Prikaz romana „Američka tragedija“: Dokaz da snovi nisu besplatni

Drajzerov klasik „Američka tragedija“ (1925) svedoči o vitalnosti teme arivizma sa zločinačkim zaokretom i u književnosti 20. veka. Već na prvi pogled moguće je uočiti mnoštvo srodnosti između glavnog junaka i Žilijena Sorela („Crveno i crno“), iako bi se kriminalna tematika dala uspešno povezati sa Balzakom ili Dostojevskim.

Pre svega, kao inspiracija je poslužila jedna faktografska činjenica: pogubljenje fabričkog radnika Čestera Džileta na električnoj stolici 1908. godine, zbog ubistva trudne devojke i koleginice Grejs Braun. Ovo suđenje je svojevremeno izazvalo veliku pažnju štampe i podstaklo mnoge žustre polemike među građanstvom. Mada se, kako naslov govori, uzroci posrnuća ponajviše pripisuju komplikovanosti i (ne)izvodljivosti modernog mita o američkom snu, jasno je da brojna svojstva ambicioznog, a usled toga u sudaru sa sredinom i nedoraslošću njenim zahtevima posrnulog glavnog lika, sežu dalje (i šire) u evropsku tradiciju.

Priča o Klajdu Grifitsu od samog početka se usredsređuje na izuzetno bitan motiv želje, nezadovoljenosti prohteva za čulnim i materijalnim usled nekonvencionalnih uslova u kojima je proveo detinjstvo. Trajna nesigurnost zbog siromašnog porekla, veoma često doživljavanog kao sramotnog; nastojanje da se zahvaljujući prirodnim predispozicijama uzdigne u odnosu na sredinu iz koje potiče i bude nešto više, ugrabi znatno bolje od onoga što mu je namenjeno; istovremena slabost karaktera usled podložnosti pohlepi za luksuzom i pojačanog telesnog nagona (oboje su posledica rane uskraćenosti), vode prema nizu pogrešnih postupaka i, naposletku, u zločin koji će platiti glavom. Poslednja trećina romana prati istražni postupak, suđenje i Klajdov boravak u ćeliji, gde čeka pogubljenje – dok nas prethodne dve celine postupno pripremaju za kobni čin koji dolazi kao neobična mešavina (loše) isplaniranog ubistva i slučajnog nesrećnog događaja.

Prva scena kojom je predstavljen dvanaestogodišnji Klajd Grifits jasno pokazuje da se dečak izdvaja od porodice (pored njega, čine je roditelji, dve sestre i brat), stideći se njihovog zanimanja (ulični propovednici) i izloženosti kojoj ga sve to, nevoljnog, podvrgava. Sugerisano je da je već tada bio više naklonjen paganstvu nego veri, zainteresovan za život i osetljiv na lepo. Poziv roditelja čini da se oseća negativno obeleženim („Drugi dečaci nisu radili takve stvari, a osim toga, to je izgledalo nekako bedno, pa čak i ponižavajuće.“), onemogućeno mu je da se normalno školuje, a dok oko njih prolaze automobili i mladi u potrazi za provodom, Klajd sluti da postoji nešto drugo, bolje, lepše.

„Zapadni“ ogranak porodice Grifits, kome on pripada, u tom trenutku vodi hrišćansku misiju u Kanzas Sitiju. Rodonačelnik im je Klajdov nesnalažljivi, slabokarakterni otac otuđen od rodbine. Na istoku, u njujorškom okrugu, živi dečakov stric Semjuel, uspešni vlasnik fabrike i, za dete, simbol dosegnute društvene moći. Zato što je Klajdov otac svojevremeno, kao neodgovarajući član, istisnut sa porodičnog stabla, mladić će biti primoran da težim i možda zauvek zabranjenim prolazima pokuša da se vrati u izgubljeni raj šansi koje donosi zvučno ime.

Čulnost na sudbonosan način oblikuje karakter Klajda Grifitsa, čineći da bude sujetan i ponosan koliko i siromašan. Sebe ne doživljava kao člana sopstvene porodice ili deo bilo kakve zajednice. Slabom na ženski pol, seksualnost mu predstavlja najveći tabu; osetljiv na sopstvenu pojavnost, smatra da su mu najveće prepreke u životu sirotinja i nedostatak protekcije. Sa ulaskom u adolescenciju, ovakvi stavovi se dodatno učvršćuju. Sve se menja pošto na svoju ruku bude potražio – i dobio – mesto momka u hotelu Grin-Dejvidson. Predaje se radu, zahvaljujući kome može da što više odsustvuje iz mrskog doma; zarađuje i počinje da laže, krijući pravi iznos plata i napojnica kako bi uspeo da, ne deleći sa ukućanima, ponešto uštedi samo za sebe. Sklapa prva prijateljstva sa kolegama i postepeno upoznaje društveni život grada – sve što njegovi roditelji drže za grešno i opasno.

Motiv dvojnika se u „Američkoj tragediji“ pojavljuje naročito transparentno, jer glavni junak fizički neverovatno podseća na svog brata od strica Gilberta Grifitsa. Razlike se sastoje u tome što je Stjuartov sin nekoliko godina stariji, krut, uobražen i na visokoj poziciji u očevom preduzeću. Međutim, zbog ponašanja nije omiljen u društvu, za razliku od znatno pristupačnijeg Klajda. Spoljna sličnost od početka podstiče rivalstvo i Gilbertovu netrpeljivost, a Klajdu obezbeđuje simpatije mnogih pripadnika gradske elite, uključujući fatalnu Sondru Finčli. Ta odlika, zapravo, na prvom je mestu bila presudna za njegov dolazak u Likurg, s obzirom na to da je stric sasvim slučajno naišao na Klajda, tada zaposlenog u prestižnom čikaškom hotelu. Zapanjen time koliko mu nećak i sin nalikuju jedan drugom, odlučuje da pruži šansu manje srećnom od njih dvojice i pozove ga u svoju fabriku. Kako ne bi bilo sumnje u postojanje protekcije, od početka je dogovoreno da rad započne od nule, dok se sama porodica upadljivo distancira od siromašnog srodnika. Koliko mu je prva, fizička okolnost bila od pomoći, toliko ova poslednja, staleška, uslovljava usamljenost u novoj sredini, praćenu najnižim položajem u profesiji, što zajedno priprema početak velikih problema.

Arhetip dvojnika doprinosi boljoj vidljivosti dramatike i simbolike unutrašnjeg razdora koji pogađa junakov um i dušu. Slično De Mopasanovom arivisti Žoržu Diroau („Bel-Ami“), Klajd prilično dugo ne gleda dalje od sopstvene atraktivne spoljašnosti, te ga zaokupljenost pojavom drži podalje od svake iole dublje introspekcije. Nasuprot tome, instinktivna odbojnost koju Gilbert oseća prema kradljivcu svog identiteta pokreće lanac događaja u prilog sumnji probuđenoj nečim što junakovoj ličnosti predstoji da osvesti i ispolji.

Sondra postaje otelotvorenje njegovog američkog sna, dok je Klajd za nju u početku, mada ga smatra privlačnijim od bogatog dvojnika Gilberta, nezanimljiv usled sasvim tačnog utiska da bi ga mogla suviše lako osvojiti. U međuvremenu, junak je unapređen do mesta nadzornika ženskog odeljenja stričeve fabrike. Između dvadeset pet krojačica, nekolicina otvoreno pokušava da mu se udvara, što predstavlja prvi zaista veliki izazov za njegovu izrazitu čulnost. Dok na obuku ne bude stigla devojka iz provincije Roberta Alden, uspešno se čuvao novog posrnuća. Međutim, Roberta je bezazlena, ljupka farmerska kći sa sličnom porodičnom prošlošću i mukama ostavljenim iza sebe, a Klajd tako usamljen, već izvesno vreme u čudnom međuprostoru. Naime, zbog srodstva koje ga vezuje sa gazdama, ne sme da se zbližava s podređenima, ali usled niskog ličnog statusa isto mu nije dozvoljeno ni sa bogatijima od sebe. Što se osećanja prema devojci tiče, junaku postaje istinski draga, mada od početka sigurno zna da ne bi želeo ozbiljnije (dakle, bračno) vezivanje s njom: „Jer sad je njegovo častoljublje u pogledu braka bilo privučeno čvrsto, kao magnetom, onom svetu kome pripadaju Grifitsovi.“

Sve dok jedne večeri Sondra, na prvi pogled ga greškom zamenivši za Gilberta, ne ponudi da ga poveze svojim kolima, Klajdova i Robertina radnička idila odvija se bez trzavica. Onog trenutka kada se bude uverio da je ozbiljno privukao pažnju bogate i zanosne naslednice, o kojoj, uostalom, nije ni prestajao da sanja, preko noći ulazi u željeno društvo, naprečac osvajajući sve prisutne, a zanemarujući Robertu. Veza sa Sondrom je od početka dublja, lišena slepe požude karakteristične za odnose sa devojkama nižeg porekla i manjeg pratećeg izazova: „U toj misli nije bilo pohotljivosti, već prosto želja da je drži i miluje tako savršenu. Doista, ta žarka želja zračila je iz njegovih očiju.“ Baš kada mu Finčlijeva bude uzvratila osećanja i dala ozbiljnu nadu u zajedničku budućnost, a Klajd odluči da napokon prekine sa Robertom, potonja saopštava sumnje na trudnoću. Junakovo predugo oklevanje i nesposobnost da reaguje dovode do tragičnog preokreta.

Kao što je, usled nedovoljne pažnje i nepostojećeg seksualnog vaspitanja, par uopšte dospeo u nepriliku, tako zbog diskrecije koju zahtevaju poslovni odnos i junakova rodbinska povezanost sa Grifitsima neće znati gde da potraže pomoć. Dok na jednoj strani pobira društvene i ljubavne uspehe (izleti, igranke, poljupci, sve to sa Sondrom), Klajd pokušava da na drugoj pronađe način izazivanja Robertinog pobačaja. Angažovan nesrazmerno uznemirenosti, zaokupljen drugim, već spomenutim aktivnostima, ne obraća pažnju na devojku koja je i sama suviše zbunjena, paralisana panikom. Kada se svi dostupni načini budu pokazali nedelotvornim, Roberta sasvim očekivano počinje da vrši pritisak na Klajda, ne bi li je ženidbom spasao nadolazeće javne sramote. Mučenom grižom savesti i svešću o nepravednom postupanju prema njoj, ali i ogročenošću što mu blistava obećanja uspeha i ozvaničenja veze sa Sondrom (koja, sasvim romantično, planira da se uprkos protivljenju roditelja iste jeseni po sticanju punoletstva odmetne sa Klajdom) sada bivaju ozbiljno ugrožena: „Ta misao delovala je na Klajda kao neki sladak, opojan otrov. Izazivala je u njemu groznicu i gotovo ga dovodila do ludila. Kad samo – kad samo – ne bi bilo Roberte! Tog užasnog i gotovo nerešivog problema.“

Jedno od najčešćih sredstava da se muškarac u prošlosti otrese nezgodne ljubavnice prestavljali su izdašni pokloni za raskid, no, dešavalo se i da zasićeni ljubavnik poveruje kako je mora ubiti, usled čega su štampa, hronika, ali i književnost, imali uvek nove izvore inspiracije. Na pragu uspeha suočenom sa pretnjom rušenja izgrađenog statusa, junaku na um dolazi kobna ideja i to sasvim slučajno, putem novinskog članka (što je još jedna daleka sličnost sa Sorelom) o nesreći na jezeru. Čamac se prevrnuo, ženska osoba utopila, a telo muškarca u njenoj pratnji nije pronađeno. Mada se gnuša same pomisli, uporno je terajući od sebe, Klajd postaje opsednut pročitanom pričom, ne nalazeći drugi izlaz, pa čak ni dovoljno mašte da izmeni bar neki element scenarija. Usled obuzetosti novom preokupacijom, u njegovoj duši se pomalja ustaljeni motiv mračnog, ovoga puta unutrašnjeg dvojnika.

Kukavičko oklevanje na kraju diktira tok nesreće, pa junak nehotice izaziva potres i prevrtanje čamca, tako da mu naruku idu slučaj i trenutno pomračenje svesti. Ne preduzimajući ništa, pušta da se događaji odvijaju bez njegovog aktivnog doprinosa, ali u potpuno istom smeru koji je zamišljao. Briga zbog reakcija bliske okoline sprečava ga da obrati više pažnje na eventualne ostavljene tragove. Kada kasnije budu došli da ga uhapse kao jedinog osumnjičenog, izbezumljeno moli da to učine dalje od ostalih, pogotovo Sondre, a u ćeliji najviše brine zbog njene i majčine reakcije na vesti.

U sudskom procesu gotovo nijedan faktor nije na Klajdovoj strani, počevši od izrazite pristrasnosti javnog mnjenja, ličnih interesa pripadnika tužilaštva, neuverljivih opravdanja i slabe samoodbrane koja podriva sve napore advokata da ga prikaže kao žrtvu udruženog delovanja psihološke krize, neblagonaklonih društvenih okolnosti i slabosti karaktera. Junak ne oseća krivicu ni kasnije, našavši se direktno pred licem smrti, ali nije dovoljno dobar glumac da bi ulogu odigrao do kraja i time eventualno obmanuo porotu. Parnica, po uzoru na Žilijenovu, privlači mnogo devojaka koje ga, suprotno većinskoj javnosti, posmatraju kao smelog i romantičnog, mada nesrećnog, oklevetanog mladića kome bacaju cveće na železničkim peronima. U ispovesti datoj svešteniku priznaje da prelomnog časa, u čamcu, nije osetio nikakvu promenu u srcu na kojoj insistira odbrana, već samo mešavinu straha i srdžbe na vlastitu nemoć da učini onako kako je bio naumio. Sličnost sa Žilijenom Sorelom sastoji se i u navedenom nervnom rastrojstvu, pomračenju uma koje zahvata junaka. Pri zločinu se, opisuje on, nalazio u nekom složenom, uznemirenom stanju, koje se graničilo, kao što mu sad izgleda, sa transom ili obamrlošću volje.

Konačan slom iluzija i najbolniji udarac zadaje Sondrino nužno odustajanje i ograđivanje od snova koje su delili. Preplavljen očajanjem, ljubomorom i utiskom gašenja poslednjeg svetla nade, Grifits biva svestan da mu ne preostaje nikakva mogućnost spasa: „Robijaš. Ove pruge. Ova obuća. Ova samica. Ovaj neizvestan, preteći pogled na budućnost o kojoj je tako strašno razmišljati. A zatim ovo pismo. Dakle, ovo je kraj tog divnog sna!“

Napomena: Tekst je izdvojen iz doktorske disertacije pod naslovom „Psihološki portret ariviste u francuskom (XIX vek) i srpskom romanu (s kraja XIX i početkom XX veka)“, odbranjene 2021. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Autor: Isidora Đolović