Prikaz knjige „Zbog njih sam volela Beograd“

Razlozi za kupovinu knjiga, nama knjigoljupcima, su svakako neophodni, kao i same knjige. Na taj način se drugima, a i sebi, lakše opravdamo za sve one kupovine koje posle nekog vremena i nemaju baš nekog smisla. Kada bih sada počela nabrajati sve moguće i nemoguće razloge, sve vreme ovoga sveta ne bi bilo dovoljno zato što ih ima previše, i uvek se može smisliti barem još jedan. Verujte mi, znam o čemu govorim.

Kupovina knjiga je kao kupovina bilo čega drugog. Da biste došli do onog trenutka kada ćete samo ući u prodavnicu i kupiti ono što sa sigurnošću možete tvrditi da je odlično i baš za vas, potrebno puno pokušaja i promašaja. Tako je i sa knjigama. Na početku se kupuju dobri stari klasici, jer kako se možemo zvati knjiškim moljcima, a da na policama nemamo barem desetak dobro poznatih naslova. I tako ih kupujemo, jedan po jedan, bez obzira na njihov poveći obim i naš manjak vremena. Kada utvrdimo da ih imamo dovoljno, prelazimo na sledeću fazu. U ovoj fazi se kupuju svi oni naslovi koji su novi, ali zvučni, koji se moraju imati (i eventualno pročitati) da bi se išlo u korak s vremenom. Ne bavimo se kvalitetom, kupovina je impulsivna. Nakon nekog vremena imamo nešto iskustva sa čitanjem, a i kupovinom knjiga. Na policama ih ima i više nego što treba, pa se treba kontrolisati i birati samo one „dobre“. Pre kupovine se okreće poleđina knjige, čita se šta tu piše i tek onda odlučuje o kupovini. I na kraju, dolazimo do faze koja je najbitnija. Ovo je faza u kojoj se ne biraju naslovi po zvučnosti, ili zato što ih ima ili čita neko drugi. Sada se ima dovoljno iskustva da se na osnovu pročitanih nekoliko stranica može utvrditi da li knjiga zaista vredna našeg izdvojenog vremena i novca.

Do sada ste se verovatno više puta zapisali čemu ovaj uvod i kakve veze ima sa knjigom na slici. Dakle,  sa zadovoljstvom vam mogu reći da sam došla do poslednje faze kada su promašaji veoma retki i svaka knjiga zaista vredna mog vremena (i novca). Ne čitam više ono što je na poleđini i prelazim na onih prvih desetak stranica, koje izdavači nude kako bi nas privukli na kupnju. Čitanje tih prvih nekoliko stranica zaista mi može otkriti da li mi knjiga odgovara ili ne. Ako mi je teško pročitati prvih desetak stranica neke knjige, idem dalje, izbor je ogroman da bih gubila vreme čitajući neku knjigu i čekajući da se nešto desi. Za mene su dobri pisci oni koji me priljube za stolicu od onog trenutka kada počnem čitati, pa do samog kraja, kada nakon prvih desetak stranica poželim da pročitam ne samo narednih deset, već i mnogo više.

Moram priznati da me je ova knjiga kupila pre nego što sam ja nju. Otvorila sam onaj mali pdf fajl na stranici izdavača i pročitala nešto što se zove Umesto uvoda. Biću vaša dobra vila pa ću podeliti taj deo sa vama.

Koliko mi je pust Beograd otkako vas nema. Sva ta naša prijateljstva uzimali smo zdravo za gotovo...

Ova knjiga je podsećanje i na žive i na one koji su otišli u drugu dimenziju, a koji su u jednom trenutku svog života činili ovaj balkanski grad na neki način čarobnim. Ona govori o našim dušama koje su se dodirivale. Sve to što se dešavalo samo je jedan segment lepote. Svaki čovek, svakoga dana u svom kratkom životu, dodirne toliko duša a da često nije ni svestan veličanstvenosti tih susreta. Ova knjiga nije samo podsećanje na takve trenutke, ona istovremeno poručuje svakom čitaocu da osvesti svoje susrete s dušama. Kako si oni najumniji ponavljali, imamo čudnu osobinu da zakopani u prošlosti ili budućnosti ne primećujemo koliko je toga velikog, lepog i duhovitog oko nas i kako posebna, divna bića ulaze u naš život a da za to često nismo dovoljno blagodarni.

Prijateljstvo je jedini nebeski odnos na zemlji. Daleko od animalne požude tela za telom, daleko od biološke determinisanosti da volimo one koji su naše krvi, daleko od svakog interesa i kalkulacije, prijateljstva su zagrljaj duša u telesnom svetu. Ova knjiga je podsećanje koliko su ti dodiri i zagrljaji duša bitni za svakog od nas i kakvo je to čudesno blago.

Čitala sam i dalje, ali već nakon ove poslednje rečenice sam znala da je želim i da je moram pročitati celu. Mislila sam da ću je čitati polako, da ću svakog dana čitati po deo i uživati u njemu. Ali, nije bilo tako.  Stranice su se same okretale, ljudi, događaji i mesta su se izmenjivali bez moje kontrole nad time. Deo po deo, osoba po osoba, i knjigu sam pročitala za jedno poslepodne. Toliko je dobra.

Knjiga se sastoji od kratkih priča, delića izvučenih iz Isidorinog sećanja. Ljudi o kojima Isidora govori su iz sveta književnosti, muzike, filma, novinarstva, slikarstva, nekima više, a nekima manje poznati, a za nju i njen život veoma važni. To su prijateljstva koja su nastajala na najrazličitije načine, trajala duže ili kraće, i ostavila neizbrisiv trag u njenom život.

Niko od onih koji će učiti o Miloradu Paviću iz čitanki nikada neće shvatiti koliko je Miša bio poseban, otmen, zabavan i nadasve umetnik, i u kojoj meri je bio u pravu onaj Amerikanac koji je napisao da on razmišlja na način na koji mi sanjamo.

Da - rekla sam - Isidora... - Zdravo, Isidora, ovde tvoj veliki obožavalac Midrag Bulatović. - „Crveni petao“? - pitala sam i on je prasnuo u smeh. - Da, da, crveni petao... nevaljali crveni petao. Čovek sa četiri prsta... Naravno da sam čitala Buleta. Ko nije? Nagrađivani pisac, dobitnik NINove nagrade, bučan, morbidan, bizaran, šta sve nisu govorili za njega...

Moma (Dimić) je, slično Raši Livadi, bio sklon jednom blagom pokroviteljskom pristupu. Uvek je bio veoma diskretan, ali je uspevao da iskaže neku specifičnu kreativnu radoznalost, iz koje je isijavala nedvosmislena podrška.

Momo Kapor je bio veliki majstor marketinga: iako ga je tištalo što ga kao „lakog“ pisca ne prihvata Mihizov NIN, on je znao da je čaršijska reklama bitnija od partijskih priznanja. Zato je u svakoj situaciji znao kako da se postavi i održi auru provokativnosti. U toj veštini da poseduje široku popularnost i da istovremeno bude i šarmantan i provokativan niko mu nije bio ravan. Momo će ostati upamćen kao jedan od najplemenitijih bisera u kolajni hercegovačkih legendi.“

Žika (Živojin Pavlović) je prolazio pored Doma omladine na putu do kuće, ka Ulici majke Jevrosime, i ugledao je noge i kolena koja su ga impresionirala. Vratio se kao prevejani voajer natrag do ulaza u kafeu auli Doma omladine, gde smo Pajkić i ja pijuckali koktele. Podigla sam glavu i srela Žikin pogled, on je sučući brke, rekao: „Au, pa to su vaša kolena.“

Moj drugi profesor Slobodan Selenić bio je čovek posebnih manira i stila. Nikada nije dizao glas. Svi smo znali njegove knjige i biografiju, kao i priču o njegovim susretima sa Crnjanskim u Londonu.... Na kraju svakih studija i mi studenti dajemo ličnu ocenu svakom profesoru.  Jer  oni odrede naš život, ne samo zato što nam prenose konkretno znanje već i to kako se postaje bolji čovek. To su moje velike, velike desetke: Boba i Vava.

Ova knjiga nije ni biografija svih tih ljudi, jer svi oni zaslužuju mnogo više od nekoliko stranica, a nije ni autobiografija, jer ne govori samo o Isidori. Ovo je nešto između. Predstavljajući nam sve njih, Isidora nam otkriva pomalo i sebe. Prikazuje nam se u nekom drugačijem svetlu, više ljudskom od onog koji viđamo na televiziji. Ako do sada niste pročitali nijednu njenu knjigu, predlažem vam da krenete od ove. Upoznaćete jednu veoma obrazovanu ženu, koja je svojim radom postigla mnogo toga, ženu koja voli i pati, koja se bori za sebe ali i druge, profesionalca, dobrog prijatelja.

Trenuci života o kojima Isidora govori nisu hronološki napisani, ali je baš u tome njihova čar. Govori o situacijama koje su ponekad pozitivne i ispunjene nadom, dok sa druge strane ima i onih koje je obavila tuga i borba za život. Sa dozom komičnosti, jer se ipak svi mi radije sećamo nama dragih ljudi sa osmehom na licu.

Različite osobe se pojavljuju u našim životima ponekada iznenadno, i tada ne možemo shvatiti koliko će njihovo prisustvo imati značaja za nas. Tek onda kada odu i više ih nema postanemo svesni praznine koja je ostala za njima. Ova knjiga je, osim što je informativna i na neki način zabavna, veliki podsetnik da se trebamo osvestiti na vreme i ceniti svaki trenutak, pre nego što bude kasno.

Autor: Ceca V. K.
Izvor: opriciipricanju.blogspot.com