Prikaz knjige „Oluja u šolji čaja“: fizika u svakodnevnom životu

Knjige koje su napisali fizičari, kao i pokušaji da onima koji nemaju dodira sa fizikom objasne kako stručnjaci vide svet, sežu daleko u prošlost. Džordž Gamov je 1939. godine napisao knjigu „Mr Tompkins in Wonderland“, u kojoj je opisao kako bi svet izgledao ukoliko bi univerzalne konstante imale posve drugačije vrednosti – na primer, da je brzina svetlosti 10 m/s. Između 1980. i 1986. godine, Džejms Trefil napisao je šest knjiga sa naslovima kao što su „Naučnik na obali“ („A scentist at the seashore“), u kojoj je jezikom svakodnevice objasnio uočene fenomene, pažljivo ih opisao, a zatim kvalitativno analizirao. Brajan Grin istraživao je kosmologiju 2005. godine u delu „Tkanje kosmosa“ („The fabric of the cosmos“). Sva tri autora su istovremeno na ispravan i istinit način ispričala storije o nauci, na način na koji je ova materija dostupna i prijemčiva i laicima. Oduševljen sam što na ovaj spisak istaknutog društva mogu da dodam i Helen Čerski, autorku nove knjige „Oluja u šolji čaja: fizika u svakodnevnom životu“.

Pisci najbolje pišu kada pišu o onome o čemu najviše znaju. Čerski je fizičarka na Londonskom univerzitetskom koledžu i ona proučava mehuriće i mehure od sapunice; njeno primarno polje istraživanja jesu ljudi i njihove karakteristike, dakle, nije u vezi sa elementarnim česticama ili galaktičkim jatima. Svih devet poglavlja u njenoj knjizi posvećena su ljudima i njihovim različitostima i posebnostima, predmetima, idejama i događajima, pa je i postavka knjige takva. Srešćemo drveće i peškire, kečap i puževe, duvače stakla i pačje noge, ali i ljudska bića. Kako se ovakva postavka ponaša na stranicama jedne knjige? Na koji su načine oni slični? Kako mi možemo da ih razumemo? Ova knjiga puna istorijskih detalja nateraće nas da se saživimo sa pripovedačem datog poglavlja u knjizi, zanimaće nas šta će on uraditi, zašto će to uraditi i koji će biti ishodi.

Na primer, u trećem poglavlju, predstavljena nam je voda i neka od njenih izuzetnih svojstava, a sve to kroz posmatranje mrlje od kafe na kuhinjskom stočiću. Nakon dve stranice, autorka nam objašnjava kako se čestice kafe kreću isparavanjem molekula vode, a mi smo željni da saznamo zašto se mleko ne odvaja od te materije. Te zato okrećemo sledeću stranicu kako bismo čitali o mleku i saznajemo ovo:

„Čak i pre nego što zastanete i razmislite o tim sićušnim stvarima koje su toliko male da ih i ne vidite, morate da znate da one ipak postoje. Čovečanstvo je ovde suočeno sa paradoksom – ukoliko niste sigurni da tu nečega ima, zašto biste to nešto uopšte i tražili? Međutim, sve se promenilo 1665. godine kada je objavljena jedna knjiga, prvi naučni bestseler – „Mikrografija“ Roberta Huka.“

Zatim na dve naredne stranice čitamo o naučnoj istoriji u kojoj centralno mesto zauzima Hukov novorazvijeni mikroskop. Istorijska istraživanja omogućila su Helen Čerski da nas elegantno preorijentiše sa gravitacije, koja je dominirala u prvom i drugom poglavlju, na ono što joj je bilo potrebno za sadašnji tok knjige, a to je priča o površinskom naponu.

Dakle, da se vratimo na priču o mleku i kajmaku – ali ne, ne tako brzo. Slede opisi bočica engleskog mleka koje su bile obložene folijom, a koje su nekada davno mlekare isporučivale na kućne pragove u rano jutro, i čitamo o engleskim plavim senicama koje su naučile da dolete do boca, probuše kljunovima rupu u ambalaži i piju kajmak koji se nahvatao na vrhu boce. Tek sada možemo da shvatimo kako se masne globule kreću kroz vodu u zavisnosti od njihove veličine i da naučimo zašto homogenizovano mleko ima masne globule sa radijusom od samo jedne petine u odnosu na radijus običnog pasterizovanog mleka.

Kajmak u homogenizovanom mleku podiže se polako prema vrhu, toliko polako da ga čak i ne vidimo, a engleske plave senice bi u ovom slučaju morale da potraže drugo mesto za svoj doručak.

U ostatku trećeg poglavlja srešćemo egipatske mumije koje moraju da se hrane i saznaćemo nešto više o fizičkim svojstvima mehurića u kupki, o plivanju u okeanu u dužini od 2,8 milje i peškirima. Konačno, došli smo i do šumaraka kalifornijske sekvoje, koje Čerski opisuje u poetskom zanosu: „Šuma je tiha i vlažna. Čini se kao da je od pamtiveka ovakva, jer su ovde promene retka pojava… u šumi se naziru mrlje mraka, nešto se ovde ne uklapa… To je hiljadugodišnji kolos koji vreba mladice, on je ostavio svoj pečat i pokazao svoj status u ovoj šumi kroz senku koju stvara.“

Zatim saznajemo kako naučni principi objašnjeni ranije u poglavlju utiču na to da ostalo drveće liči na tanušne igle i kako struktura igala i svojstva vode ograničavaju visinu drveća. Potom, putujemo preko američkog kontinenta do Univerziteta Harvard gde se na papiru veličine poštanske marke razvijaju laboratorije za hemijske analize krvi. Ta tehnologija za ispitivanje krvi oslanja se na iste principe koji određuju veličinu drveća i možda će spasiti milione života širom sveta.

U knjizi koju je napisala Helen Čerski čitamo o pravoj nauci, a ona je opisana na ozbiljan način. Međutim, ono što se meni najviše sviđa u vezi sa ovom knjigom jeste to što nas autorka stalno podseća da je nauka aktivnost koja se vrti oko ljudi, a koju, takođe, upražnjavaju ljudi. Nauka priča priče svima koji žele da ih čuju, ne samo maloj zajednici posvećenih.

Trebalo bi da je očigledno, ali ja zaista smatram da će „Oluja u šoljici čaja“ zabaviti i podučiti bilo koga ko neguje zdravu radoznalost u vezi sa prirodom stvari. Moram samo jednu zamerku da iznesem, a ona se odnosi na to što u knjizi nema slika i ilustracija. U hiljadu situacija slike bi obogatile priču i očarale čitoce. Međutim, taj moj prigovor pada u vodu pred onim što je Čerski napisala. Ohrabrite je da napiše još nešto, kupite ovu knjigu.
 
Autor: Bred Halfpap
Izvor: physicstoday.scitation.org
Prevod: Nataša Đuričić Marković