Prikaz romana „Gavranov pad“: Završnica koja će vas dokrajčiti

Prošlo je šest godina od događaja opisanih u „Vraninom kriku“ i kapetan Crnog krila Rajhalt Galharou primoran je da živi sa posledicama koraka koje je preduzeo kako bi zaštitio svoje najbliže i stanovništvo Valengrada od rastuće moći neprijatelja. Duboki kraljevi su u međuvremenu pokoreni iznutra i ujedinjeni pod Dubokim carem Arkadijusom. Da cela stvar bude još gora, moć Bezimenih bledi, čarobnjak Vranostep je na pragu smrti posle kataklizmičnog događaja poznatog kao Gavranov pad, a kapetani Bezimenih umiru jedan za drugim dok se Duboki kraljevi pripremaju za odlučujući napad.

Uništen sam. Ova knjiga me je dokrajčila. Svaki put kada pomislim da je Ed Makdonald učinio sve što je u njegovoj moći da gurne Galharoua do krajnje granice (a možda i preko nje), on ipak smogne snage da situaciju učini još beznadežnijom. U poslednjoj knjizi trilogije Vranino obeležje Galharou živi u Jadu. Živi u Jadu. U toj postapokaliptičnoj, magijom izvitoperenoj pustoši u kojoj ništa ne rađa, čiji zastrašujući stanovnici će vam pojesti sirovo meso sa kostiju i gde sam pejzaž priželjkuje vašu smrt. Posle događaja kojim se završila prethodna knjiga Galharou gotovo da je postao sastavni deo Jada, nudeći mu se poput žrtve i hraneći ga sopstvenom krvlju, što je Jad očigledno prihvatio, omogućivši mu zauzvrat neku vrstu odistinski uvrnute koegzistencije. Od samog početka serijala divim se Rajhaltu Galharou, tom komplikovanom junaku koji na svojim plećima nosi teret svetskih problema i nikad, nikad ne beži od onoga što se mora učiniti, bez obzira na danak koji zbog toga plaća. A za ono u šta se pretvorio danak je bio veliki. U ovom trenutku veoma je teško reći da li je on još uvek u potpunosti ljudsko biće, ali čak i ako nije, nema nikakve sumnje da je njegova ljudskost ostala netaknuta.

U „Gavranovom padu“ dosta vremena provodimo u samom Jadu. Makdonald detaljnije zalazi u njegovu jezivu istoriju i opisuje žrtve njegovih nekadašnjih stanovnika, koji su pali kao kolateralna šteta Vranostepovih moralno upitnih napora da zaustavi Duboke kraljeve. Mislim da sam tek čitajući ovu knjigu u potpunosti razumeo amoralnost Bezimenih. Od početka mi je bilo jasno da oni tričarijama poput empatije i drugih ljudskih emocija ne pridaju nikakav značaj, ali to me nikada nije naročito brinulo jer su se uvek borili protiv Dubokih kraljeva, koji su u svakom pogledu mnogo, mnogo gori. U ovom nastavku, međutim, konačno saznajemo nešto više o tome kako je Galharou postao kapetan Crnog krila i ta priča me je, u kombinaciji sa onim što sam već znao, navela da se zapitam da li između Bezimenih i Dubokih kraljeva uopšte ima nekakve razlike. Šta zapravo znači „izabrati manje zlo“ i ko zaista profitira u situacijama kada se odričemo svojih principa kako bismo podržali nekoga ko tvrdi da je njegovo rešenje najbolje?

Kao i u prethodnim nastavcima, i u „Gavranovom padu“ srž priče čine sami junaci i njihovi međusobni odnosi. Posebno mesto u mom srcu ipak pripada Makdonaldovom protagonisti. Galharou srlja putem koji, bar u njegovim očima, vodi u neizbežnu propast, ali ne bez plana. To je, po mom mišljenju, jedna od najvažnijih poruka ovog serijala: ma koliko vam se povoljan ishod činio nedostižnim, morate se boriti. Šta vam drugo preostaje? Čak i kada je suočen sa nepremostivim preprekama i skoro neminovnim porazom, Galharou nikada ne odustaje. Upravo ta istrajnost, kao i činjenica da uvek ima na umu razloge koji su ga naveli na borbu i ljude zbog kojih to čini, čini ga tako privlačnim likom (i jednim od retkih junaka grimdarka za koje sam navijao isključivo zato što su dobri ljudi).

Kao završno poglavlje serijala, „Gavranov put“ mi je pružio sve što sam mogao da poželim. Vranino obeležje je zapravo jedna od najboljih trilogija koje sam ikada pročitao. Savršena je i ne bih u njoj ništa menjao.

Izvor: parsecsandparchment.com
Prevod: Jelena Tanasković