Prikaz knjige „Ponoć u vrtu dobra i zla“: Vudu pravda

Vudu sveštenica je preko stola gledala u svog imućnog klijenta, čoveka kome se sudi za ubistvo: „A sad, znaš kako to ide s vremenom mrtvih. Vreme mrtvih traje jedan sat – od pola sata pre ponoći do pola sata posle ponoći. Pola sata pre ponoći je da se radi dobro. Pola sata posle ponoći je da se radi zlo... Men’ se čini da nam treba pomalo od oba noćas.“

Kada je počeo povremeno da živi u Savani, Džon Berent, kolumnista Eskvajera i bivši urednik magazina Njujork, tražio je – šta? Predah od velegrada? Ljupki južnjački gradić prepun vlage i istorije da mu posluži kao inspiracija za roman? Pronašao je kulturnu, ali izolovanu selendru, grad gde je bitno ko su vam bili preci, gde je mržnja prema severnjacima uvek prisutna i gde pisce iz Njujorka pozivaju na ponoćne grobljanske vudu ceremonije.

Knjiga koju je napisao na osnovu osam godina povremenog života u Savani jeste čudna kombinacija iskaza o istinitom zločinu i putopisa. Prva polovina knjige govori o ljudima koje je upoznao: o Džou Odomu, rđavom advokatu, pijanisti i turističkom vodiču, koji vuklja antikvitete i grupu ekscentrika od jedne do druge istorijske kuće u kojima borave dok ih ne izbace; o Ledi Šabli, sjajnom crnom transvestitu koji po potrebi iskorišćava pisca kao šofera koji ga vozi kući posle terapije hormonima; o Sereni Doz, koju je Sesil Biton jednom prilikom nazvao „jednom od najsavršenijih prirodnih lepotica koje sam ikada fotografisao“, sada sredovečnoj ženi čija su strast perje, šifon i tamnozeleni lak za nokte. Tu je i njen ljubavnik, pronalazač Luter Drigers, koji je otkrio da određeni pesticid može da prodire kroz plastiku, što je omogućilo nastanak ogrlica protiv buva i traka protiv gamadi. Pošto nije uspeo da unovči svoj pronalazak, u gradu je postao lik koji „šeta“ muve lepeći niti na njihova leđa, koga se ljudi Savane plaše jer preti da će zatrovati vodovod.

Druga polovina knjige je priča o Džimu Vilijamsu, bogatom trgovcu antikvitetima i restauratoru Kuće Merser, jedne od najlepših gradskih istorijskih zdanja i stecišta božićnih žurki za koje je društvena elita Savane „živela“. Šest meseci po piščevom dolasku Vilijams je optužen da je 1981. godine pucao na Denija Hensforda, nasilnog mladića koji je bio poznat kao „hodajući seks“, i za žene i za muškarce.

Vilijams, Hensfordov poslodavac i povremeni ljubavnik, pravdao se samoodbranom. Dokazi su bili daleko od konkretnih. Delovalo je kao da je Vilijams montirao pucnjavu, premeštajući ključne dokaze tako da izgleda da je pucao tek nakon što je Hensford pokušao da ga ubije. Iako je osuđen, brzo je dobio priliku za novo suđenje, kada su dokazi o tužilačkom prestupu anonimno poslati njegovom advokatu.

Pre drugog suđenja, osim što je unajmio skupe advokate da ga zastupaju, Vilijams je unajmio Minervu, vudu sveštenicu, da baci kletvu na tužioca. Berent jasno stavlja do znanja za koga Vilijams misli da su bolje uložene pare – advokate ili sveštenicu.

Uprkos Minervinim uslugama, i drugo suđenje je završeno osudom. Iako je Džim Vilijams vodio svoj posao sa antikvitetima i pisao pisma časopisu iz zatvora, advokati su uspeli da ubede Vrhovni sud Džordžije da preinači presudu i zakaže novo suđenje. Ponovo se Minerva bacila na posao, bacajući grobljansku prašinu na pragove domova Vilijamsovih neprijatelja. Nakon što je treće suđenje poništeno, Vilijamsu se ponovo sudilo i postao je jedina osoba u istoriji Džordžije kojoj se četiri puta sudilo za isto ubistvo. Sedam meseci nakon što je konačno oslobođen, Vilijams je preminuo u januaru 1990. godine.

Berentov stil pisanja je elegantan i uvrnuto zabavan, a njegovo oko za detalje – prosto izuzetno. Prepričavajući Vilijamsova suđenja, on često pravi digresije pominjući govorkanja, anegdote, istorijske i arhitektonske podatke – metod koji lošijem pripovedaču možda ne bi pošao za rukom, ali ovde savršeno funkcioniše. „Ponoć u vrtu dobra i zla“ možda je prva knjiga o istinitom zločinu zbog koje bi čitalac poželeo da nazove turističku agenciju i rezerviše smeštaj za produženi vikend na nekadašnjem mestu zločina.

Autor: Glena Vitli
Izvor: archive.nytimes.com
Prevod: Đorđe Radusin