Od pada Zida, a naročito poslednjih petnaestak godina, Berlin je postao najuzbudlјiviji, najželјeniji grad u Evropi kada je u pitanju ona populacija koja se juče nazivala hipsterima, a danas jakijima (yuccie– young urban creatives). Mladi urbani kreativci dakle hrle u Berlin i za to postoje ekonomski, kreativno-umetnički, političko-sociološki, ali ne manje i istorijski razlozi: taj grad po mnogo čemu predstavlјa Evropu i prošlovekovnu evropsku istoriju u malom: neke od najlepših, a svakako one najmračnije stranice te istorije ispisane su upravo tu. Utoliko sve što je u vezi sa tim gradom i njegovom istorijom danas ima neuhvatlјivu, magičnu auru tamne privlačnosti, a posebno kada je reč o tridesetim godinama – samom srcu tame, sve do početka Drugog rata, i evropske dekadencije.
Usled navedenih razloga, nedavno „pronađen“ roman Ernsta Hafnera
Braća po krvi, spolјa gledano, ima sve preduslove da doživi drugu mladost. Takvi slučajevi su srazmerno česti poslednjih godina, a po pravilu dolaze u evropske književnosti nakon što prvo budu „otkriveni“ u Engleskoj ili Americi, poput, recimo, sjajnog mađarskog pisca Antala Serba, čiji su romani
Putnik i mesečina i
Legenda o Pendragonu i kod nas doživeli izvestan uspeh, ili „rumunskog Bruna Šulca“, kako se, ne do kraja tačno ali marketinški vešto, promovisao izvanredan roman
Događaji u neposrednoj irealnosti Maksa Blehera, objavlјen u Zagrebu pretprošle godine.
Opusi ovih pisaca nastali su, kao i Hafnerov roman, tridesetih godina, ali to je uglavnom sve što ih spaja. Jer o Hafneru se u stvari gotovo ništa ne zna, pa čak nije sigurno ni to da li je uopšte imao ikakve ambicije da se bavi pisanjem. Sve što je do danas poznato, jeste da je ovaj novinar i socijalni radnik živeo u Berlinu između 1925. i 1932, kada je i objavio svoj jedini roman, koji se već naredne godine našao na nacističkom spisku knjiga za spalјivanje.
Tih nekoliko činjenica, ili pak tajanstveno odsustvo svih drugih u vezi sa životom i radom Ernsta Hafnera, dovolјno je da se zagolica pažnja današnjih čitalaca, te utoliko treba pohvaliti agilnost Lagune da svega godinu dana nakon nemačkog novog izdanja objavi ovaj roman i na našem jeziku. Sam roman pak nezavisno od ovih spolјašnjih okolnosti, uzbudlјivo je i vrlo moderno napisano štivo o berlinskom podzemlјu početkom tridesetih godina, dakle, neposredno posle velikog ekonomskog sloma 1929. Priča prati sudbinu nekolicine mladića, članova bande Braća po krvi, koji su prinuđeni da uđu u svet kriminala, sa različitih strana i sa različitim namerama. S jedne strane, tu je povest o manje ili više pravim kriminalcima koje reprezentuje Fredi, vođa klana, čije su ambicije u tom polјu velike, a sa druge o Viliju i Ludvigu, koje nehumani uslovi odrastanja po nemačkim domovima za socijalnu zaštitu primoravaju da se priklјuče Vilijevoj bandi, uprkos tome što u osnovi teže čestitom radničkom životu. Roman tako ima dva paralelna toka, od kojih prvi opisuje život Vilijeve bande, dok drugi prati sudbinu ove dvojice i njihovu, na kraju se ispostavlјa uspešnu borbu da izađu iz sveta kriminala i posvete se obućarskom poslu.
Samo pripovedanje je savršeno precizno, ubrzano i svedeno, očigledno pod uticajem tada nove umetnosti filma. Hafner dakle ne opisuje potanko unutrašnja stanja i duševne lomove svojih junaka, već se o tome saznaje isklјučivo iz opisa njihovih postupaka i iz njihovih reči. I to je zapravo umetnički vrlo funkcionalna strategija: kada je u pitanju borba za goli život, tada nema mesta ni za kakva složena psihološka nijansiranja ili finije jezičke igre i eksperimente. Stoga Hafnerov roman neretko ostavlјa utisak dokumenta, nešto razvijenije novinske reportaže, po čemu se uklapa u opšti evropski trend obnove realističkog prosedea u književnosti i umetnosti tridesetih godina (taj pokret se npr. u nemačkom slikarstvu toga vremena javlјa kao reakcija na ekspresionizam i to pod imenom „nova objektivnost“). Ono što je osnovna karakteristika nove objektivnosti ili socijalno angažovanog realizma jeste upravo povlačenje individualnog autorskog glasa u pozadinu dela i isticanje „objektivnog“, spolјašnjeg, čulima lako spoznatlјivog i „proverlјivog“ sveta u prvi plan.
Ali i ako se ostave po strani ta teorijska razvrstavanja,
Braća po krvi – koja se, treba dodati, mogu čitati i kao rano ostvarenje ili preteča poetike noara – sve vreme uspešno drže čitalačku pažnju jer dočaravaju nebo pod tadašnjim Berlinom: svet bandi i uličnih tuča, plјački i policijskih potera, muške prostitucije i sponzoruša, zadimlјenih i opasnih, ali utoliko privlačnijih klubova oko Aleksander placa, jednom rečju – svet tamnog i primamlјivog velegradskog vitalizma samo tren pre nego što će ga, baš kao i Hafnerov roman, progutati mrak.
Autor: Marjan Čakarević
Izvor: polja.rs