom da elegantno preklapa sasvim jasnu mračnu pretnju novog ratnog sukoba sa na prvi pogled nehajnim pripovedanjem o poreklu Konstantina Ribićevića, glavnog junaka romana, i njegovom časovničarskom umeću. Tako „Konstantin Kosta Ribićević, student generacije Časovničarske akademije ’Vašeron i Konstantin’ u Ženevi i jedan od dva konstruktora originalnih ručnih i džepnih časovnika u Kraljevini Jugoslaviji – drugi je bio njegov takmac Alojz Grebček iz Zagreba – tog 26. maja 1938. godine nije mogao znati da će na jednoj udaljenoj geografskoj dužini za koji čas združene avijacije Frankove Španije i Musolinijeve Italije početi bombardovanje republikanskog uporišta u varoši Alikanteu“. Ređaju se idilična jutra na Senjaku, Prva međunarodna vazduhoplovna izložba na sajmištu, lagani ručkovi i prvoklasnim konjakom i balkanskom verzijom diksilenda začinjene večere rame uz rame sa Hitlerovim tajnim sednicama, rušenjem glavne sinagoge u Minhenu i begom Sigmunda Frojda od nacista, ka Londonu.

Između ovih faktografskih vinjeta, ponegde gotovo neprimetno ušuškanih u priču, a drugde postavljenih vidno poput rotirajućeg znaka za opasnost, odvija se lična istorija Konstantina Ribićevića, potomka hajduka iz podveleškog sela Ribaća, sada uglednih vlasnika kompanije sa tri prodajna salona luksuzne robe u Beogradu. Petrovićevi junaci neretko nose jednu vrstu tragične greške u svojoj prošlosti, ili porodičnom genetskom zapisu, ili su teško obeleženi društvenim okolnostima koje ih bujično nose u pravcu na koji nemaju gotovo nikakav uticaj, te ni Kosta Ribićević nije izuzetak – mlađi brat tragično nastradalog Miloša, sin oca razočaranog što ga ovaj neće naslediti u špekulantskim poduhvatima, nezainteresovan ljubavnik interesantnih žena, konstrukor astronomarijuma i moguće, paklene mašine zabranjenog znanja. Čitaoci će osetiti prijatno poznatu matricu uglađenog mladog gospodina savršenih manira i odeće i pomalo anksiozne zapitanosti nad životom i smislom. Možda će im se učiniti poznatim i živopisno Kostino poreklo, jer pisac iz romana u roman dosledno primenjuje majstorstvo svog zanata, slikajući do najsitnijih detalja porodične kaprice i neobičnosti, od hajdučije, preko diplomatije i moreplovstva, do tetaka usedelica i dvorskih liferanata. A onda se taj gotovo sasvim prepoznat Kosta u svojim buđenjima ukazuje kao osoba neuhvatljivog sopstva i od tog momenta pred čitaoce izranja svojevrsno remek-delo cikličnih identiteta, motiva i događaja. Uzrokom svih postupaka, vrlo brzo se otkriva, biva naručeni astronomarijum, tj. astronomski sat, uređaj koji u osnovi sadrži večiti kalendar, meri mene Sunca, Meseca, neretko i drugih planeta na različitim geografskim područjima. Usputno navodeći da Kosta odavno smatra kako vreme ne teče linearno i da ne odlazi nigde nepovratno, pisac nam otkriva bulgakovljevsku opasnost razotkrivanja znanja skrivenih čoveku, znanja onostranog, koja vreba upravo one koje je sama obeležila glađu za (sa)znanjem. Time Petrović suptilno sugeriše da je konstruisanje astronomarijuma i posledica – od momenta njegovog prvog otkucaja razvijala se priča koja je ujedno i vodila njegovom nastanku.

Nekoliko motiva ključni su za Petrovićevu snovidnu priču. Za razliku od „Središnje pustinje“, gde je sve nastalo iz peska i u pesak će se po svoj prilici vratiti, junake „Krotitelja vremena“, a naročito Konstantina Ribićevića, progoni voda: njeni šumovi, klokotanje, padovi u vodu, potonuća i grčeviti pokušaji da se grla punog vode udahne nasušni vazduh. Vodu pisac ovde ne smatra izvorom života, iz nje se ne rađa, u nju se survava, ona guta i guši, za njom se vapi, ona je nimfa zbog čije se zavodljive pesme razbijaju životi o hridi kojima je omeđena: „Pio je, klokotao, gutao i niz vrat prolivao mlaku vodu kao da je na samrti, kao da gasi štalu u plamenu u kojoj je vezan njegov omiljeni konj.“ Na drugom mestu, Kosta se u snu strmoglavljuje u talase blizu obale Atosa: „u vodenoj masi on nije mogao da udahne, da ispravi telo, da zapliva, već ga je voda držala ispod svoje površine s jasnom namerom da ga u svojim nedrima udavi.“ Možda tom izloženošću malignom delovanju vode dodatno plaća sudbinski ceh dve smrti – stariji brat i Marija Aranđelović, zbog kojih se upušta u mefistofeleski poduhvat izrade posebnog astronomarijuma, poginuli su na hridima iznad svetlucavog mora koje nisu ni dotakli.

Kostina radionica iza prodajnog salona, motiv je koji nenametljivo izranja iz niti priče, prikazujući se kao mesto nedostupno svima, osim majstoru, početna i krajnja tačka nastanka i nestanka. Zamračena, mukla, podseća na kakvu metafizičku kovačnicu u kojoj je haos svuda, sem u samom središtu, u grotlu preciznosti prstiju i uma, gotovo kao u kosmosu. A u tom središtu skriveni vremenski mehanizam tiho, ali uporno i ravnomerno, poput Poovog izdajničkog srca otkucava nekome možda poslednje minute. Tu se u Kosti prepliću Kronos i Hefest, strasno se nadmećući i goneći konstruktora da u izradu astronomarijuma unese svu majstorku veštinu, sav grozničavi žar alhemičara i svu težinu bratske griže savesti. Naime, Kostin stariji brat, tada četrnaestogodišnjak, stradao je pavši sa litice na Pelješcu, u trenutku kada je desetogodišnji Kosta uspeo da mu otme zmaja kojeg su puštali trčeći. Kada je imao trinaest godina, preživeo je nepoznatu bolest koja je namučila i njega i sve dostupne lekare, vidare, vračare, a on se jednog dana doslovno ponovo rodio skinuvši sa sebe sve lekovite obloge i ustavši iz postelje. Marija Aranđelović, sestra naručioca astronomarijuma, nastradala je u automobilskoj nesreći poviše Dubrovnika, a brat Marko doživeo je nervni slom. I ponovo smo na tragu Edgara Alana Poa i mračnih, mučnih, sudbinskih ljubavi – Marko je pronašao nekakvog pastora koji je obavio obred venčanja sa mrtvom sestrom, a od Koste naručio izradu astronomarijuma koji bi povezivanjem ovozemaljskog i podzemnog sveta doveo koridore vremena pređašnjeg i vremena sadašnjeg tik jedan uz drugog. Kosta će taj astronomarijum nazvati „Orfejeva mašina“.

Ključ svih ključeva u romanu svakako je cikličnost radnje, vremena, pojavnih oblika junaka, istorijskih događaja. Kako je čovečanstvo na rubu da ponovi istu fatalnu istorijsku grešku, te time izazove opšti osećaj da se vreme vratilo, dok je ono zapravo nezadrživo curelo, tako se i Petrovićevi junaci vraćaju svojim ranijim sopstvima za koje uopšte nisu sigurni da su zaista bili njihovi, iscrpljujući svoja sadašnja sopstva potrebom da pređašnje tragedije, greške, strahove anuliraju u budućnosti. Astronom Jovan Palamini, na primer, žrtva je ponavljanog plaćanja dugova iz prošlosti, ali dugova svog oca – svako malo iskrsavaju nove menice, novi poverioci, čini se da za njega ne postoji konačan broj krugova pakla.

Čitavo postojanje Konstantina Ribićevića niz je ciklusa za koje postepeno saznajemo, veličanstvenim naratorskim postupkom Miomira Petrovića. Pisac uživa vodeći svog junaka iz ciklusa u ciklus, iz jednog identiteta u drugi, vraćajući ga uvek u onaj glavni, konstruktorski, sve dotle, dok se pod njegovim prstima podatno ne poravnaju kretanja Plutona, Jupitera i Neptuna i koridori rajskih i paklenih vremena ne približe makar i na tren. Budiće se Kosta uz zvuke strašnog treska, klokot vode, ženskog vriska i svaki put imaćemo utisak da se budi drugačiji, shvatićemo čak i da se budio na različitim geografskim kotama, u tuđem telu, da bismo na kraju zaboravili i na telo i na mesto i prihvatili vreme kao jedinu konstantu koja se, ironično, neprekidno menja, menjajući sve(t) oko sebe. I kada nam se u kadenci romana potvrdi ono što smo već neko vreme slutili – da su zapravo oba dečaka nastradala na Pelješcu i da je nezamisliv roditeljski bol oživotvorio jednog od njih, a ovaj zauzvrat onog drugog, te da je Miloš, alijas Niko Kozarević prividni smiraj našao oduzevši telesnost svom rođenom bratu, da bi i sam nakon nekoliko godina nestao u koridorima vremena možda zato što ga je u neopipljivim ciklusima ponovo zamenio Kosta – tada pojmimo svu širinu i sugestivnost Petrovićevog tkanja priče. Mnoštvo je upečatljivih detalja kojima pisac lagano mami čitaoca ka raspletu tog tkanja, od onih sudbinskih, poput trenutka kada češki konstruktor Milan Rado vodi Ribićevića do Orloja, sata gradske većnice „ponašajući se kao iskusni speleolog u pećinskom svetu dok su prodirali u utrobu ovog časovničarskog savršenstva“, zauvek zarazivši Kostu opsenarskim otkucajima, preko metaforičkih, poput opisa otvorene knjige „Kralj Edip“ u češkom prevodu kako „Otvorenog trbuha i na slova polegnuta, korica raširenih poput ruku muslimana u molitvi ili dezertera ubijenog s leđa tokom bega“, gde nam pisac krajnjom merom očovečavanja jedne knjige prikazuje svoju duboku, telesnu povezanost sa knjigama uopšte, do detalja karnalne prirode, koji služe kao oštar kontrast Kostinom okultnom zadatku: „Konstantin Ribićević je prosto goreo iznutra kada bi pod šakama i između prstiju osetio meko, podatno meso Gertrude Beti Stanisavljević, ispod koga se mogla napipati i te kako čvrsta konstrukcija kostiju i mišića“.

„Orfejeva mašina“ nosi breme mita o Orfeju i Euridiki, fatalnim susretima podzemnog i ovozemaljskog i širi ga oko sebe u koncentričnim krugovima na samog stvoritelja mašine, pa naručioca, te na sve sa kojima su oni u dodiru, vrtložno ih vodeći ka nestanku i iznenadno ih vraćajući postanku. Miomir Petrović briljira u svom pripovedačkom zadatku premrežavajući roman odjecima orfičkih mitova, pozicionirajući ih precizno i bešumno, upravo onako kako njegov Kosta Ribićević sklapa svoju sudbonosnu mašinu. Snagom svoje naracije, pisac „Krotitelja vremena“ stvara utisak da je i on konstruktor, njegov astronomarijum je priča, a čitalac je privilegovan da se prepusti zavodljivim šumovima fine mehanike spisateljskog pera i dozvoli da se sopstvenim unutrašnjim astronomarijumom pozabavi Petrovićev pripovedački trijumf.

Autor: Nataša Gojković