Prikaz knjige „Moj otac Pablo Eskobar“ – Huan Pablo Eskobar

Čini se da je vreme heroja zauvek prošlo. Junačke figure, sa neizbežnim čvrstim moralnim principima i nadljudskom snagom, izgubile su svoju draž. Nigde to nije vidljivije nego u popularnoj kulturi. Pojava neurotičnog mafijaša Tonija Soprana i narko-trafikanta Valtera Vajta okončala je „teror“ dobra. Ekser na herojskom kovčegu konačno je zakovao Kristofer Nolan sa filmom „Mračni vitez“. Čak ni super-heroj Betmen nije pošteđen u ovoj demistifikaciji junaštva. Manemo li se dosadnog moralisanja kako je ovo odraz ludila i potpune moralne dezorijentacije sadašnjeg vremena (otprilike: a šta fali starim dobrim Diznijevim crtaćima?), korene popularnosti zla pronaći ćemo još kod Šekspira. Odbacujući podelu na dobro i zlo, Šekspir stvara likove koji se nalaze negde između ove dve manihejske kategorije. Slična ambivalentnost dostiže svoj vrhunac u Geteovom „Faustu“, gde je glavni junak upravo u takvom moralnom klinču. Vrhunac je svakako „Igra prestola“ Džordža Martina. Dobro i zlo su toliko isprepletani da ih je gotovo nemoguće razlučiti i odvojiti. U čemu je tajna? Zašto su nam „zloće“, od kojih bi inače u svakodnevnom životu pobegli glavom bez obzira, toliko zanimljive i drage? Odgovor leži u kršenju vladajućih društvenih i moralnih normi, ali i u sukobljavanju tih likova sa represivnim državnim aparatom. Sopstvena nemoć kompenzovana je njihovom nadmoćju. Ne treba naravno ni prevideti zanimljivost njihovih života. Avanturizam i materijalno bogatstvo, kao i ništa manje bitan smisao za humor (setimo se samo dr Hausa), neodoljivo su privlačni. Najvažnije, oni su stvarni. Imaju svoje dileme i muke koje ne samo da su nam bliske, nego ih i zaista osećamo. Ulazak u kožu savršenih likova kojima je sve jasno i moguće, ipak ne ide tako lako. Ali šta se dešava kad ti antiheroji pređu u stvarni život i postanu ljudi od krvi od mesa sa svim svojim vrlinama i manama? Da li nam je zlo i dalje zanimljivo? Još bitnije, kakve ono posledice ostavlja? Odgovor na to pitanje nam daje knjiga „Moj otac Pablo Eskobar“.

Prateći život svoga oca Pabla Eskobara od porodičnog miljea u kojem upoznaje siromaštvo tadašnje Kolumbije, Huan Eskobar slika portret kompleksne ličnosti koja ne pristaje na odurnu stvarnost. Izgleda da su siromaštvo i krajnja nemoć naterali mladog Pabla da preuzme potpunu kontrolu nad svojim životom i postane bogat. Jedini je problem što to ne čini na legalan način. Prvobitno mešetarenje sa kradenom robom prerasta u trgovinu drogom, koja postaje sve veća i veća. Pablo na vrhuncu svoje karijere postaje sedmi najbogatiji čovek na svetu. Slatki život deli sa sirotinjom, postavši tako novovekovni Robin Hud. Početak njegovog pada je ulazak u politiku i rat sa kolumbijskom vladom. Bogatstvo se polako topi, a Pablo postaje sve manje poželjan. Ubijen je u četrdeset i četvrtoj godini života, ostavljajući porodicu kojoj sledi grčevita borba za opstanak.

Jedan od najvećih mafijaša svih vremena odavno je postao ikona pop-kulture. Desetine knjiga, filmova i igranih serija napisano je i snimljeno o njemu. Ipak, on ostaje i dalje enigma. Pojava knjige njegovog sina možda će to konačno preokrenuti. „Moj otac Pablo Eksobar“ svojevrsni je priručnik i vodič kroz Pablov život. Oni koji ga ne poznaju dobiće celovitu biografiju velikog mafijaša, a onim pak poznavaocima Pablovog lika i dela poslastica će biti novi i nepoznati detalji. Iskren i otvoren do kraja, Huan pedantno istražuje svaki segment očevog života, ne prepuštajući ništa slučaju. Ipak, emotivnost izvire. Najvidljivije je u delovima kada govori o onome šta je Pablo svojoj porodici ostavio u nasleđe: „Zbog mog oca smo ostali bez prijatelja, braće, ujaka, rođaka, pola porodice i domovine. Zauzvrat su nam ostavljeni izgnanstvo, strah i progon.“

Huan Pablo Eskobar je rođen u braku Pabla Eskobara i njegove supruge Marije. Odrasta u očevoj senci, najčešće u društvu okorelih kriminalaca koji su mi bili i telohranitelji i najbolji drugovi. U trenutku očeve smrti ima šesnaest godina. Posle silnih peripetija prelazi sa majkom i sestrom u Argentinu, gde živi inkognito. Uzima lažno ime Huan Sebastijan Marokin i završava studije arhitekture. Godine 2009. snima dokumentarni film „Gresi moga oca“, u kojem se sukobljava sa očevom krivicom i njegovim kriminalnim legatom. Kuriozitet filma je intervjuisanje dece očevih žrtava i traženje oproštaja. Huanova prva knjiga „Moj otac Pablo Eskobar“ ustalasala je latinoameričku javnost i postala planetarni bestseler.

Huan Pablo je u ovoj knjizi opisao jednu od najvećih borbi koju čovek može doživeti. Potrebno je pomiriti sećanja na svog oca sa zlom koje je on učinio drugima (koga zanima ova tema, obavezna lektira je knjiga Beate Niman „Moj dobri otac“ u kojoj se autorka sukobljava sa očevom nacističkom prošlošću). Tražeći oproštaj, on ga optužuje i osuđuje, ne tražeći nikakvo opravdanje. Jedino što on želi jeste da sazna kako je došlo do njega. Da li je to bio bunt, posledica društvenih i socijalnih okolnosti ili čisto očevo zlo? On dobro pamti Pablovu rečenicu: „Kako drugačije da se borim protiv države koja je teroristička koliko i ja, ili još više?“ Ali ona nije dovoljna. Zlo koje je počinio prema drugima, ništa manje i prema svojoj porodici, neoprostivo je. Da sve bude još gore, Pablo je brižni otac, duboko inteligentan čovek, filantrop, esteta, ali i ništa manje psihopata, monstruozni ubica i zločinac. Prototip antiheroja, moglo bi reći. Uzimajući sve ove činjenice u obzir Huan Pablo Eskobar piše životopis oca, u isto vreme stvarajući maestralno delo koje svojim stilom i iskrenom emotivnošću pomera granice biografskog žanra.
 
Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com