Prikaz romana „Kotao“: Rukopis jednak matematici

Kao i u prethodnim romanima, Aćin tačno zna kakve junake želi i kojima dobrovoljno ustupa precizno određen prostor priče koja jeste pripovedačka raskoš. Likovi uživaju u Aćinovoj „režiji“ i tako nastaje nezaboravna književna igra pisca i njegovih junaka s jedne strane, čitalaca s druge. Uostalom, svi pisci, pa i naši, stvaraju svoje čitaoce, čine to svakom svojom knjigom. Recimo hrabro, Aćin je jedan od najuspešnijih u tom nimalo lakom zadatku. Jer uloga takvih pisaca je da se čitaoci, čije se norme i percepcije podudaraju sa njihovim, uvedu u nov poredak percepcije i doživljavanja gde saznaju ono što ranije nisu znali a ako jesu, nisu doživljavali na takav način.

Aćinov roman nudi književno umeće s kojim se i izdvojio od drugih i zbog čega jeste s pravom proglašen najoriginalnijim mistifikatorom naše književnosti. Šta je vrednost ovog romana ako to nije osoben tip Aćinovog književnog pisma i njegova strategija kojom nas uverava da se romansijerski učinak nimalo ne poništava naizgled tričavim detaljima, beznačajnim događajima koji sve vreme narastaju – toliko narastaju da postaju ono najbitnije u romanu. I nevažno postaje važno uz stalno prisustvo nečeg neuhvatljivog i jednako uznemirujućeg. Otud je svaki tekst autentičnog književnog tragača prepoznatljiv, a kako i ne bi bio kada pripada retkim našim piscima osobenog sklopa koji se, onda, i izražavaju na osoben način. Ostaje nam samo da se, čitajući i ovaj roman, uverimo u pomenutu piščevu osobenost.

Budimo jasniji: glavni junak Gambero Rosi je kao student bio očaran Ničeom, posvetio se istraživanju njegovog boravka na Siciliji koji je pun zagonetaka (Niče, „vulkanski mislilac“); junakinja Aleksandra, njegova kasnija supruga, skupljala je podatke o Servantesu... Život ih spaja i priča njihovih života počinje da se odmotava, vodi nas do razrešenja zagonetaka njihovih istraživanja, sve to na poseban način, rekli bismo – aćinovski.

Gambero dolazi i živi u Srbiji. Beži. Sicilija. Krvna osveta. U Srbiji Gambero menja ime, zove se Pavle, zadržava Aleksandrino prezime, stvaraju porodicu, dobijaju kćer i dva sina, pokušavaju biznis u Beogradu, rastavljaju se. Pavle bira lepote istočne Srbije, živi sam u Negotinu, bavi se vinogradarstvom, poseduje vinariju, želja mu je da ga sahrane u vinogradu. Zaplet oko njihovog razdvajanja, krvne osvete, prljavih igara na Siciliji, zbog čega ovaj Pavlov testamentarni rukopis, o otmici, ubistvu i neverovatnom šokantnom obrtu, ostavljamo čitaocima kao pravo piščevo iznenađenje. Psihotriler kao vrhunac Aćinovog pisanja. I neverovatan rasplet. Da li se prava istina nepovratno gubi kao sve pred vulkanskom lavom? Možemo reći – rukopis jednak matematici!

Ali pre toga zatiče nas, kao i uvek kada su u pitanju njegove knjige, Aćinova stvaralačka snaga izbora i neizbežan doživljaj sopstvenog književnog sveta sa poznatim ličnostima, filozofima, piscima... u ovom slučaju, u priči su se udomili Niče i Servantes. A te Aćinove posebne zamke izazivaju razumljivu i logičnu radoznalost i pitanje čitaoca: da li je to pisac izmislio ili je sve tako bilo? Pitanje kojem ne odolevaju ni najiskusniji čitaoci. Pisac računa da to pitanje postavite i vi. Aćinu bi bilo drago, on dobro zna da je čitalac najvažniji tumač dela.

Evo primera, istina, čitalac je niko drugi do Alesandro Bariko: „... Benjamin je posjedovao finu emotivnu inteligenciju koja je bila naklonjena lepoti. Katkad je beležio misli zbog njihove lepote, a ne zbog istinitosti.“ Zar nešto slično ne bismo mogli da napišemo i o Aćinovim knjigama? Posebno se to, u ovom romanu, odnosi upravo na poglavlja posvećena Ničeovom boravku u Mesini, gde je proveo ne više od mesec dana a u kojoj se Servantes lečio! Upravo u ovim poglavljima Aćinovo pripovedanje je najraskošnije, Gambero pre puta budi se sa osećajem da je u njemu bio nepoznati spavač, u Mesini već izgubljene nade susreće Aleksandru, upoznajemo se sa junacima Kurtom, Frankoboneom, profesorom, pričom o patuljastoj Melaniji koja je služeći Ničea dobila srebrnjak i od koga se nije odvajala, uvezala ga je u đerdan; da je ostao njen portret koji je naslikao Paul Kle. Shvatamo da je JUG zemaljsko rajsko čudo.

Nižu se divne misli profesora i Gambera, neobična razmišljanja o razlici velikih i malih knjižara, tekstovi su zapravo prozno-putopisni biseri, saznajemo šta je to božanska lakoća, ko su (po Ničeu) vazduhoplovci duha, ali i to da je Niče savršeno znao kako se žalost pretvara u komediju. Pak, Kurt Frankobone reći će da se ne treba plašiti, da slobodno može da se zaviri u srednji vek, da nije mračan... Zanimljivo. Gambero tumači Ničeove „Idile iz Mesine“, osam pesama: „Mrtvi su istorija“, čak čitamo i o specijalitetima kanibala (grozno) preuzetih iz stare knjige kupljene na trotoaru, tu je i mišljenje profesora da je Gete jedini Nemac kome Niče priznaje ideal savršenstva, poznato je, Niče je Geteu posvetio i jednu pesmu. Gete, zaljubljenik u Siciliju (da li ste čitali njegov putopis o Kataniji?).

A tek storija o Ničeovoj mašini za pisanje i čuvenom njegovom kišobranu. Jedrenjaku „Sveti januar“! Ili mišljenje da „oblici piščevog života zapravo čine roman izuzetno primamljiv jer nas zahvata gotovo ista opsesija koja je nosila i pisca i njegovog junaka“. Naravno, u romanu je puno istorije i istorijskih ličnosti, podataka o bitkama, junacima i žrtvama, priče-crtice o grčkim filozofima. A šta je sa budućnošću i večitim povratkom istog – to pitanje kao da lebdi sve vreme nad rukopisom.

I o arheologiji, da. „Arheologija je jedna vrsta naučne fantastike“, reći će odvažno Gambero. „Pesimizam je prag nihilzma“, još jedna kao izvajana misao.

Dakle, teško je nazreti granice Aćinovog književnog sveta, tako i u romanu „Kotao“, još je teže uočiti sve diferencijalne karakteristike i svet osobenih simbola ovog pisca, što i ovom rukopisu – naravno – daje još veću vrednost. Uostalom, kako zapisa jedan ruski aforističar, veliki pisac je kao šivaća igla. Ostavlja trag svojih dela, ne sopstveni trag. I još nešto moramo istaći: ako neko od naših najuspešnijih pisaca iskreno misli da je ono što nikada ne može napisati važnije od svega što je do sada napisao, to jeste Aćin. Otuda njegovo Beskrajno traganje književnim svetom.

Autor: Milan R. Simić
Izvor: Danas