Prikaz romana Gintera Grasa „Limeni doboš“

Dugo se nisam usuđivao da se suočim oči u oči sa knjigom „Limeni doboš“ slavnog nemačkog nobelovca Ginter Grasa, ali me je na taj odlučujući hrabri korak nagnala Nobelova nagrada dodeljena Peteru Handkeu. Njih dvojica tematski nemaju nikakve sličnosti i mogu se povezati samo na osnovu jezika na kome pišu, ali i kontroverzi koje su pratile laskavo priznanje kojim su ovenčani. Na žalost te kontroverze nemaju veze sa književnom umetnošću, već sa njihovim izjavama koje imaju političku i istorijsku konotaciju. Nedavno je Miljenko Jergović objavio dva teksta u kojima osuđuje napade na Handkea i ranije Grasa, i u njima dobronamerno savetuje da čitamo ove nobelovce i zaobiđemo zlurade komentare ljudi koji se nisu ni usudili da priđu njihovim knjigama niti poznaju njihove živote. Preporuka Miljenka Jergovića? Nobel? Sjajna prilika da se suočim oči u oči sa patuljastim dobošarem Gintera Grasa.

Oskar Macerat, možda Bronski, patuljak sa dva oca – pripada, kako sam kaže „čulnim gluvim bebama čiji je mentalni razvoj već rođen“ – od rođenja ispituje svet odraslih, a usuđuje se da živi tek kada mu majka obeća igračku limeni doboš kao poklon za treći rođendan. Dancig, Nemačka, današnji Gdanjsk, Poljska. Priča koja teče poput bioskopske filmske trake, ali ovde traku pokreću štapovi doboša koji stvaraju pokretne slike i prikazuju ih poput bioskopskih kamera. Da li ovde imamo serafina, anđeosko stvorenje sa svodova Sikstinske kapele, otelotvorenje Isusa kao lošeg dobošarskog učenika, nezainteresovanog pokazatelja vere i protagonistu staklarsko maloletničke bande ili je ovde reč o gnomu proizišlom direktno iz pakla, koji limenim dobošem prilazi nemoćnim ljudima i dariva nesrećne sudbine svakom ko se usudi da mu bude blizak? On odlučuje da prestane da raste na svoj treći rođendan i iz infantilne perspektive prati razvoj nacionalsocijalizma, tok Drugog svetskog rata i posleratni razvoj Zapada.

Pakleni doboš dobuje istine infantilno, prelazi preko nastanka nacizma, jungera, proterivanja Jevreja, streljanja poljskih antifašista, prvih ratnih pobeda i poraza, sa osmehom, osuđujućom naivnošću, logikom trogodišnjaka, ali logikom ispod koje se krije devet slojeva, kao devet suknji bake Koljaček, kao devet Danteovih krugova, sa šibicom i sjajem u očima deke Koljačeka, koji samo čeka dobošarski mig malog Oskara pa da šibica bukne, razbukti se i prenese buktinju na svet oko sebe. Ali ko je kriv za sve? Za nesreću 20. veka i ljudskog roda nije kriv niko do stara Nioba, koju su tako besramno i nevešto izneli iz lanaca Pandorine kutije i otvorili je, pustili njene kandže da uhvate i sprže sve oko sebe i u svoj pakleni kovitlac povedu i ceo svet. Onoga dana kada je ta drvena lutka ćilibarskih očiju opet stavljena u lance život se vratio u normalu i sve rane na leđima svih dobrih ljudi i ranjenika ostale su da pripovedaju, poput klisura i kanjona, istoriju jedne zemlje i jednog života.

„Nioba, Nioba, Nioba, zeleno obojena, Nioba ćilibarskih očiju, Nioba drvena, naga, ne miče se, ne zebe, ne znoji se, ne diše, nema crva, jer je prskana protiv crva, budući skupocena i istorijska. Zbog nje je spaljena jedna veštica, a drvodelji, koji ju je izrezbario, odsekli su darovitu ruku. Brodovi su se potapali, a ona se spasavala plivanjem. Nioba je bila drvena i vatrostalna, ubijala je i ostajala i dalje skupocena. Maturante, studente, jednog starog sveštenika i čitav hor muzejskih čuvara utišala je svojom tišinom. Moj prijatelj Herbert Trucinski ju je opasao, pa je iscurio; a Nioba je ostala suva i još dobila na tišini.“

Prolaze vlasti, menjaju se imena gradova, drugi narodi vladaju, drugi zakoni se primenjuju, jednog dana želiš jedno, a sutradan „zaboga“ Ne, nekada istok, sutra zapad i obratno, danas sam predator, sutra plen, patnja za slavom i patnja zbog slave, dobošarski pakleni ritam menja se suptilnim džez tonovima iz raja, a crni luk postaje potreba, a ne hrana. Voz koji je jednog dana vozio jedne u logor prevozi danas neke druge, iz jednog Danciga, koji to više nije, daleko od Gdanjska, koji je to još uvek, ka Dizeldorfu, industrijskoj revoluciji, prekretnici i anđeoskim ritmovima džeza kroz dobovanje železničkog bi-bap ritma, današnji voz prevozi neke druge patuljke, sa grbom na leđima, koji više ne predstavljaju paklenu pretnju, već srećnu trljajuću grbu koja vodi ka svetlosti i lagodnom, srećnom životu bez Niobe. To je neki srećni svet bez suza koji ima potrebu da ljušti luk u bezbednim okolnostima nekog tamo bezbednog i udobnog lokala, kako bi plakao, jer ima potrebu za suzama, a nije isto plakati sa ili bez društva, sa ili bez pakleno-anđeoskog gnoma sa grbom ili bez nje.

„... i zbog toga će se naše stoleće i prozvati besuznim stolećem, premda je na svim krajevima i koncima bilo toliko zla – i upravo iz tog besuznog razloga odlazili su ljudi, koji su to mogli sebi da priušte, u Šmuov 'Cviblkeler' da im gazda za dvanaest maraka servira daščicu – svinju ili ribu – kuhinjski nož po osamdeset pfeninga i jedan običan, najobičniji poljski baštenski luk, seckali ga sitno i još sitnije, dok im sok ne bi iznudio, šta iznudio? Iznudio bi ono što im svet i zlo ovoga sveta nisu mogli iznuditi: jednu običnu, najobičniju okruglu ljudsku suzu. Tu se plakalo. Tu se konačno opet plakalo. Pošteno plakalo, bez suzdržavanja plakalo, od srca plakalo. Tu je teklo i spaljivalo. Tu je kišilo. Tu je rosilo. (..) i došlo je preko suza postepeno do ozdravljenja (...) i jednog dana nisu više došli u lukov lokal, on im više nije bio potreban.“

Hvala Ginteru na ovoj anđeoskoj knjizi, sa paklenim dobošarem, svima onima koji je nisu pročitali, a usudili se da govore o Grasu i naravno Jergoviću koji je bacio pokrenuo korak ka susretu oči u oči sa „Limenim dobošem“. Fantastična knjiga.

Autor: Miroslav Maričić
Izvor: Delfi Kutak